Ako ne odemo u Aušvic, bolje da nismo ni dolazili

Podigao sam pogled i ugledao stepenice. Pokretne, nove stepenice koje su neprestano grabile gore-dole, fascinantno, na nekoliko mesta, ne stajući ni za tren. Bilo je to sa one strane stanice koja nekad beše nevidljiva, prekrivena teškom pomrčinom realnog socijalizma, onda naličje, sada valjda lice. Nekad davno, za vakta Jaruzelskog, nedaleko odatle je zbog šest pečenih pilića dobro uvezanih žicom, s noge na nogu, u besprekornom redu, čamilo tridesetak Poljaka. Pomalo nadmeno, ruksaka punih svakojakih drangulija, mi klinci iz SFRJ, bučno i razuzdano smo vitlali uličicama, pa preko Starog trga (Rynek Główny) frontalno, na glavni im tad ulaz, pa kroz sumorne hodnike-čekaonice krakovske železničke stanice, do perona. Ovog puta je bilo drugačije. Iz motelčića, tamo iza kraja grada, gde se obično sklanjaju specijalizovane bolnice, klanice, domovi za osobe sa invaliditetom i pogoni za štavljenje kože, krenusmo put krakovske stanice - Dworzec Główny.

A veče pre toga, samo što kročismo u Krakow, vodički nas “meštar “ iz taka ispali glede fakultativnih izleta. Kaže, ne vredi narode, nema nas dovoljno za Aušvic, niste se javili na  vreme… Treba, jebi ga, da znate šta hoćete, za Aušvic se prijavljuje još u Srbiji, ko zna da li logor radi, gužve su neviđene… A i bez veze vam je taj fakultativni Osvjećim (umesto nemačkog naziva Auschwitz hteo je da kaže Oświęcim - Osvjenćim, ali negde mu se gubilo ono obavezno n, nevidljivo, ali strogo prisutno posle poljskog ę i posle tri godine rada) i šta ste navalili s tim Osvjećimom, treba bre da pokvarite Novu godinu, ili da posle toga, ne daj bože, nešto sanjate... 

Moja kćerka je rekla: „Ako ne odemo u Aušvic bolje da nismo ni dolazili“. Ultimativni iskaz je brže bolje podržao neobični tipčić koji je vikao kao da drži govor. Bivši turistički vodič, sada novinar-freelancer, kako nam se predstavio. Tako da nam nije preostalo ništa drugo nego da se sami organizujemo, prebrojimo se u motelskom holu i krenemo. Lepuškasta recepcionarka je bila ljubazna, pozvala je tri taksi vozila za nas dvanaest. Samih, ali odvažnih, nasmejah se. I tako krenusmo, vozila su prašila preko prigradske džade, sasvim solidne, i uskoro se u metežu grada razdvojismo. Naš sredovečni, plavičasto-purpurni taksista se pokazao vrelo veštim, krivudao je i motao, čas se smejući, čas psujući i kolutajući očima, kurva, kurva, krkljao je.  

Uglavnom, dovezao nas je negde dole ispod, na mesto meni sasvim nepoznato, ali impresivno. Savremene linije građenja, staklo, metal, plastika i te fore, nešto zimzelenog bilja, deo za iznajmljivanje vozila, taksiji, „kawiarnie“ (kafe), čisto, uredno i pristojno. Ali zbunjivalo me je odsustvo mirisa, nebo je bilo sivkasto-prozračno, ljudi su prolazili noseći torbe i kofere, neko je pušio gledajući u mape, pijanci su kunjali u obližnjem parku... A ja sam gledao u nebo, zatvarao oči i neviđenim naporom volje uspeo da vratim one davne mirise dima iz fabričkih dimnjaka metalurškog kompleksa Nowa Huta. Udruženi sa maglom i votkom, u ono doba, po stanovništvo su ostvarivali  efekte nižeprocentnog  toksina „Zyklon-B“. Padalo se i bauljalo kao na frontu - nesvesna težnja za održavanjem istorijskog kontinuiteta - ispadalo se iz kafana, iz prolaza, podruma, potkrovlja i haustora u svako doba dana i noći se padalo. Ispadali su ljudi i žene - kolateralne žrtve real-socijalizma, ispadala su deca, starci iz tog neumoljivog voza istorije koji je grabio u „srećnu budućnost na čelu sa SSSR-om“. 

