Ako ne umeš da jedeš iz kontejnera, znači da si rob

Dobar deo dana prošao joj je u lizanju. Mljackala je zadovoljno dok je jezikom prelazila preko stomaka koji se ugrejao na suncu. Neuporedivo je bolje lizati nego raditi bilo šta drugo, mislila je, mogla bih ovako ceo dan. Baš kad se spremala da pređe na deo između nogu, pažnju joj je privuklo komešanje u drugoj sobi. Lenjo je skočila s prozorske daske i krenula u pravcu odakle je dolazio zvuk.

Dok je bila mlađa, Oliva je mislila da su sobe male, memljive i mračne. Čežnjivo bi gledala u dvorište i vrebala svaku priliku da pobegne. To joj nikako nije polazilo za rukom – Krakati, kako je zvala svog čoveka, bi joj se uvek isprečio na putu. Kako je rasla, tako se smanjivala želja za slobodom. Prostor između zgrada joj je sad ličio na klopku koja zeva od dosade. Sobe su vremenom postale prostrane, toliko da joj je ponekad bilo teško da s prozora pređe na fotelju.

Stvorenje koje ju je sačekalo nasred druge prostorije je odavalo veoma neprijatan utisak. Umalo joj nije pozlilo pri pogledu na mršavo, žilavo telo, kožu prevučenu masnom, sivom dlakom i dva prljava uva. Kad ju je ugledala, životinja je podigla rep.

„Lepotice!“, frknuo je stvor.                                                                              

Oliva ga je gledala začuđeno. Ovo ume da govori, pomislila je.

„Kako se zoveš?“, pitala je životinja.

„Oliva“, odgovorila je s njuškom visoko u vazduhu.

„Ja sam Mjau. Imaš nešto za klopu?“, pitao je dok je hrapavim jezikom prelazio preko njuške.

„Odakle si se ti stvorio?“, pitala je zbunjeno.

„S ulice“, odgovorio je i pokazao na vrata iza sebe.

Oprezno ga je zaobišla i došla do male prostorije u koju se retko ulazilo. Vrata su sad bila odškrinuta. Provirila je unutra i ugledala otvoren prozor koji je gledao na ulicu.

„Gnusna laž!“, mauknula je.

„Laž?“, zbunio se Mjau.

„Laž! Tamo žive krupne, žute mačke, ili one s crnim pegama. Snažne i brze – veliki lovci“.

„Hahaha. Popila si pokvareno mleko, lutko!“, odgovorio je Mjau, „Tamo žive gladne mačke“.

Oliva je htela još nešto da kaže, ali nije. Stanje u kojem se nalazio je jasno ukazivalo na to da govori istinu. Polako je krenuo ka kuhinji za mirisom hrane. Kad se okrenuo, videla je da na desnom boku ima veliki ožiljak iz kojeg ne raste dlaka.

„I ja sam jednom imao svog čoveka“, rekao je pre nego što je glavu zagnjurio u činiju s hranom, „Ali sam brzo shvatio da je sloboda kad možeš da se udaljiš od ljudi. Ako ne umeš da jedeš iz kontejnera, znači da si rob!“  

U tom trenutku se začulo škljocanje brave na ulaznim vratima. Kad se okrenula, Mjaua više nije bilo. Krakati je ušao u sobu. Došla je do nogu koje su se dizale ka plafonu, legla na leđa i dozvolila mu da je pomazi po stomaku.