Nova srpska trilogija: Početak bune na dahije (3)
Prvi srpski ustanak

Photo: Wikipedia

Ako se Turska povuče sa Balkana, Srbi će početi da ubijaju svoje poglavare

O čemu se u Voždovom konaku razgovaralo, nikada se nije saznalo. Ali ubrzo je, u roku od nekih desetak dana, iznad ulaznih vrata najlepše zgrade u ulici Vase Čarapića, današnjoj Jug-Bogdanovoj, osvanuo grb u kome je s desne strane bio štit sa krstom i ocilima, a sa leve štit sa glavom divljeg vepra probodenom strelom. Iznad grba, na belom zidu, zlatnim je slovima bilo namolovano:

ПРАВИТЕЛЪСТВУЩІЙ СОВEТ СЕРБСКIЙ

Odmah do Praviteljstvujuščeg sovjeta ustanovljen je Magistrat, kojim je predsedavao Mladen Milovanović. Za načalnika policajne uprave imenovan je Ilija Fedorovič Novokršteni, kapetan ruske vojske, rodom iz Srpskog Vojvodstva. Za prvog predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta izabran je vožd Karađorđe Petrović. A resornim popečiteljima su imenovani: Mladen Milovanović, popečitelj vojni; Jakov Nenadović, popečitelj vnutrešnjih dela; Dositej Obradovič, popečitelj narodnog prosveščenija; vojvoda Sima Marković, financ-popečitelj; Petar Dobrnjac, popečitelj pravde, i još nekolicina popečitelja, koji su imali stupiti na dužnost kada se sazna kakva još sve popečiteljstva postoje u Evropi. Nedugo, međutim, po osnivanju Sovjeta, popečitelji i knezovi počeli su kovati zavere. Nameravali su Karađorđa proglasiti seraskerom, zapovednikom vojske, a svu vlast u Srbiji zadržati za sebe. Možda bi tako i bilo, da se ponovo nije umešala Ciganka Mejra, bez koje bi istorija Srbije sasvim sigurno drugačije izgledala. Gledajući jednog jutra Voždu u šolju, Mejra je videla tamne oblake koji se s muške strane nadvijaju nad njegovom glavom, i otrovne zmijske jezike kako palacaju iz usta lažnih prijatelja. „Ubodi želju, Đorđe“, rekla je gatara. I Đorđe je – besan kao ris – tako snažno pritisnuo prstom da je probio dno šolje. Kroz rupu je ugledao svoje stare drugove, opijene vlašću, gde mu na sednici Sovjeta, umesto da se bave narodnim poslovima, rade o glavi.

Ne časeći časa, hitro se uzverao na krov zgrade Sovjeta, spustio se niz dimnjak i iskočio iz odžaka obavijen oblakom dima, varnica i čađi, sada već potpuno crn, u dlaku onakav kakvim su turske žene plašile neposlušnu decu. Zaverenici su odmah videli da iz svega toga po njih ništa dobro neće izaći. Kao što i nije. Da bi izbegao sramotu, ponosni Petar Dobrnjac je već sam sebi počeo da seče glavu, a ostali su poskidali ćurke, prekrstili se i namestili za pogubljenje. U Voždu je, međutim, vizionar nadjačao osvetnika. Ako ih pobije – razmišljao je – što su svakako zaslužili, i što će im se pre ili kasnije dogoditi, taj će pokolj, višestruko uveličan sočivima švapskih teleskopa, rđavo odjeknuti u Evropi. Ni ruski ga car sasvim sigurno neće odobriti. Zbog toga je Karađorđe izabrao drugu taktiku. Ponovo se zatvorio u sobu sa popečiteljima, ovoga puta na deset dana, i opet se ništa nije saznalo o čemu se tamo raspravljalo. Kada je vožd desetog dana, još uvek ljut kao ris, izašao iz odžaklije, popečitelji su ostali na mestima popečitelja. Kao da se ništa nije dogodilo, nastavili su da dolaze u Sovjet, ubijajući vreme ispijanjem kafa i pušenjem čibuka. I dalje im je ukazivano poštovanje.