Onda sam otvorio oči i mađija lakog košmara je nestala, a s njom i mirisi mladosti. Ponovo sam pogledao okolo, svet je delovao opušteno i stvarno, i niko sem nas se nije obazirao na vreme koje prolazi. Bili smo tek trećina ekipe, ostali su bili drugde, izašli smo dvadesetak metara ispred ulaza ne bi li nas odnekud primetili. Ili mi njih, svejedno, ali što pre! Što pre, rekla je simpa Mađarica iz Subotice. Jer vozovi dolaze i odlaze, a vasiona ne prati naše ritmove, zar ne? Nano čestice zebnje su prodirale u krvotok prisutnih i meandrima bučne krvi polagano stizale do „centrale“ izazivajući haotične vrtloge u podsvesti. Pre bismo propustili Novu godinu, nego Osvjenćim, tako je snažan bio taj osećaj privlačenja, koji je u pojavnom obliku imao obrise ispunjavanja istorijskog duga, participacije možda, čak neke vrste epopeje. A u nevidljivoj sferi, podsvesne tanatofobije ili nekrofilije, zavisi? Sve više se pogledivalo u telefone, jer su satovi kao relikvije prošlosti bili nepotrebni, pa samim tim i nepostojeći. Zavirivali smo u displeje s redom vožnje, i tačno u odgovarajuće vreme beše samo taj jedan jedini voz, međunarodni, išao je u Prag, čini mi se u pokretu bi na njega naskakali, jer baš je bio lep taj voz, na jednoj slici okačenoj na zid stanice. Eto, takvi smo ti mi frikovi bili, nas dvanaestoro veličanstvenih, trenutno zagubljenih, iz punog autobusa koji je pošao iz Beograda. 

Logor je radio, na ulazu je bila gužva, odavde se nekad bežalo napolje, sad skoro pa pravi krkljanac za ulazak

No kako se cupkanje u mestu, osvrtanje i laka nervoza nisu pokazali delotovornim, setio sam se jednog starog fazona sa putovanja. Tajnu je nekad davno, mom potonjem kumu i meni, u kafančetu u FasanenStraße u Berlinu odao Bata Kameni, čuveni kaskader sa Čubure. „Kad nešto ne ide, onda ne ide. Prikočite malo sinovci, pa drmnete nešto ljuto, šljivku, lozu, bilo šta, sačekate, samo strpljivo, i onda vam se samo kaže“. Pogledom sam prošarao beskrajni ponor stanice i u dubini snimio trafiku. Pored pljuga, štampe, špilova karti, lula, mapa, Rubikovih kocki i još koječega ugledao sam pljosku "Żubrówke" verovatno najbolje votke na celom svetu. Ne oklevajući, odvrnuo sam čep i sjurio 100 ml prvoklasne tekućine u gušu. Malo sam sačekao, pogledao u ispražnjenu flašicu, disao, i - nisam osetio ništa. Onda sam prišao korpi za otpatke, i s tugom ubacio praznu flašicu sa malim bizonom na slici ispod koga piše biała (bela), podigao pogled i ugledao one stepenice s početka teksta, aluminijumske, pokretne i fascinantne. Ne oklevajući ni  tren jurnuo sam na gore, kapirajući da nešto nije u redu sa nivoima, da je ovaj prostor nekako ispremeštan, da više nema strmih ravni, ni klizavih stepenica na kojima možeš da se slomiš, naročito k'o nekad davno, kad te pojuri ZOMO (Mobilne interventne jedinice poljske milicije poznate po okrutnosti) ili neka slična sila.

Samo što izbih na gornju platformu, ni do pola se nisam video, kad gore u trk, jedni drugima u zagrljaj, susreću se dve tražene putničke frakcije, kao da su upravo pobegli iz Lefortova ili Lubjanke. Ono biva, kao da pomalo idealizujem stvari, vozači taksija su kao stariji likovi izgleda podsvesno podražavali ponašanje iz „olovnih vremena“, pa su tri taksija sa putnicima koji skoro inkognito hrle u Konzentrationslager Auschwitz, dovezli sa tri različite strane. Ustanovivši da je međunarodni pociąg (voz) za Prag postavljen, džumle smo se sjurili u prizemlje sa biletarnicama. Za taj posao aklamacijom smo delegirani freelancer i ja. Pred debeljuškastom, onduliranom službenicom krenusmo oba odjednom, on na solidnom engleskom, ja na tankom poljskom. „Czekajcie, panowie, czego chcecie?” (“Čekajte, gospodo, šta želite?”), upita bezbojna žena, bez viklera u kosi. “Chcemy bilety na Oświęcim” (“Želimo karte za Osvjenćim”), rekoh. „Ile biletów?” (“Koliko karti?”), upita ona. „Twelve one-way tickets” (“Dvanaest karata u jednom pravcu”), reče Pan dziennikarz (gospodin novinar). “For Oświęcim…

