Ako se ovako nastavi, neće moći da se nastavi

Bauk apatije kruži svetom. Zapravo, ravnodušnost zaokružuje čoveka po čoveka, državu po državu, šireći se kao mentalni virus koji izaziva utrnulost osećanja i neosetljivost za druge. Jedino što još pokreće pojedinca jesu rudimenti nagona za samoodržanjem koji ga primoravaju da radi kako bi umirio telo hranom i vodom. Ako takvi, za većinu stanovništva besmisleni poslovi, obezbeđuju bar mali višak novca posle plaćanja stanarine, struje, grejanja, namirnica, prevoza i kredita za sve što se ne može odjednom kupiti i platiti, čovek se prepušta sitnim porocima da bi beznadežnost učinio podnošljivijom.

Umesto prosvetljenja, teži se neosetljivosti, jer je to brže i lakše, apatija je surogat satori za koji nam ne treba putovanje u Pariz ili neku drugu svetlost. Zenonov paradoks Ahil je rešio na postmodernistički način: odustao je od pokušaja da prestigne kornjaču jer je shvatio da je nemogućnost kretanja metafora za besmislenost bilo kakvog pokreta. Začuđujuće je kako smo, ne mrdajući, stigli do ove tačke, odustajući od ugledanja na Sizifa i priklanjajući se nedelanju. Da smo u školi učili odavno izbačen starogrčki, možda bi nam bilo jasnije da je za apatiju kriva apatetičnost. Reči su slične i to može da zavara, ali današnji svet vode lideri koji su lažljivi, lažni i jednodimenzionalni poput Potemkinovih kulisa i skloni svakoj vrsti prevare, a upravo to znači grčka reč apatetikos.

Žrtve smo igre reči obezljuđenih vođa koji su protivotrov za sop stvenu apatiju pronašli u neprekidnom laganju. To je jedini način da pod kontrolom drže i sopstvenu beznačajnost i našu eventualnu iskru istine koja bi poremetila i srušila Carstvo Laži. Istorija ljudskog roda je neprekidno usavršavanje držanja ljudi u pokornosti i povremenih pobuna podanika koji bi da postanu slobodni građani. Sila oličena u vojsci i policiji usavršavala se kroz zakone i potpomagala religijom, indoktrinirajući verujuće da je za koračanje rajskim stazama nužno poštovati zapovest: „Dajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu.“ Jednostavan recept za mirno prihvatanje ropske sudbine, pseudoslobodnom voljom. Narodne poslovice su potvrđivale ovakvo stanovište uputstvima za pokoran život: „Bolje živ magarac, nego mrtav lav.“

Sasvim jednostavno, osim ako se niste rodili kao magarac, već u nekom drugom obličju. U tom slučaju imate ozbiljan problem, čak i ako nimalo ne ličite na kralja džungle, već ste samo obično ljudsko biće zavedeno idejom slobode. Konstatacija da se ne rađamo slobodni izaziva setu, i čoveku i psetu. Ljudi teže odustaju pa tek rođenim bebama daruju imena Sloboda i Slobodan, ali time im samo nameću preteško breme očekivanja. Ipak, ne može se živeti in obscuro, mrak je za slepe miševe, a ljudi ne mogu da lete, pa to nadomešćuju lepim snovima i nadama u svetliju budućnost. Ponekad se i među velikim misliocima pojavi filozof poput Lajbnica koji je tvrdio: „Bog je stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova“. Ovoliki optimizam lakše možemo da razumemo kada otkrijemo da je Gotfrid Vilhelm fon Lajbnic sin Lužičkog Srbina, dakle prirodno inteligentan, što je potvrdio i time što se sa 14 godina upisao na Univerzitet u Lajpcigu, a već sa 20 doktorirao. Njegova biografija zanimljiva je poput Tesline, ali i kraj života bio mu je sličan: umro je gotovo zaboravljen od svih. Možda su izneverene nade pojedinaca, naroda i čovečanstva uzrok naše savremene apatije?

Pesnici o tome govore direktnije od naučnika koji analiziraju snagu entropije i stalnu borbu između haosa i kosmosa, tvrdeći da života ne bi ni bilo bez homeostaze, neprekidnog naru šavanja i uspostavljanja ravnoteže u živim organizmima. Volter je u romanu „Kandid ili Optimizam“ ismejao Lajbnicovu ideju o „najboljem od svih mogućih svetova“ ali uprkos tome što je knjiga odlična, verovatno mu je i samom palo na pamet da u nekom gorem svetu ne bi mogao ni da je objavi. Recimo, u današnjoj Saudijskoj Arabiji, gde je odlazak po dokumenta pogubniji od „smrtonosne motoristike“ Aleksandra Ace Popovića. Proza je verovatno mnogo bliža većini čitalaca, ali dobra poezija ne okoliša, već nastupa in medias res, poput stihova portu galskog pesnika Fernanda Pesoe: “Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu.I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu; Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugimaI koristimo u praktične svrhe, Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk”.