Ali nijedan od njih tokom ostatka života nikada više nije prozborio ni reč. Događaji su nastavili da idu svojim tokom. Ali nestalno se kolo Fortune beše okrenulo, i sada su Srblji Turcima vladali pomoću strašila. Suočen s oskudicom u ljudstvu, zapovednik policije Ilija Fedorovič Novokršteni naložio je da se pedeset krpenih lutaka napravljenih na podobije Karađorđa pobode po čaršiji, turskim mahalama i dvorištima džamija. Krpene lutke ne samo da su održavale savršeni red i poredak nego su ubrzo postale i predmet opskurnog kulta. Noću su se okupljale zakrabuljene protuve i sujeverne starice svih vera i pod strašila donosile zavetne darove: snopove žita, tamjan, zdele sa hranom i sveće. Nije prošlo dugo, poklonicima krpenih lutaka pridružili su se i Cigani, po prirodi stvari skloni ezoteriji i magiji. Iza njih su došli stolećima pritajeni bogumili, potom i svakakvi besposličari i pijanci, i čitava stvar je završila onako kako završavaju svi opskurni kultovi: seksualnim orgijama, ritualnim ubistvima i prinošenjem ljudskih žrtava. Saznavši za ta jeziva paganska opstojatelstva, policajni je načalnik Novokršteni naredio da se idolopoklonici, bez obzira na veru i položaj, pohvataju i podave u Savi, a da se krpene lutke s likom Karđorđa zamene strašilima na podobije autoritarnog, ali ne i harizmatičnog Stanoja Glavaša.

A Vožd je u međuvremenu formirao Tajni pravitelstvujušči sovjet serbski, na čije je čelo postavio Gvozdena Avakumovića kao predsednika i financ-popečitelja. U Uzun-Gvozdenovom sovjetu još su bili: Adam Avakumović, popečitelj vojni; Manojlo Avakumović, popečitelj vnutrešnjih dela; Avakum Avakumović, popečitelj pravde. A ljubezni Dositej Obradovič, zbog bezgramotnosti ostalih, beše zadržan na mestu popečitelja prosvete.