U prvom delu, glavnom logoru - Auschwitz I, koji je bio planiran kao zatvor za političke robijaše, a koji je naknadno postao administrativni centar, umoreno je ni manje ni više nego 70.000, onako, pokazivanja mišića i treninga radi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika

Twelve one-way tickets, for Oświęcim?” (“Za Osvjenćim… Dvanaest nepovratnih karata za Osvijenćim?”). “Yeah, baby, yes”, zakikota se promuklim baritonom blesnuti freelancer. I žena nam izbroja dvanaest karti za Osvjenćim, u jednom pravcu, smejući se i krsteći istovremeno: ”Jezus, Maryja, Jezus, Maryja”. Neko se setio, hajde da kupimo litar votke. Zdušno sam ga podržao, problematizujući jedino pomenutu količinu, ali je kolebanje prisutnih prekratila nevidljiva ruka koja nas gurnu u voz koji je upravo polazio u pravcu zapada. Da smo se kojim slučajem dočepali votke verovatno bismo završili u Pragu, provrpoljila se simpatična Mađarica. Drugi put baby, to nije naša misija prošaptah, namignuvši ozbiljno kao italijanski oficir.

Posle nekoliko desetina minuta sporog ubrzavanja, da ne kažem baš ‘vatanja zaleta,  međunarodni je prevalio tih pedesetak kilometera, usporio do stajanja i mi skliznusmo na peron i stadosmo ukočeni: Na plavo obojenoj tabli ispred stanične zgrade je belim slovima pisalo: Oświęcim. Okolo se prostirala varoš, kuće u vidu maketa, na ulici nije bilo nikog, u malim besmislenim dvorištima još manje. Bili smo zbunjeni zadržavajući sumnje u sebi… Ima li uopšte ovde živih? Tu i teraz (ovde i sada), u danu sivo-smeđe boje? Ili su kuće samo postapokaliptične kulise Spilberga, Polanskog, Šlendorfa? U daljini, beskrajno bledo sivilo uz oskudne nagoveštaje svetla. Odnekud ptice i sitan, sipkav sneg.

Tako otpočinje difuzno raspadanje dana, jer podne već prođe, teško i uporno, kao XX vek. Otpravnik vozova je primetio naše kolebanje, kuda, upitao je? Pružio sam ruku kao da se predstavljam, Wiesław Kielar, “Anus Mundi”, rekoh, uživljavajući se u ulogu glodura nekog opskurnog časopisa. I on nas bez truni sujete, nagledavši se raznih čudaka, ekspresno  usmeri put lagera, a onda dunu u pištaljku. I mi smo krenuli peronom, prateći jedno vreme voz koji je ubrzavao ka zapadu. Onda okrenuvši levo, usiljenim maršem, razbijeni na manje grupe, počesmo sretati prve ljude. 

Na biciklima, ali i peške, hitali su kojekude, kao bilo gde na kugli zemaljskoj, koja je u tim momentima dobijala na ubrzanju. Iz pobočnih ulica, sve više i bučnije javljale su se gomilice i gomile raznogovornog sveta, jer trebalo je stići pre zatvaranja, pre sumraka koji rano pada tamnim suzama nevidljivih. A kapije se kao nekad, pritvorno sklope u nedoba, i za zalutale duše Nova godina nikad ne dođe. Zato valja stići. Stići pre Nove godine – nove Golgote, predrasuda, falsifikata i revizija. Krivudajući ulicama i uličicama napokon stigosmo pred zgradu kroz koju je vodio ulaz u Konzentrationslager: AuschwitzI. Logor je radio, na ulazu je bila gužva, odavde se nekad bežalo napolje, sad skoro pa pravi krkljanac za ulazak. Za sad za razgledanje, a kasnije... zavisi od pravca kretanja svetova i razvoja bajatih utopija, nikad se ne zna ko će se sa koje strane naći?!

