Ako je Bog cveće i drveće, onda verujem u njega

V

Ima prilično metafizike u nerazmišljanju ni o čemu.

Šta mislim ja o svetu?

Otkud znam šta mislim o svetu!

Kad bih se razboleo, mislio bih o njemu.

Kakvu predstavu imam o stvarima?

Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama?

Šta sam dokučio o Bogu i duši

I o stvaranju Sveta?

Ne znam. Misliti o tome, po meni, znači zatvoriti oči

I ne misliti. Kao kad bih navukao zastore

Na moj prozor (al on je bez zastora).

Tajna stvari? Otkud ja znam šta je tajna!

Jedina je tajna to što postoji neko ko razmišlja o tajni.

Onaj ko stoji na suncu i zaklopi oči

Postepeno zaboravlja na sunce

I počinje da zamišlja razne stvari pune toplote.

Ali otvara oči i ugleda sunce,

I već ne uspeva ni na šta da misli,

Jer sunčeva svetlost vredi više od misli

Svih filozofa i svih pesnika.

Sunčeva svetlost ne zna šta čini

I zato je dobra, i ne greši, i pripada svima.

Metafizika? Kakvu metafiziku ima ono drveće?

To što je zeleno i bujno i razgranato

I daje plod kad mu dođe vreme i što nas ne navodi ni da

pomislimo

Da nismo kadri da ga zapazimo.

Ali zar iko ima bolju metafiziku od drveća

Koje ne zna zašto živi,

A čak i ne zna da to ne zna?

„Unutrašnje ustrojstvo stvari“...

„Unutarnji smisao Vasione“...

Sve je to veštačko, sve to ništa ne znači.

Prosto je neverovatno da se uopšte i može misliti na takve stvari.

To je isto kao kad se misli na razloge i ishode

U trenutku kad sviće dan, a sa vrhova drveća

Neko mutno, zagasito zlato postepeno dobija sjaj.

Misliti na unutarnji smisao stvari

Jednako je izlišno kao kad se razmišlja o zdravlju

II kad se u izvor izlije čaša vode.

Jedini je unutarnji smisao stvari

To što one nemaju nikakvog unutarnjeg smisla.

Ne verujem u Boga jer ga nikad nisam video.

Da je on hteo da ja verujem u njega,

Svakako bi došao da popriča sa mnom

I ušao bi mi na vrata

I rekao „Evo mene“.

(To možda smešno zvuči onome

Koji ne zna šta znači posmatrati stvari

Pa zato i ne razume čoveka koji o njima zbori

Na način koji podučava kako treba zapažati stvari.)

Ali ako je Bog cveće i drveće

I brda i sunce i mesečina,

Onda verujem u njega,

Onda verujem u njega svakoga trena,

I ceo moj život je molitva i bogosluženje,

I pričest očima i sluhom.

Ali ako je Bog drveće i cveće

I brda i mesečina i sunce,

Zašto da ga nazivam Bogom?

Zovem ga cveće i drveće i brda i sunce i mesečina;

Jer ako se on ovaplotio u mesečinu i cveće i drveće i brda,

Da bih ga ja video,

Ako mi se ukazuje u biću i obličju

Drveća i brda i mesečine i cveća,

To je zato što želi da ga spoznam

Kao drveće i brda i cveće i mesečinu.

I zato mu se pokoravam,

(Šta o Bogu znam ja više nego Bog o sebi samom?)

Pokoravam mu se svojim životom, neusiljeno,

Kao neko ko otvara oči i vidi,

I zovem ga mesečina i sunce i drveće i brda,

I volim ga, ne razmišljajući o njemu,

I mislim na njega kad ga vidim i čujem,

I s njim sam svuda, u svakom trenu.

* Prevela s portugalskog Jasmina Nešković