Odmah po ustanovleniju Tajnog sovjeta, gospodar Gvozden je zatražio od Karađorđa kratko odsustvo, koliko da ode do Užica, obiđe porodicu i sredi poslove. Vožd je, ceneći Gvozdenovu trezvenost i štedljivost, odsustvo odobrio. I tek kada se posle dva dana vratolomnog jahanja po jarugama i gudurama obreo u kakvom-takvom miru svoje kuće, gospodar Gvozden je uvideo koliko je istorija đavolja rabota. Iako mu se Užice učinilo još manje i pečalnije nego što je bilo, veoma se bio obradovao povratku i susretu sa porodicom. Ni pakosna zanovetanja nesnosnog Glasa nisu uspela da mu pokvare dobro raspoloženje. „Evo nama našega junaka!“, prosiktao je Glas čim je Gvozden prekoračio prag. „Nijednog Turčina nije ubio. Baruta, kukavica, nije omirisao.“ Na šta mu je Gvozden kratko odbrusio „jedi govna“, i prestao da obraća pažnju na torokanja u kojima je – kako se docnije pokazalo – ipak bilo izvesne dalekovidosti. „E, moj deli-Gvozdene“, unjkao je Glas, „baš tu, na mesto gde sediš, još malo pa će pasti usijano đule i zapaliti ti kuću. A znaš li ko će potpaliti top? Neće Turci. Tvoj će vožd, Đorđije lično, užditi fitilj.“ Gospodar-Gvozdenov prvenac, Pavle, bio je već napunio šest godina, i tokom očevog odsustvovanja počeo da govori. „Jesi li mi doneo odsečenu tursku glavu, otac?“, pitao je. Gvozden ga je pomilovao po glavi, pa i njemu rekao: „Jedi govna.“ Nije bio ljut na dete, naprotiv. Ta je nepristojnost bila upućena na drugu adresu, na mnogo drugih adresa, zapravo, na adrese svih onih koji neizbežno sečenje glava nisu shvatali kao sredstvo nego su u krvoprolićima videli temelj ekonomije, države i napretka. A takvih je među ustanicima bilo vrlo mnogo. Kasnije, tokom večeri, kada je Pavle zaspao, Anka je bojažljivo pitala muža kako je. „Kako sam? Bolje ne pitaj“, rekao je Gvozden. „Sećaš li se šta sam ti rekao kad sam se ono vratio sa sabora u Orašcu? Sećaš se. E, sve je tako kako sam ti onda ispričao. Osim Crnog Đorđa, niko na posao i trgovinu i ne pomišlja. A i on o tome misli samo kad treba skupiti novce za džebanu. Dokopali se gedžovani turskih para, pa pobesneli gore od Turaka. Po ceo dan se svađaju koja će ulica po kome dobiti ime. Šta se čudiš i krstiš, Anka? Ovo je cela istina. Sada i ulice krštavaju. Spemni su da glavu izgube radi toga. Pred mojim očima je neki Janićije, ne bi li izborio kakav sokak za svoje ime, sam jurnuo na stotinu ljutih janičara, koji su ga odmah pokosili puškama i pištoljima. Samo su ga odgurnuli u jarak. Eno ga, i dan danas se tamo raspada. Izgleda da su šejh Harun i deli-Nisa kaduna bili u pravu, i da je kraj sveta sasvim blizu. Sačuvaj Bože i Majko božija.“

Slučaj je udesio da je tokom kratkog Gvozdenovog boravka u Užice pristiglo pozorište senki Karađoz, završavajući svoju poslednju turneju po Greciji, Rumeliji, Karavlaškoj i Serbiji. Bila je to, zapravo, bleda senka nekadašnjeg pozorišta. Članovi trupe izgledali su toliko odrpano i jadno da novi muselim, Miralem-aga, koji je zamenio Selim-agu, stradalog pod jednom od šatri prilikom prethodnog gostovanja Karađoza, jednostavno nije imao srca da ih otera. U tom je milosrđu, istina, bilo i nešto računa. Vremena su bila smutna, raja načisto pohasila, Karađorđe se spremao na Užice, svaki Turčin je bio dobrodošlo pojačanje za odbranu turske vere i carskog poretka. Ali ubrzo se pokazalo da od cirkusanata neće biti mnogo koristi. Tokom obuke u nišanjenju i rukovanju puškom, oružju nevični i ratovanju neskloni pelivani, mađioničari i svirači za dlaku su promašili Miralem-agu. Ali su zato slučajno pogodili nekoliko prolaznika, Srba, na šta muselim nije imao primedbi. Jednog popodneva, gospodar Gvozden je krenuo na Bugdaj mejdan, delom iz nostalgične radoznalosti, delom zbog Karađorđevog naređenja da tokom boravka obavezno izvidi koliko u Užicu ima ljudi pod oružjem. Usput je naišao na Miralem-agu, koji se namračen vraćao sa neuspele vojne obuke. „More, Uzun, muštuluk!“, povikao je muselim. „Sad mi Tatarin donese poruku da je Sulejman-paša Skopljak uhvatio tvog Đorđija. Sutra ga, veli, na kolac nabijaju. A prekosutra mu usoljenu glavu šalju caru u Stambol.“ Umesto da pogne glavu i ćutke prođe, kakav je bio red, gospodar Gvozden je popreko pogledao muselima pravo u oči i rekao: „Jedi govna.“

Bilo je to po prvi put u toku pet stotina i šest godina, još od vakta gazi-Orhana i osnivanja Otomanskog carstva, da je neki rajetin javno, pred desetinama ljudi, drsko izvređao sultanovog činovnika. Miralem-aga se mašio za jatagan, ali mu se ruka, ukočena iznenadnim šlogom, zauvek zaustavila na polovini puta. Na usta mu je trgla bela pena i muselim se, ispuštajući nerazgovetne zvuke, stropoštao u blato.