Čovek se teško suočava sa užasom tako sveobuhvatnim  da je naprosto nezamisliv, jer se zlo pretvara u apstrakciju bez obzira što je u Birkenau imalo kardinalnu, grandioznu premijeru

Za grupe su trebali spiskovi i karte, mi nismo imali ni jedno ni drugo, ništa sem urođene  snalažljivosti. Razvili smo se u pojedince, i lagano jedan po jedan hvatali karte od prve redarske linije, pa pravo pred kontrolni ulaz: Detektori za metal, redarska služba neumoljiva, skoro pa k’o Waffen-SS, kad zazuji vraćaj se, skidaj kaiš, pazi, prvo skidaš kaiš, riba koja mi ga uzima deluje lepo i okrutno, pantalone mi skoro spadaju, vraćaj se, ali kaiš ne vraćaju… Kreće izuvanje, vraćaj se, bože pomislih, i ovi počeli da raspremaju, dižem košulju, vraćaj se… Poneko dobacuje, neki se tiho klibere, ovo preti da se pretvori u lakrdiju ili tragediju, zavisi od toga šta će u meni otkriti. O, Gospode koji si na nebesima… Sreća da nisu progovarili nemački, to me malčice tešilo, jer već bejah pomislio, ukeban si stari lave, konačno skleptan, furuna ti ne gine. Kreni, stani, vraćaj, Hilfe! (upomoć!) došlo mi je da viknem, hilfe, aiuto, help, ali nisam. Da ne ispadnem glup. Na ulazu u osmi krug pakla.

Posle krkljanca, naopako, skoro da nam je laknulo kad smo ugledali  natpis, u blaženom haosu sveta već čuveni, nakrivljeno-cinični “slavoluk”: ARBEIT MACHT FREI. I nizale su se zgrade od crvene opeke, bivše kasarne poljske vojske koja je junački na konjima jurišala na nemačke tenkove, pre nego što će 20. maja 1940.godine SS-Obersturmbannführer Rudolf Hess postati zapovednik koncentracionog logora Auschwitz. Majstori uništenja i tvorci Holokausta, Hitler, Rosenberg, Gering, Eichmann, Goebbels, Heydrich, Hess, Bormann i Himmler su građevinski projekat osmislili kao trodelni logorski kompleks. Naročito se kažu isticao Himmler, taj pristojni porodični čovek iz komšiluka. Svirao je klavir, igrao šah, skupljao poštanske marke i bio posebno “zaslužan“ za forsiranje Aušvica kao ključnog dela mašinerije za realizaciju “projekta konačnog rešenja”, odnosno planiranog, organizovanog i sistematskog istrebljenja Jevreja u II svetskom ratu.

Rasuti po predsoblju “devetog kruga”, bauljali smo dalje, ispadali napolje, pa bi krnjavim putevima prelazili iz barake u baraku, dok na kraju nismo izbauljali svako na svoju stranu, zamalo se nismo potpuno pogubili u tom mentalno-istorijskom metežu, svako sa svojom dozom užasa

U prvom delu, glavnom logoru - Auschwitz I, koji je bio planiran kao zatvor za političke robijaše, a koji je naknadno postao administrativni centar, umoreno je ni manje ni više nego 70.000, onako, pokazivanja mišića i treninga radi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika. Kroz polutamne prostore kretali smo se poput senki. Šuškalo je sa svih strana, u vavilonskoj pometnji mešali su se očaj i šapati, sretali smo druge senke, kao i seni senki. I one su sretale nas, bledih, nepomičnih lica, zurili su umoreni sa neomalanih zidova. Zastrašujuća ispraznost, mirenje sa sudbinom, deformacija božanskih oblika… Pred našim očima su rasla brda kose, škljocali su veštački udovi, tiho zveckale metalne činije, tužno uvijali češljevi, maramice su visile kao zastave poraza, sve se prolamalo u neku duboku jamu, nečujni vriskovi, zgužvane cipelice, lutke smrskanih glava, koferi sa imenima mrtvih.

Na slikama leševi u ritama zaustavljeni u pokretu, zbijeni u gomili ili jezivo sami, slike krvnika i ubojica bahatih i besnih dok pucaju u teme, u zgurenu ženu koja u naručju drži dete, u prugaste ljudske prikaze naslonjene na zid smrti pred kojim revnosno nastupa streljački vod, u narodskom pozorišnom komadu “Za firera i otadžbinu”. Strpljiva, uporna smrt kojoj nedostaje životni prostor. I tri gola telašca, kao okresana, gola drveta u pubertetu, glava izvanzemaljskih, sa očima u dupljama drveta, slika pred kojom je moja ćerka zaplakala.

