Tragedija jednog naroda: Peko Dapčević (1)
peko dapčević

Načelnik štaba Savo Drljević i komandant operativne grupe divizija Peko Dapčević pripremaju plan za proboj u Srbiju: U blizini Ibra, 1. avgusta 1944. godine

Photo: Wikipedia

Agonj! Za Beograd

„Tavarišč genjeral, čest nam predstavit vam pervijvistrelna Belgrad“, ozbiljno, ali sa smeškom u očima, obratio se iza podneva 14. oktobra 1944. godine crvenoarmijski general Ždanov partizanskom generalu Peku Dapčeviću, i u prisustvu komesara pukovnika Mijalka Todorovića Plavog doveo ga do Šuplje stene ispod Avale i pokazao mu rukom na 300 topova. Kada se general Dapčević uhvatio za obarač prvog topa, sovjetski general mu je uz poklik naredio: Agonj! (Vatra!)

Peku se naređenje učinilo kao fijuk granate – „shvatio sam ga i kao uvod za juriše naših trupa i kao naš zajednički pozdrav dragom, napaćenom gradu; takvu artiljerijsku pripremu do tada nisam doživio…“ U sledećih pola sata nekoliko stotina topova, minobacača i kaćuša usredsredilo je bombardovanje i raketiranje na mali prostor od četiri kvadratna kilometra.

Kada je oganj utihnuo, od Rakovice do Banjice i Grocke, komandanti i komandiri iskočili su iz prvih redova 1. i 6. proleterske i 5. udarne divizije: Ura, juriš! A zatim su se u napad uključile i druge jedinice Jugoslovenske armije. Za nekoliko sati uspostavljen je front dužine 70 kilometara: od Ostružnice na Savi do Smedereva na Dunavu. U višednevnom ratnom sukobu oko Beograda i u Beogradu našlo se, s jedne i s druge strane, oko 100.000 ljudi.

Na Peka Dapčevića general Ždanov je smirenošću i samopouzdanjem ostavljao snažan utisak. Već se spuštalo veče prvog dana napada, dok su goreli i nebo i zemlja, a general Ždanov je uhvatio pod ruke Peka i Plavog i samouvereno im se obratio:

„Sutra po podne, častiću vas čajem na Terazijama u gastinjici ’Moskva’… i večeraćemo tamo zajedno!“

Vrlo teško se, međutim, prodiralo u grad, Nemci su znalački, organizovano i srčano pružali otpor na svakom koraku, na svakoj kući. Beograd je bio strateška tačka za izvlačenje 320.000 pripadnika Vermahta iz Grčke i po svaku cenu su morali da ga zadrže.

Peko naglašava da je u Vrhovnom štabu Titu bilo najjasnije da bez osvajanja Srbije i Beograda ni on, ni komunisti ne mogu doći na vlast, niti pobediti ustaške i kvislinške pokrete i režime. Bez Beograda i Srbije − teško da bi bilo Jugoslavije

Peko je imao 31 godinu i partizanski čin generala-lajtnanta. Plavi mu je bio vršnjak, a Koča Popović je bio pet godina stariji od njih. I svi će biti konstitutivni deo države, pred čijim stvaranjem su upravo bili. Oni nisu bili komandanti jedne vojne operacije, već i revolucionari rešeni da izvrše juriš na nebo, ne bi li na prostore Jugoslavije doneli novi, kako su oni mislili, napredniji i pravedniji život za sve građane. U tom trenutku Sovjetski Savez je za njih utopijska država i oni se oduševljeno, potpuno van sebe od uzbuđenja, susreću sa sovjetskim komandantima kod Smederevske Palanke. Prvi put u životu vide Ruse. Ali, ustanovljavaju i da među njima niko, ni najvatreniji obožavaoci Rusa, ne zna ruski jezik. Znanje ruskog u Srbiji nije rasprostranjeno ni danas. Aktuelni rusofili, među političarima, „državnicima“, njihovim savetnicima, pesnicima, umetnicima i ostalim „slovenofilima“ i „rodoljubima“, i ako u nekoj meri i znaju kakav strani jezik, to sigurno nije ruski. Veruju da su za sporazumevanje sa tom svetskom silom dovoljni pravoslavlje i slovenska duša. A ne poznaju ni istoriju, niti kulturu Rusije.