Bio je to tako veliki udarac u lice vekovnog poretka da se glas o Uzun-Gvozdenovom bezobrazluku kao kuga raširio po nahijama, dodatno slabeći ionako oslabljeni moral Turaka. Čuvši da je nastupilo vreme u kome raja nekažnjeno psuje age, mnoge turske porodice su počele da prodaju imanja i da se dobrovoljno sele u Rumeliju i Anadoliju. Obeznanjenog Miralem-agu odneli su u konak u konjskom ćebetu, a muselim se nikada nije oporavio od pretrpljenog poniženja i šoka. Nalazili su ga docnije, kada je stao na noge i počeo da se kao senka vuče po čaršiji, kako polulud jede ljudski i stočni izmet, govoreći: „Rekao Kaurin da jedem, i ja jedem. I treba da jedem. Nema tu šta da se priča.“

Posle tog incidenta, gospodar Gvozden je ponosno zakoračio među pozorišne tezge i šatre. Odmah mu je upalo u oči da posao slabo ide. Strašni afrički lavovi, majmuni, tigrovi i hijene, koji su izazivali jezu i strahopoštovanje, sada su olinjali i šugavi dremali po smrdljivim kavezima. Šarena prodavnica čarobnih ljubavnih napitaka čamila je zatvorena, jer u teškim vremenima nikome nije bilo do ašika, a sve da je nekome i bilo, ne bi mu pomogla, jer su praškovi, napici i afrodizijaci odavno izgubili svako dejstvo. Jedino što je podsećalo na staru slavu Karađoza bilo je opustelo pozorište senki, u kome je melanholični majstor Abdurahman prikazivao epopeju kaurske opsade Beograda. Gospodar Gvozden je ubacio nekoliko lažnih aspri u bakarnu posudu, ušao u šatru i odgledao igrokaz o ljutom boju Krsta i Polumeseca, u kome je zadivljujuće preciznom koreografijom senki bio predstavljen vožd Karađorđe, okružen knezovima, kako iz topa nišani na Batal-džamiju; ustanički juriš na Sava-kapiju, pa čak i nesretni Janićije kako juriša na janičare, u nadi da će neku od ulica nazvati njegovim imenom.

Gospodar Gvozden nije odoleo a da ne upita majstora senki Abdurahmana kuda su se dele sve one žene sa četiri dojke, šta se desilo sa dvoglavim mladićem Ahmetom, kakva je sudbina zadesila melanholičnog kentaura Teodoriha i zašto je Karađoz krenuo na turneju bez nekog čuda nad čudima, poput Oka meleka Israfila. „Gotovo svi su pomrli“, odgovorio je Abdurahman. „Ahmetu je dosadilo potucanje, pa se skrasio u Vidinu, gde je žalosno skončao od ruke nekog pijanog janičara, koji se opkladio sa bekrijama da je u stanju da jednim udarcem odseče dve glave. Teodoriha su, opet, negde u Bukovini oteli kozaci; neko vreme ga je jahao krvoločni ataman Andrej Kučma; na kraju je životario kao tovarno grlo, a čuo sam da su ga naposletku – kad je skapao – skuvali u šalitri, ispunili pamukom i izložili u Kunstkameri u prestonoj varoši Sankt Peterburgu. A čuda, Kaurine – tužno je rekao umetnik senki – čuda više nema, niti će ih biti, jer se ceo svet pretvorio u čudo.“