A ja, već dobrano ošamućen nastavljam dalje. U glavi mi se mešaju svedočanstva nazi-zločina sa mentalnim slikama  jezovitih prizora s nekih drugih obala i poligona, iz  hangara i hladnjača, sa tih brižljivo osmišljenih i udarnički sprovedenih časova ubijanja za  “mlađe i napredne”. Mreškaju me talasi koji se poigravaju sa poluraspadnutim telima koja su iskljuvale vrane, a ljudi prolaze kao da se ne dešava ništa. Baš kao što ni o ovom ovde, tamo napolju, ništa nisu znali. Jer je tako bilo lakše i jer svaki sistem teži samoodržanju. Rasuti po predsoblju “devetog kruga”, bauljali smo dalje, ispadali napolje, pa bi krnjavim putevima prelazili iz barake u baraku, dok na kraju nismo izbauljali svako na svoju stranu, zamalo se nismo potpuno pogubili u tom mentalno-istorijskom metežu, svako sa svojom dozom užasa. Da bismo se na kraju jedva sastavili, tamo negde kod jedinog sačuvanog krematorijuma, pa opet ispod “slavoluka” koji hvali rad, gde nam je freelancer održavši kraći govor o “ sistemu”, rekao da moramo dalje.

I zaista, kako smo se gurali da uđemo, tako smo zdušno jurnuli napolje, ka zelenom autobusu koji je vozio koji kilometer dalje, tamo, pravo do “devetog kruga”: Birkenau -Auschwitz II. U logor za masovno istrebljenje se ulazilo kroz lučni otvor nad kojim je bdela “kula stražara”. Tačno po sredini frontalnog dela zgrade od opeke u Birkenau su kroz kapiju puzale železničke šine kojima su nekad stizali vozovi sa uzapćenim  Jevrejima. Logoraši su ulazili na kapiju, a izlazili kroz otvore na dimnjacima krematorijuma. Elementi vremena i prostora su sve više ličili na eksterne kulise za snimanje filma o Holokaustu. Sipkavi sneg ponovo otpoče da pada sa sitnom, zrnastom kišom, zasipajući sivu ravnicu i naša lica finom ledenom sačmom koju raznosi vetar. Crne ptice su grakćući kružile iznad zlokobne ledine opasane žicom, sa preostalim barakama - bivšim konjušnicama i ostacima gasnih komora i krematorijuma koje nacisti nisu stigli, a saveznici nisu uspeli da sruše do kraja.

Da čovečanstvo skoro ništa nije naučilo dokaz je bujanje nacističkih i klero-fašističkih snaga, čiji se ideolozi-revizionisti utrkuju u izrugivanju postojanju, čovečnosti i normalnosti, svodeći žrtve na “par stotina hiljada”, pri tom optužujući Jevreje za laži, histeriju i tlapnju

Na šinama je stajao mali vagon za prevoz osuđenika na smrt, a na stražarsku platformu su se ljudi pentrali radi slikanja za uspomenu iz Birkenaua, kao da su bili na oporavku u banji, a ne u dušegupki iz najjezivijih košmara čovečanstva. Većina ih je delovala isprazno i tupo, kao na parastosu rođaku koga odavno nisu videli, ali ponašanje treba uskladiti sa matricom očekivano-izazvanog ponašanja prilikom susreta sa smrću. Čovek se teško suočava sa užasom tako sveobuhvatnim  da je naprosto nezamisliv, jer se zlo pretvara u apstrakciju bez obzira što je u Birkenau imalo kardinalnu, grandioznu premijeru.

Ne bih strogo da sudim, ali se bojim  da smo malo šta naučili… Površni, lakomisleni patuljci, hiljade, milioni, skoro pa čovečanstvo u  bedi i sjaju, u “celini i celosti”. Ozbiljni istorijski izvori navode da je kroz glavni i 30-40 spoljašnjih logora prošlo oko 4,4 miliona ljudi, uglavnom Jevreja i Poljaka. Od tog broja između dva i tri miliona žrtava je stradalo u gasnim komorama, od posledica mučenja, iscrpljenosti, bolesti, medicinskih eksperimenata, izgladnjavanja, hladnoće i ropskog rada u fabrici oružja. Krajem 1944. godine, većinu preostalih logoraša nacisiti su premestili u Dachau, Mauthausen, Bergen-Belsen… Oslobođenje 27. 1. 1945. godine je dočekalo 7.650 logoraša. Da čovečanstvo skoro ništa nije naučilo dokaz je bujanje nacističkih i klero-fašističkih snaga, čiji se ideolozi-revizionisti utrkuju u izrugivanju postojanju, čovečnosti i normalnosti, svodeći žrtve na “par stotina hiljada”, pri tom optužujući Jevreje za laži, histeriju i tlapnju. I tako, hodali smo tom uobručenom, ustajalom ledinom po putanjama između pravougaonika sa preostalim barakama - čekaonicama smrti.