Za smrt optimizma u današnjem svetu možemo da optužimo agresivnu ljudsku prirodu ali nam od toga neće biti nimalo lakše, jer od sebe ne možemo pobeći. Neki naučnici smatraju da do susreta sa razvijenim civilizacijama iz drugih delova svemira nije došlo, niti će ikada doći, jer je sam razvoj tehnologije autodestruktivan i neminovno vodi ka propasti. Ako ih je i bilo, nestale su. Futurolozi ovakve pesimističke orijentacije predviđaju da će se i naša civilizacija samouništiti, a spore se jedino oko toga hoće li nas naslediti mašine koje ćemo u međuvremenu razviti i koje će biti u stanju da se samoreprodukuju. Mislioci mračniji od Heraklita tvrde da sve što čovek napravi mora takođe da bude samoubilačko i predviđaju da će na planeti Zemlji nestati i kiborga i tuborga i da je apokalipsa neminovnost. Mnogi, ipak, veruju da smo u ćorsokak dospeli zbog ograničenosti ljudskih potencijala i da je „polet naše mladosti“ gore od Staljina i drugih brkatih i ćosavih diktatora, zbrisala postmoderna.

Doduše, ne može se zanemariti doprinos zlikovaca koji su upravljali velikim i malim državama sveta, jer se postmodernizam i javio posle Drugog svetskog rata, holokausta, atomskih bombi i do tada neviđenog tehnološkog unapređenja efikasnosti krvožednosti, započete u Velikom ratu 1914. Neki smatraju da je smrt moderne nastupila 1941. godine, smrću Virdžinije Vulf i Džejmsa Džojsa, a koincidencija je da je te godine i veliki deo sveta bio uvučen u dve godine ranije započet Svetski pokolj Hitlerovim napadom na Poljsku. Pored ljudskih žrtava i ogromnog razaranja, nestala je i vera u ljudski razum, apsolutne istine, moralne vrednosti, pa i u sam identitet čoveka. Na ulasku u koncentracione logore nacisti su obavljali selekciju i nesposobne za rad odmah slali u gasne komore. Tada je nastao vic koji se može čuti u austrijskom filmu „Falsifikator“, dobitniku „Oskara“ za strani film 2008. godine: „Zašto nema Boga u logoru?“ – pita jedan logoraš. A drugi mu odgovara: „Nije prošao selekciju.“

Zabeleženo je da su jevrejski logoraši u Aušvicu 1943. godine stvarno organizovali suđenje Bogu, jer nisu uspevali da shvate zašto se događaju tako užasne stvari. Čekajući na odlazak u gasnu komoru, doneli su presudu. O tome je takođe snimljen film u Velikoj Britaniji, pod naslovom „God on Trial“. Sve velike priče su ispričane. Zato danas više ne verujemo da postoje velikani u bilo kojoj oblasti. Postojimo samo mi, mali, obični ljudi i naše male, ali jedino značajne životne priče. Nepristojno je biti optimista, kukavički je prepustiti se pesimizmu i depresiji. Religioznima je lakše jer istinski veruju da Apokalipsa nije kraj, već da „Otkrovenje“ Svetoga Jovana Bogoslova nagoveštava Strašni sud i ponovni dolazak Gospoda Isusa Hrista, „Novo nebo, novu zemlju, Novi Jerusalim“.

Agnostici traže dokaze da će se obnoviti „reka života“, a ateisti pokušavaju da pronađu oslonac u sebi i smisao u samom kratkotrajnom životu i delanju na zemlji. Koliko svima sve to polazi za rukom, pokazatelj je apatija i osećaj beznadežnosti koji obuzima mnoge od nas. Opštevažećeg recepta za lek protiv beznađa nema u apotekama. Pre će se naći u bibliotekama. Umberto Eko je još kao tridesetogodišnjak napisao „Otvoreno delo“ (1962) i kao teoretičar književnosti razmatrao „apsurd kao tkivo koje povezuje svet“. Uočio je vezu teatra apsurda i zenkoana, ali i bitnu razliku: „Joneskov i Beketov podsmeh rađa teskobu – i stoga nema nikakve veze s vedrinom mudrog zena.“

Ipak, interesovanje za istočnjačku misao i umetnost na Zapadu i saradnju koju su psi hoanalitičari poput Junga i Froma uspostavili sa japanskim profesorom Suzukijem objasnio je otvaranjem novih vidika i načina razmišljanja: „Ovo prihvatanje, sa savršenom vedrinom, besmisla sveta, rešavajući ga u jednoj kontemplaciji božanskog, može da se pokaže kao put sublimacije nervoze našeg vremena.“ Možda je to lek i za aktuelnu apatiju u Srbiji i rezignaciju u svetu u kome opskurni desničari primitivnim populizmom osvajaju srca glasača i ubedljivo trijumfuju na demokratskim izborima: savršena vedrina pred ludilom ljudi i neizvesnom budućnošću. Pa nek’ traje dok traje ili kao što reče jedna slušateljka nekadašnjeg Radio Niša u telefonskom uključenju u program: „Ako se ovako nastavi, neće moći da se nastavi!“

*Tekst iz magazina Pressing br. 82 prenosimo sa dozvolom glavnog urednika Dejana N. Kostića