Dirnut gorkim Abdurahmanovim rečima, Gvozden je u bakarnu posudu ubacio nekoliko, ovoga puta pravih aspri, i krenuo dalje niz Bugdaj mejdan. Prolazeći pored jedne zakrpljene šatre, sasvim izbledele od kiša i vetrova, na trenutak je ugledao poznato lice. Bila je to Ruža Anadolije, Gulbehar, sada ostarela, bezuba i sva zborana. „Bože, koliko je prošlo vremena od onda?“, zapitao se Gvozden, ubrzavajući korak da bi se što pre udaljio od skarednih poziva precvale lepotice. Žalosna oveštalost predmeta i bića nikako mu se nije uklapala u neveliki zbir proteklih godina. Ali to je bilo zbog toga što nije mogao znati za pojam entropije, niti je bio upućen u zamršene logaritme apokaliptičnog ubrzanja vremena. Uprkos takvim razmišljanjima, gospodar Gvozden nijednog trenutka nije zaboravljao zadatak koji mu je poverio Karađorđe. Šetajući po čaršiji, pretvarajući se da razgleda robu u dućanima, pomno je ispod oka osmatrao pokrete na užičkoj tvrđavi, brojao kapetane, age i janičare pristigle iz Bosne i procenjivao kakvoću oružja i opreme. Na povratku kući sačekalo ga je pismo u kome ga Karađorđe hitno poziva natrag u Beograd. Pismo je bilo napisano arapskim slovima na srpskom, bledunjavom krvlju pisara, nekog zarobljenog i ranjenog Turčina. Pročitavši ga, gospodar Gvozden je razumeo da je došlo do žestokog raskola između opisa iz traktata Nerođenih Istoriografa, u kojima su ponosni Srbi, sve pevajući borbene pesme, nizali pobedu za pobedom, i pravog stanja stvari u Srbiji, u kojoj su isti ti ustanici prekonoć postali malodušni, čuvši vest da Sulejman-paša Skopljak jaše ka Beogradu na čelu 40.000 dobro naoružanih Turaka. Neki su, pisao je Vožd, među njima čak i prota Mateja Nenadović, kukavički savijali repove i odlazili na podvorenje turskim zapovednicima, na pregovore o sramnom primirju. Po dolasku u Beograd, Gvozden se ponovo suočio sa neobjašnjivim nepodudarnostima između vremena u oslobođenim varošima i ustajalog zemana u gradovima pod turskom upravom. Razarajući okamenjeni feudalni sistem, srpska se revolucija nije zaustavljala na promeni vlasti društvenih odnosa, već je radikalno menjala uvreženo shvatanje o tome koliko se događaja može zbiti unutar jednog dana. Nije Gvozden proveo u Užicu ni dve monotone nedelje, a visokopočitajemi je Dositej Obradovič stigao da osnuje Veliku školu, čiji su polaznici – među njima i voždov sin Aleksandar – sa otličnim uspehom već položili većinu ispita iz zemljopisa, trigonometrije, rimskog prava, jestestvenice i pročih nauka. U bogatijim kućama prekonoć je uveden nastrani švapski obrok, fruštuk, za koji će nastavnik na Velikoj školi, Ivan Drndarevič, tek posle nekoliko meseci skovati srpsku reč – doručak. Iako ga nije zabranjivao, Karađorđe nije blagonaklono gledao na fruštuk.

„Koekude, po duši ih...“, obreckivao se Vožd, gledajući iz odžaklije musave preteče livrejisanih slugu kako gospodarima odnose milihbrote, leberkese i đakonije. „Kako da kreneš na Stambol s ljudima koji čim se probude gledaju šta će pojesti?“

„Vidite li vi ovo?!, pokazivao je Vožd gospodaru Gvozdenu i tajnim popečiteljima Avakumovićima vrevu na ulici Vase Čarapića, kojoj je tokom Gvozdenovog odsustva ukazom promenio ime u Ulica previtelstvena, ne zbog – daleko bilo – pizme na hrabrog ratnika, nego zbog posustalica i zadušnih baba koje su Čarapića proglasile za sveca, a ulicu za čudotvorno mesto, pa su u potrazi za isceljenjem odasvud pristizale kolone nerotkinja, uzetih, kljastih, sipljivih i sakatih, potpuno zagušujući saobraćaj.