Dok pišem ovaj tekst grme ruski „striži“, uvežbavajući aviolomne i gromopucateljne tačke iznad grada za proslavu sedamdeset godišnjice oslobođenja Beograda, i pitam se da li će ovaj događaj podstaknuti aktu-elnu generaciju političara da uče ruski da ne bi sa Putinom razgovarali na engleskom ili preko prevodioca. Ako ga komunisti nisu učili zbog Titovog istorijskog „ne“ Staljinu, da li će ga upoznati ovi koji su Titu rekli ne, a novim, pravoslavnim Rusima da? I danas se verovatno uzdaju kao i Peko kada je pred Beogradom brižno shvatio da se na ruskom ne može sporazumeti o sadejstvu sa Sovjetskom armijom. Zapisao je, odahnuvši: „Ali i to je ubrzo riješila praksa u toku izvođenja operacija.“

Peko Dapčević u Kolašinu 1943. godineTek za četrdesetogodišnjicu oslobođenja Beograda, 1984. godine, Peko Dapčević je objavio u beogradskoj Prosveti sećanja na taj događaj pod naslovom Za Beograd. Savremenom čitaocu, ukoliko hoće malo da se potrudi, i u redovima, a i između redova, preki i istonoljubivi Titov general, za koga se govori da u drugom delu svog života i nije više voleo Tita (naravno da nije to i javno iskazivao), otkriva zanimljive detalje i dimenzije beogradske operacije. U čemu se, recimo, sastojala ta praksa sporazumevanja sa crvenoarmejcima o kojoj Peko piše? Da nije bilo vojnih karata i prstiju koje su po njima vukla braća, jugoslovenski i sovjetski komunisti, teško da bi se izvele koordinirane operacije protiv neprijatelja čija je perfektna sinhronizacija još od Bizmarka poslovična. Međusobno grljenje i ljubljenje, gestikulacija i namigivanje stvarali su osećaj prisnosti i potrebno emocionalno usijanje da se juriša na mitraljeska gnezda i topove. Ali, nagnuti generali nad vojnim i geostrateškim kartama, mogli su gotovo i bez reči da donose odluke.

Nad tim kartama nagnute glave i danas odlučuju o nama. Te karte su jezik svetske politike i možda im reči bilo kog jezika i nisu potrebne, mogu ih ostaviti pesnicima. Josif Brodski je već 1974. godine bio u Njujorku, pa ipak je napisao potresnu pesmu „Na smrt Žukova“, maršalu koji je oslobodio otadžbinu, a život generala Peka Dapčevića ugasio se neprimetno mesec dana pred NATO bombardovanje Beograda i Srbije, a na njegov lafet nijedan se pesnik nije osvrnuo. I ove nedelje u pripremi proslave godišnjice u pisanju i govorenju gotovo nijedan novinar nije pomenuo, valjda nije ni pročitao, knjigu Za Beograd Peka Dapčevića. A Peko je činjenica, jedan od glavnih aktera oslobađanja.

Oslobađanje Beograda oktobra 1944. jeste bila antifašistička ofanziva, ali i Titovo osvajanje vlasti, političko definisanje Balkana i obezbeđivanje geostrateškog uporišta u hladnoratovskoj podeli sveta koja će uslediti. Tito je znao da predstoji crtanje nove karte sveta.

Peko naglašava da je u Vrhovnom štabu Titu bilo najjasnije da bez osvajanja Srbije i Beograda ni on, ni komunisti ne mogu doći na vlast, niti pobediti ustaške i kvislinške pokrete i režime. Bez Beograda i Srbije − teško da bi bilo Jugoslavije, ali i svake druge stabilne nacionalne države, jer bi se građanski rat nastavio i podstican sa raznih strana ko zna kako bi se okončao i uz kolike žrtve. Sudbina grčkih partizana bila je dobra lekcija.

Tito: "Mene sada u Srbiji napadaju da sam srbožder, da mrzim i Srbe i Srbiju, a ja sam, zgrožen i postiđen kako su Hrvati dočekali Nemce u Zagrebu 1941. godine, došao ovde i sa srpskim komunistima i patriotama digao ustanak za oslobađanje zemlje"