Napolju je bilo hladnjikavo, dnevno sivilo je uveliko smenjivala bledunjava tmina. Ličili smo na ljude koji su pobegli sa sopstvene sahrane

Okolo su drhturile breze, topole i jablanovi, vazduh je bio gust i nekako nabijen, nije pomagao vetar ni peskasti sneg, ništa, koncentracija smrti je bila opasna po život, rekli smo, ovo nema smisla, dalje od ovog nema, za Auschwitz III - Monovic, fabriku IG boja više nismo imali snage. A ni vremena, jer je se trebalo spremati za povratak. Onda smo napuštajući Birkenau, opet jurnuli u zeleni autobus koji nas je prebacio do Auschwitza I. Neki Italijani su od vodiča tražili da im pokaže krematorijum ispred koga je  16. aprila 1947. godine obešen Rudolf Franz Ferdinand Hess, komandant lagera i pripadnik ljudskog roda. A vodič je ubedljivo mleo, mašući rukama u pravcu jedinog vidljivog dimnjaka krematorijuma, uneo se baš  kao da je lično prisustvovao izvršenju smrtne  kazne izmičući klupu ispod nogu SS-obersturmbannführera Rudolfa Hessa, čitača dečjih bajki, tihog baštovana i masovnog ubice koji je hteo da bude astrolog.                         
Rešismo da se vratimo vozom. Od glavnog logora do železničke stanice u Osvjenćimu je trebalo šipčiti pola sata, zapeli smo iz sve snage, ali nam je voz, kako se to kaže, umakao ispred nosa, ili je bio brži “za prsa”, ili… Kao kompenzacija za odbegli voz ukazala nam se mala bakalnica preko puta stanice. Simpatični metalski radnik iz Sremske Mitrovice rekao je, sad ću doći. I zaista, vratio se brže nego što je otišao noseći  litar "Żubrówke" i dvolitarsku flašu koka-kole. Na prvom peronu je manevrisao putnički voz za Krakow, gotovo sat i kusur ranije. Napolju je bilo hladnjikavo, dnevno sivilo je uveliko smenjivala bledunjava tmina. Ličili smo na ljude koji su pobegli sa sopstvene sahrane. Dobrodušni mašinovođa nam je otvorio vrata vagona. Unutra je bilo toplo, flaša s votkom je kružila od ruke do ruke, pili smo u tišini, gotovo svi. Moja žena je rekla: ”Bilo je dovoljno i ½ litra”, što se naravno odnosilo na votku. Ja sam dodao: “Zavisi”.

Freenlencer je procedio: ”Gospođo, osećam se kao pripadnik Sonderkommando (jedinica zadužena za uklanjanje leševa) koji u zadnjem momentu beži iz logora”. I onda smo dalje ćutali i pili. Mlađi parovi pomalo obodreni votkom počeše da se diskretno smejulje i sašaptavaju, nailazilo je novogodišnje veče, trebalo je spremati se za proslavu. I posle sat vremena klackanja smo stigli na krakovsku glavnu stanicu, a odatle taksijima, nazad do motela. Otišao sam do šanka i sabio još tri komada, “Wiborowe” ili “Žytnie-Extra”, bilo mi je svejedno, jer trebalo je dočekati Novu godinu koja je dolazila tiho, ali odlučno, kao sudbina.    

Preko mosta na Wisłi, pa ispod brda Wawel sa veličanstvenim zamkom na vrhu, i dalje  ul. Grodzkom do gotske bazilike Sv. Maryje sa dva različita tornja, iz 14. veka, koja je dominirala Rynekom, trgom glavnim, i kažu najvećim u celoj Evropi, stigli smo nas petnaestak na centralno mesto okupljanja širokih narodnih masa, kako se kasnije ispostavilo, sa svih strana sveta. Bila je tu i palata iz 1555. godine koju je izgradio kralj Kazimierz III Wielki, a u kojoj je smeštena gradska tržnica Sukiennice, spomenik pesniku Adamu Bernardu Mickiewiczu, Gradski toranj pretvoren u muzej sa kafeom u podrumu, zatim još jedna crkva, Sv. Adalberta iz X veka i još puno drugih ahitektonskih elemenata gotike, renesanse, baroka i romanike. Narod je kuljao sa svih strana, iz ulica Florianske, Szczepanske, Starowiślne… Iz lokala i kafea se čula muzika, na trgu je ključalo vino, kuvala se  supa od kiselih krastavaca, krčkao se paprikaš, svet se tiskao, cevčio je ko je šta stizao, ne hajući za zabrane javnog pijenja alkoholnih pića na za to nepredviđenim mestima.