A imalo se šta videti na promenadi. Mehane i gostionice, zbog islamske zabrane alkohola ranije skrajnute i neugledne, sada su doživljavale procvat. Osim volova, ovnova i jagnjadi, na velikim vatrama ispred gostionica javno su pečena i prasad. Dokoni su đilkoši bili smislili svirepu zabavu. Budzašto su kupovali pečene svinjske glave, odnosili ih u turske mahale i tamo ih čerečili i u slast jeli pred očima zgranutih Turaka. Zbog tih svinjskih glava nekoliko je obesnih šaljivčina ostalo bez svojih. Takve stvari Karađorđe nije podnosio.

„Ko hoće da se sprda s Turcima“, rekao je, „eno mu boja, pa neka se tamo pokaže i šali. Inače, na obraz i veru, u vreme mira, udarati im se ne sme.“

Primetio je gospodar Gvozden na Ulici pravitelstvenoj još koješta novoga. Čitavo jedno mnoštvo nadodoljenih austrijskih i ruskih oficira, atašea i ađutanata pristiglih ko zna odakle i ko zna zbog čega, dokono je sedelo po mehanama u očekivanju raspleta situacije. Kroz okulare zemunskih pristanišnih teleskopa oči cele Evrope bile su uprte ka Beogradu i Srbiji. Velike sile nisu baš najbolje znale – ili su isuviše dobro znale – kako da se postave spram ustanka koji je uzdrmao Otomansko carstvo. Pred hrišćanskom javnošću načelno su podržavale oslobodilačku borbu Srba, dok su u potaji, preko svojih poslanika na Visokoj porti, uveravale sultana Selima III u neupitnu podršku teritorijalnom integritetu Osmanske imperije, savetujući mu, ipak, da evropskog mira radi hrišćanskim podanicima učini male ustupke. Istovremeno su u još većoj potaji slali emisare koji su podstrekavali, pomagali i obučavali oslobodilačke pokrete u Bugarskoj i Grčkoj. Nije Karađorđu trebalo mnogo vremena da razume dvoličnu politiku evropskih država. Za te države, opstanak oslabljene islamske imperije bio je mnogo prihvatljivije rešenje od geopolitičke rupe prečnika 4.500 milja i površine 11.955.000 kvadratnih kilometara, koja bi na mapi sveta neminovno nastala naglom propašću Turske. Strah od praznine je nadjačao uvek prisutnu bojazan od otomanske ekspanzije. Zbog toga su srpski ustanici i grčka Eterija predstavljali idealno rešenje. Suočeni s unutrašnjim pobunama i nemirima, Turci nisu imali vremena da sanjare o džihadu i osvajanju Beča. A srpski i grčki ustanici, boreći se za slobodu svojih naroda, zapravo su ginuli za mir i prosperitet Francuske i Austrije. Shvatio je Vožd da – osim možda od Rusa – nikakve prave pomoći niotkuda neće biti, i da je hrišćanska Evropa zapravo jedna velika laž. Zar nisu vojni izaslanici velikih sila u Beogradu suvim zlatom plaćali najam za magaze u koje su skladištili prazna obećanja o isporukama oružja i municije? Zar se isti ti izaslanici nisu u gluvo doba sastajali s begovima i serdarima po turskim mahalama i ugovarali konšpiracije, sve dok jedne prilike Stanoje Glavaš nije uklonio strašilo sa svojim likom i sam stao na njegovo mesto?

Kada su izaslanici posle obavljenih razgovora sa begovima krenuli natrag u svoje konake, Glavaš je iskočio pred njih i povukao: „Bu!“ Izaslanici su, svi do jednog, pomrli od straha. Tako je bar glasilo zvanično saopštenje Pravitelstvujuščeg sovjeta, koje je potpisao Gvozden Avakumović. Da li je strah bio toliki da izaslanicima pootpadaju glave, u saoštenju nije pisalo.

