FIlm "Cicada" (2020)
Cicada 01 S

Photo: IMDb

Ako ne možeš da ih pobediš, skloni se

Bend Antony And The Johnsons je 2000. godine objavio pesmu Cripple And The Starfish, a ubrzo se pojavio i spot koji zajedno s tekstom pravi detaljnu ilustraciju nasilja koje mnoge LGBTIQ+ osobe trpe i dan danas:

„Mr. Muscle forcing bursting

Stingy thingy into little me, me, me

But just ’ripple’ said the cripple

As my jaw dropped to the ground

Smile smile“

Tekst je nemilosrdan, najviše zbog toga što se bez ustručavanja bavi time kako nasilni odnosi deluju na žrtve koje najčešće nemaju kome da se obrate za pomoć – nasilnik je sve što znaju o ljubavi, a udarci su možda jedini put da ih je neko zaista dodirnuo. To se posebno dobro vidi u spotu, kada se scene nasilja mešaju s ljubavnim prizorima. Izlazak iz začaranog kruga uglavnom je nemoguć bez podrške, ali oni koji bi trebalo da je pruže okreću glavu.

Trauma ne nestaje sama od sebe – telo decenijama nakon incidenta reaguje na okidače, koji mogu da budu bilo šta – ton kojim nam se neko obraća, miris, boja, dodir. Žrtva je zbog toga izolovana, budući da se njeno ponašanje tumači kao nešto što „nije normalno“, a mnogo je onih koji čvrsto veruju da je „sama to tražila“, jer se ne ponaša u skladu se heteropatrijarhalnim kodeksom.

Film Cicada nam donosi dva takva iskustva, a kroz ljubavni odnos dvojice muškaraca koji se teško nose s traumatičnim događajima iz prošlosti. Ben (Matthew Fifer) je kao dečak trpeo seksualno zlostavljanje, Sam (Sheldon Brown) skoro fatalan napad samo zbog toga što je gej.

Radnja je smeštena u Njujork, u sredinu koja se smatra liberalnijom od mnogih drugih delova sveta. To ipak ne znači da su kvir osobe bezbedne, budući da su i dalje legitimne mete za nasilnike svih profila. Imate loš dan? Nema problema, pretucite nekog homoseksualca i odmah će vam biti bolje. I to nije sve – LGBTIQ+ osobama se često zamera da su previše osetljive, te im se objašnjava da se „svet ne okreće oko njih“.

Pripadnici manjine se zbog toga često povlače u sebe – po principu ako ne možeš da ih pobediš, skloni se. Neretko i same poriču da nasilje postoji i tvrde kako su aktivisti ti koji preteruju. Internalizovana i autohomofobija ih vraćaju u ormar, jer se takav život često smatra manje stresnim od svakodnevnih sukoba s većinom. Kvir građanima koji odbijaju da to učine život se često pretvara u pakao, a oni koji ih podržavaju najčešće to čine rečenicama poput „Svaka čast, baš si hrabar/a“. Kao da je sasvim normalna stvar da je za najobičniji izlazak na ulicu potrebna hrabrost.

Cicada počinje serijom susreta koji završavaju odnosima na jednu noć/dan/nedelju, pa je odmah jasno da Ben strašno pati. Problem je dublji od obične autohomofobije – posttraumatski stresni poremećaj je čest među gej muškarcima, a situacija se pogoršava ukoliko je u jednačinu uključeno nasilje iz prošlosti. Iako možemo da negodujemo zbog serije savršenih tela koje glavni junak odvlači u krevet, te scene su prilično moćne – mnogi od nas su i sami prošli kroz takve faze samodestrukcije.

Kada u jednoj knjižari sretne Sama, čini se da život postaje lepši. Prizor neobaveznog flerta između dvojice muškaraca je ogromna satisfakcija, posebno za one LGBTIQ+ osobe koje žive u zemljama u kojima takvo ponašanje predstavlja opasnost.

Ljubav se smatra najboljim lekom za uništena bića, ali to naravno nije tačno. Niko ne može da nam pomogne ako sami ne napravimo prvi korak, koji je često teži od svega ostalog što je u životu moralo da se uradi. Ispostaviće se da i Sam ima svoju traumu, koja je drugačija, ali ništa manje ozbiljna – nakon jednog ljubavnog susreta nepoznati muškarac ga je upucao nasred ulice.

Iako ljubav cveta, Ben i Sam i dalje pate, jer se traume ne sabiraju i ne oduzimaju. Istina je da blizina voljene osobe prija, ali strahovi ostaju ispod površine, pa s vremena na vreme izbijaju poput snažnih erupcija koje vrlo lako nekoga mogu da povrede.

Junaci ovog filma su važni, posebno danas kad se veruje da je sve prošlo, kao da nekoliko zakonskih uredbi može da obriše vekove nasilja i poniženja. I Ben i Sam će izgovoriti nekoliko bitnih rečenica koje mogu da se uzmu kao školski primeri za tumačenje trauma s kojima LGBTIQ+ osobe ponekad žive i do kraja života: „Verovao sam da ću ako jednog dana budem voleo muškarca doživeti konačan poraz“, kaže Ben dok govori o životu nakon seksualnog nasilja. „Mislio sam da me želi, a on me je upucao. Da, pomislio sam kako konačno neko želi baš mene“, priča Sam o svom napadaču.

„I am very happy/ So please hit me/ I am very, very happy/ So come on and hurt me“ peva Anahoni na kraju pomenute pesme. Jasno je da time ne poziva nasilnike da nastave s povređivanjem onih koji nisu u stanju da se brane, već potcrtava koliki uticaj takvi odnosi mogu da imaju na naše živote. Završava stihom „I'll grow back like a starfish“ – oživeću, kao kad ranjenoj morskoj zvezdi opet izraste iščupani krak. Niko je nikada nije pitao koliko to boli.

Oceni 5