London je, kao što se zna, tokom rata imao otvorenu opciju podeljene teritorije na zapadnu, pod kontrolom Tita, i na istočnu pod kontrolom Draže Mihailovića. Kremlj je držao radio-veze sa partizanima, ali je pratio i šta rade četnici. Peko Dapčević je zapisao: „Povratak integriteta Jugoslavije, tog našeg osnovnog strateškog opredjeljenja u čitavom vođenju rata, ne da se ni zamisliti bez pobjede u Srbiji, bez toga da mi jakim snagama oslobodimo Srbiju i sjednemo u Beograd.“ A da „sjednu u Beograd“ nisu mogli bez vojne pomoći savezničkih armija. Najbliža je bila Sovjetska armija, ali da su samo Sovjeti osvojili Beograd, možda partizani i ne bi mogli „sjesti“ u Beogradu, jer, bar kako je Tito pričao Peku posle susreta sa Staljinom, hazjajin nije isključivao ni mogućnost povratka kralja, niti restauraciju buržoaskog društva, a ni iskrcavanje Anglo-Amerikanaca u Dalmaciji. Jedino ukoliko je sve to Staljin stvarno i mislio, ukoliko nije samo provocirao i iskušavao „Valtera“. Iskrcavanje Anglo-Amerikanaca i njihov prodor kroz Bosnu takođe bi izbacio kontrolu prostora, događaja i podelu karata iz Titovih ruku.

U paralelogramu raznih i suprotstavljenih sila Josip Broz se upravo u završnim operacijama oslobađanja zemlje, Beograda i Srbije, i vojno i politički najbolje snašao. Njegovi potezi otkrivaju velikog majstora političke i geostrateške igre, izvanrednu spremnost i obaveštenost, instinkt, tajming, organizacione sposobnosti i odlučnost. Kao vešt diplomatski igrač uključuje se u podelu sveta i obezbeđuje zemlji visoki stepen neutralnosti i suvereniteta. Nepogrešivo je birao prave kadrove i okruživao se kosmopolitskom elitom intelektualaca, uspešnih umetnika i naprednih ljudi. Harizmatičan, spretni retorik, u tadašnjim okolnostima niko nije mogao bolje da zanese mase. Kako to Peko naglašava, Tito beskompromisnim i energičnim zalaganjem u partizanskom pokretu suzbija „autističke“ tendencije komunista iz zapadnih delova zemlje i ubeđuje ih da se moraju mobilisati sve snage za Srbiju i za Beograd.

Koča Popović i Peko Dapčević sa pripadnicima sovjetske vojne misije: Manastir Morača, 1944. godineAli ne samo da su Beograd i Srbija bili bitni za finale antifašističke borbe i spasavanje integriteta Jugoslavije, već je samo u njoj, kako svedoče i Peko i Tito, bilo moguće pokrenuti glavnu borbu protiv okupatora Jugoslavije. Broz je tako početkom sedamdesetih prošlog veka jednog poslepodneva „sjedio u Beogradu“ i razgovarao sa tadašnjim srpskim partijskim i državnim rukovodstvom. Bio je leden i neraspoložen, pa je posle dužeg ćutanja rekao:

„Mene sada u Srbiji napadaju da sam srbožder, da mrzim i Srbe i Srbiju, a ja sam, zgrožen i postiđen kako su Hrvati dočekali Nemce u Zagrebu 1941. godine, došao ovde i sa srpskim komunistima i patriotama digao ustanak za oslobađanje zemlje.“

Sa pesmama „Oj, Moravo“ i „Suzama se boj ne bije“ prve proleterske brigade su stvorile već na početku rata svoju „državu“ u centralnom delu Balkana. „Lirska pjesma ’Oj, Moravo’“, zapisao je Peko Dapčević, „postala je uskoro naša koračnica, simbol naše nostalgije za Srbijom. Prihvatile su je i sve bosanske i dalmatinske jedinice, borci Glavne operativne grupe Vrhovnog štaba. Kasnije su dodali pesme ’Marjane, Marjane’ i ’Oj, Kozaro’“.

Kada je u trci za osvajanje Beograda Jugoslovenska armija sa srpskim divizijama preko Kopaonika prodrla u Srbiju, bili su, uporedio je Peko – „brži od ručka, stalno u pokretu ka cilju, noću i danju, razbijajući neprijatelje već samom iznenadnom pojavom“. Kako Peko opisuje, to je bio pokret naroda. Golog, nenahranjenog, slabo naoružanog, „vladala je velika bosotinja“, ali oduševljenog. Gde god su partizanske jedinice prolazile, masovno se mobiliziralo. Peko tvrdi na dobrovoljnoj osnovi.