A niko nije ni postavljao suvišna pitanja.

Imala je Austrija i opipljive povode za uzdržanost prema srpskom ustanku. Tokom jedne audijencije, reis-efendija Husein-paša odveo je austrijskog poslanika Augusta fon Trotu u tajnu biblioteku u podrumu vezirove palate.

„Vaša ekselencijo“, rekao je Husein-paša von Troti, „vi ste prvi hrišćanin koji je kročio u ove odaje. Postoji predanje prema kome će Devlet početi da propada onoga trenutka kada noga nevernika ovde kroči. Ali, vremena se menjaju. Ni mi, Turci, nismo više sujeverni. Čast koja vam je ukazana posetom ovoj biblioteci, izraz je sultanovog prijateljstva i blagonaklonosti prema vašem caru.“

U dugačkom poverljivom izveštaju – dugogodišnjem predmetu sprdnje u carskom i kraljevskom Ministarstvu inostranih poslova – Fon Trota izveštava da mu je reis-efendija pokazao prašnjavu knjigu, zovomu Indžijelu, uvezanu u ljudsku kožu, otvorio stranu 973. i naglas pročitao proročanstvo saglasno kome će kroz stotinu i sedam godina, 28. juna 1914, Srbi u Sarajevu ubiti austrijskog nadvojvodu i prestolonaslednika. „Da bi me dodatno uverio“, pisao je Fon Trota, „u pogubnost podrške srpskoj – daleko bilo – nezavisnosti, reis-efendija mi je iz knjige Indžijele preveo još nekoliko stranica o budućim srpskim nepočinstvima, o neviđenoj svireposti tog roda, koja će ići tako daleko da će – ako se Turska povuče sa Balkana – početi da ubijaju svoje, srpske kraljeve i poglavare.“

Proročanstvo je – saznajemo iz Trotinog izveštaja – sezalo sve do daleke 1990. godine, i nabrajalo dugi niz mračnih događaja, neizbežnih ukoliko Karađorđe uspe u svom naumu i za Srbiju izbori nezavisnost. Poseta Tajnoj biblioteci i uvid u proročanstvo knjige Indžijele ostavili su tako jak utisak na Fon Trotu da je u svom izveštaju savetovao neizostavno obustavljanje svake pomoći ustanicima u Srbiji i potpuni prestanak regrutovanja Srba u frajkor, gde se obučavaju vojničkim veštinama koje će zloupotrebiti u odsudnom obračunu s poslodavcem – Austrijom.
„Samo da znate, Vaša ekselencijo“, napisao je Trota na kraju izveštaja ministru inostranih poslova, „da nas, Austrijance, i našu braću, Nemce, Srbi nazivaju ’Švabe’‚ što u prevodu znači – küchenschaben – smrdibube.“

Pročitavši izveštaj o tajnoj biblioteci, knjigama Indžijelama i proročanstvima, njegova ekselencija ministar inostranih poslova je izveo zaključak da se Fon Trota u Istanbulu jamačno odao pušenju opijuma i izgubio razum. Na marginama izveštaja napisao je: „Opozvati Fon Trotu i poslati ga na posmatranje“, i time je slučaj, ministarstva što se tiče, bio privremeno zatvoren.

Sve do 29. juna 1914. godine, kada je na vest da je u Sarajevu ubijen nadvojvoda Franc Ferdinand, službenik ministarstva, izvesni Jozef Kokoška, pronašao u arhivi Fon Trotin izveštaj i prosledio ga nadređenima u nadi da će biti unapređen. Umesto očekivanog unapređenja, Kokoška je upućen na posmatranje, pa kada se ispostavilo da je uračunljiv, pravo na vojni sud, koji ga je po kratkom postupku osudio na smrt streljanjem zbog neblagovremenog upozorenja nadležnih službi na opasnost od atentata na prestolonaslednika.

Oceni 5