Ali nastupala je Nova godina, u tamnoj odori širila se njena prethodnica, dobrom oku primetna, famozna, zamaskirana praznina koja je istinski carovala trgom, bez obzira na pokušaje svekolikog osvetljavanja, i udarničko nastojanje gradskih otaca da obznane blistavost Nove ere koja je nastupila posle polarne noći koja je pedeset godina obavijala Poljsku. Da, sve je to bilo u redu, svet je bio lep i razdragan, vavilonska pometnja jezika sada beše očaravajuća muzika, pekle su se pljeskavice od krompira, mirisali su kolači od sira, jele se kobaje duge kao praziluk, ljudi su vikali, pevali, igrali i padali… Galama je postajala nesnosna, sa tornja se oglašavao trubač sa tzv. prekinutom melodijom, jer Nova godina je konačno umarširala u grad, odapinjući strele  želja i nadanja, puštajući šarene balone, razbacujući konfete tamnjikave praznine vidljive samo šarenom oku.

U neko doba sve učestalije se čulo zavijanje saniteta, koji su sa staklenom srčom popločanog Glavnog trga odvozili one najžednije, mada očigledno manje otporne mlade ljude, od kojih je mnogima život visio o koncu, jer “slatka ptica mladosti” pije sa drveta zaborava opojne sokove iskušenja. Naša desetkovana ekipa se držala sasvim solidno, svaki se čas nečemu nazdravljalo, posebno su nekako odzvanjali tvrdi slovenski suglasnici-sonante bivše braće sa juga, sa kojima smo se rukovali kao u vremeplovu, kao da nikad ništa nije ni bilo. Posle više pokušaja konačno su se sastale sve putničke frakcije pa smo se u zlo doba, busom agencije, vratili u hotel.

Sutradan, posle dvočasovnog obilaska rudnika Wieliczka, osmog svetskog čuda novog sveta, sa kafeima, crkvom, restoranima, prodavnicama, spomenicima, muzičkim salama, jezercima, ogromnim galerijama i sistemom hodnika - stotina malih ulica na dubini od 150 metara, dakle celim jednim manjim gradom pod zemljom, te tročasovnog bazanja mamurnim Krakowom nad zemljom, seli smo u autobus i krenuli ka jugu. Komprimovana dešavanja u petodnevnom teskobnom evro-narativu teško spojivih elemenata ostavila su jasne tragove napora, jer klonuli telom i duhom masovno zalegoše po sedištima i utrnulih vratova i natečenih zglobova, otpočeše večernju sonatu sa varijacijama na zadate teme. Autobus je jurcao kroz slovačke klance i tunele, pa onda udario niz mađarsku pustu. Mrak je bio postojan, mada proziran, mala naselja su ostajala za nama kao neugašeni pikavci u tami. 

Neko je rekao da su čuda moguća i stvarna, da se događaju svakodnevno, mada ih najčešće ne prepoznajemo. Valjda stoga, ne znam kako, došao sam do svog stana, zazvonio i vrata mi je otvorila majka, koja je izgledala nešto mlađa nego što je to zaista bila. Uđi, rekla je, došli su doktori sa prijateljima. U dnevnu sobu sam ušao kroz trpezariju. Na trosedu su kao u izlogu sedeli Dr Josef Mengele,  Aribert Heim poznat po nadimku “Doktor smrt” i Alfred Rosenberg, ideolog nacizma, “ograničeni Balt užasno komplikovanih misli”, kako je govorio Hitler, svi vrlo ozbiljni i uglađeni, kao u vidu neke Komisije. Na fotelji do njih prepoznao sam Rudolfa Hessa. U uniformama Huga Bossa delovali su  vojnički otmeno i vaspitano, dok su pili crni čaj koji je moja žena donela iz İstanbula. Okrenuo sam se k majci, ona je stavila kažiprst na usta i krećući se unazad izašla napolje.