Čitav grad se zajedno sa partizanima i crvenoarmejcima borio i pomagao. Sve generacije: „Gotovo da i nije bilo ramena našeg i sovjetskog borca i starješine“, zapisao je Peko, „a da nije bilo pomilovano toplom rukom Beograđana.“

Trebalo se pred Beogradom i Sovjetima, pred celim svetom, pojaviti u što većem broju, pa se i na taj način legitimisati kao respektabilna sila. Početkom oktobra partizanske jedinice su se udvostručile. Svako je tu imao svoj cilj. Komunisti da oteraju naciste i sa sveže mobilisanim izvedu „revoluciju“. Među mobilisanima bilo je onih koji su krenuli protiv okupatora, ali i sa ciljem da u nastalom metežu dođu do kakvog plena. U najvećoj pucnjavi upadalo se u bogataške kuće i nosilo. Zanimljiva je epizoda sa knezom Đorđem kome su na Dedinju u prvom naletu uzeli automobil „ krajsler“. Peko ga je jedva pronašao na molbu ovog Karađorđevića, koji je došao u štab da se žali svom „Crnogorcu“. Oni koji su tada povedeni, a i zavedeni, pa su lukavo prošli i pretekli kroz sve faze socijalističkog razvoja, pobedili su svoje tadašnje vođe 50 godina posle rata - rasturili su državu i opljačkali je. Navodno su se svetili diktaturi, „komunjarama“, „crvenoj bandi“. A sami su bili i glavni i sporedni protagonisti, masovni članovi Saveza komunista.

Crvena armija je pred Beograd stigla sa velikom silom: pešadijom, tenkovima, topovima, kaćušama, avionima i dunavskom ratnom flotom. Bez te moći teško da bi se slomila sofisticirana i dobro opremljena nemačka odbrana grada, uprkos velikoj hrabrosti i požrtvovanosti partizana. Dapčević posebno ističe odlične borce Vojvođane, Krajišnike i Slavonce, ali i Italijane iz brigade Garibaldi. Tito je u depeši 21. oktobra, u „Zapovijesti“ Dapčeviću da odlikuje pojedince i jedinice, dao multinacionalnu formulu osvajača Beograda, pominjući i „sinove bijelog Zagreba i Hrvatskog Zagorja, te sinove Slovenije“. Kod Peka se, međutim, oni ne navode. Pitao sam istoričare da li je bilo Hrvata i Slovenaca u oslobađanju Beograda, i dobio odgovor: „Da, ono nešto malo, koliko ih je bilo u proleterskim divizijama.“

Najteže borbe su se, prema Peku Dapčeviću, vodile oko ministarstava u Knez Miloševoj i Gepratovoj, Sarajevskoj, na Mostaru, oko Železničke stanice, na Terazijama, kod Narodnog pozorišta. A kroz Ulicu braće Jugović Sovjeti i partizani su se probijali prema Kalemegdanu kao kroz klanac, jer su Nemci bili zaposeli i utvrdili svaku zgradu, a i u onima koje su napuštali ostavljali su instaliranu struju visokog napona. Dok su se vodile borbe, Italijani su upali u Narodno pozorište, nisu mogli da odole da ne navuku kostime i odigraju predstavu. Nadrealno: comedia dell’arte usred pogibije i štektanja mitraljeza.

Bilo je mnogo primera junaštva anonimnih vojnika i građana. Peko spominje Milutina Drakulića, bombaša, Milana Joku, starog učitelja Miladina Zarića, koji je spasao savski most od dizanja u vazduh, a posebno barjaktara Mladena Petrovića, koji je sa drugovima osvojio zgradu „Albanije“ utvrđenu malim topovima i mitraljezima. I pošto se sam probio do krovne antene i istakao trobojku sa zvezdom, poginuo je. Pedeset godina kasnije ti podvizi i žrtve su obesmišljeni.

Peko Dapčević opisuje grad prekriven mrtvima i ranjenima. Nemaca je poginulo oko 17.000, a zarobljeno je više od 9.000. Gubici Nedićeve kvislinške vojske iznosili su oko 6.000 poginulih i preko 3.000 zarobljenih. Među partizanima bilo je 3.000 poginulih i 4.000 ranjenih, a Crvena armija je imala oko 1.000 poginulih. General je izračunao – 6:1, u našu korist.

Čitav grad se zajedno sa partizanima i crvenoarmejcima borio i pomagao. Sve generacije: „Gotovo da i nije bilo ramena našeg i sovjetskog borca i starješine“, zapisao je Peko, „a da nije bilo pomilovano toplom rukom Beograđana.“

U Beogradu je i pre dolaska jedinica Jugoslovenske armije na Banjicu i u Topčider proradio odbor Narodnooslobodilačkog fronta Beograda u kojem je, pored dr Siniše Stankovića, bio i Petar Nikezić, otac Marka Nikezića. Dr Stanković je bio oduševljen odzivom Beograđana na štampane proglase, pa je zaključio da „nikad Beograd nije bio toliko ponosan na svoje čojstvo, nikada toliko gord na svoje oslobodioce“.

(Nastaviće se)

Oceni 5