Prostor je funkcionisao samosvojno, zidovi su pomalo pulsirali, pravougaonici su prelazili u rombove, ovi opet u kvadrate. Na vratima koja su vodila u hodnik, pa u drugu sobu, pojavio se dežmekast čovek u smeđoj uniformi, zalizane smeđe kose očešljane na razdeljak, s ulubljenim nosem i ožiljcima na licu. Bio je to Ernst Röhm. Stekao sam utisak da me Komisija diskretno “skenira”, ignorišući me ipak veći deo vremena. Meni je odgovarao status jasikove liske, paučinaste i drhtave, jer mi je nešto govorilo da je đavo odneo šalu, kad je Röhm pootvarao vrata na sobama, a ona na terasi zatvorio, pomerivši me rukom ka trpezariji. Iz druge, sada vrlo udaljene sobe, odlučnim korakom kao na pisti, defilovali su mišićavi klonovi volovskih vratova i ćelavih, kvadratnih lobanja. Bili su istovetno tetovirani, obučeni u besprekorne crne SS uniforme, sa crnom svastikom u belom krugu na crvenoj traci omotanoj oko leve ruke.

Moj stan je sve više ličio na drugi prostor koji se može oblikovati u zavisnosti od estetskih, praktičnih, ideoloških ili religijskih potreba. Čuo se žamor okupljenih, kikot žena obavijen pink koprenom bio je deliričan, Komisija je srdačno apaludirala, doktori su se nadmeno smejali, prolamali su se aplauzi, livrejisane sluge su služile Dom Perignon, Reichsjägermeister, Cinzano Bianko i domaću klekovaču, mešali su se nemački, poljski, srpski, ruski, hrvatski, mađarski… Vrata na terasi su bila zatvorena, pista je bila duga, antropoidi su koračali odsečno i arogantno. Stigavši do izlaza na terasu, za tren su zastali, pa onda još žustrije nastavili da koračaju prolazeći kroz zatvorena vrata…

I našavši se potom napolju, jedan po jedan nestajali. Imao sam utisak da su stiskom samo dva prsta mogli da udave čoveka, da gnjure na dah u vulkanu i 100 metara duboko, da su čak umeli i da lete, tako su spremni i utegnuti bili. Poput jasikove liske sam prolepršao do spavaće sobe, nagnuo se kroz prozor i video neobičan prizor. Sa terase ispod, maleni Lazar, najmlađi od petoro sveštenikove dece, duvajući kroz plastični kružić, pravio je ogromne balone od sredstava za pranje sudova. U balone su upadale nakaze kockastih glava, izgledalo je to kao invazija čudovišta na naše dvorište, ali je vetar odnosio balone sve dalje i dalje, rasipajući ih k’o semenke ambrozije. Lazar  je samo duvao te  balone i pljeskajući rukicama  urnebesno se smejao, sve dok se ne bi izgubili u izmaglici. Kad se predstava završila Röhm je otišao na  terasu koja izlazi na ulicu, zapalio cigaretu, povukao nekoliko dimova, prislonio parabelum na slepoočnicu i opalio, poginuvši tako, četvrti ili peti put u svom strogo posvećeničkom životu. Rosenberg, Mengele, Hess i Heim koji su disciplinovano sedeli na svojim mestima ne govoreći ništa, više su ličili na plastične, nego na prave ljude, a vitke čaše od tankog stakla su im se polagano krunile u rukama, dok im je šampanjac tekao niz nogavice. Onda su došli radnici gradske čistoće, izduvali doktore i prijatelje, i pobacali ih u crne vreće namenjene za pakovanje otpada za reciklažu.

Kad sam otvorio oči, ni na javi, ni u snu, ugledao sam vodičevu facu sa čudnim gulo-gulo kezom na licu, facu  koja kao da mi je neprestano ponavljala: Zar vam nisam govorio, zar vam nisam… 

Autobus je tutnjao autoputem prema Segedinu, pa na granični prelaz Röszke - Horgoš. Između kontrolnih punktova put je krivudao preko neobično velikog prostora “ničije zemlje”, nekad tampon zone između Varšavskog pakta i Jugoslavije, sada između EU i Srbije. Napolju je sporo svitalo, ograde od bodljikave žice su bile moćne, mada trenutno nevidljive. Svet je bio sve neizvesnije mesto za življenje. 

I ne znam zašto, setivši se velikog Bore Ćosića, sa sedišta sam se pridigao u vatri lakog bunila i rekao: Rodio sam se u Jugoslaviji, umro u Srbiji, živim u Osvjenćimu.

Ljudi su bili mamurni i dremljivi, iz plitke sumaglice se januarsko sunce pomaljalo iza naših leđa, a autobus je grabio dalje ka jugu, kao da ništa nije ni bilo.