Ako ti život da limun, napravi ljubavnu limunadu

Fire Island je jedna od turističkih destinacija za koju je čula skoro svaka kvir osoba na svetu – istorija iskustva je na kraju krajeva zajednička, pripada svima, jer nas leči od nevidljivosti. Iako se prava pripadnika LGBTIQ+ zajednice razlikuju od zemlje do zemlje, retki su oni koji misle da nam borba nije neophodna i da bi trebalo da nastavimo da živimo u tišini. Zato je svaka priča važna, a svaki bezbedan prostor dragocen.

Ne zna se odakle mu ime – pretpostavlja se da su ga starosedelački narodi zvali Sictem Hackey, što znači da je pripadalo plemenima koja su odatle lovila kitove i foke. Holandskim doseljenicima je takođe koristilo za lov i sakupljanje školjki. Naziv Fire Island (Vatreno ostrvo) se prvi put pojavljuje u jednom dokumentu iz 1789. godine, a istoričari pretpostavljaju da je ime došlo iz pogrešnog razumevanja govora holandskih doseljenika, te da se odnosilo na brojeve „četiri“ i „pet“, jer je toliko bilo uvala koje su se usecale tako da se činilo da se radi o više manjih ostrva. Drugi pak veruju da je došlo zbog vatri koje su gusari palili kako bi namamili brodove i potom ih lako pljačkali.

Kada se traga za informacijama o ovom ostrvu, mnogi izvori uopšte ne pominju LGBTIQ+ populaciju. Oni koji se pak zanimaju za kvir istoriju, tvrde da je Fire Island odavno postalo utočište za gejeve. Prošlo je mnogo vremena otkad je 1882. godine njime prošetao Ocar Wilde, a do danas se pretvorilo u simbol, vatru koja gori bez prestanka (doduše mahom za one s dubljim džepom).

Kada se govori o ovom ostrvu, a priča se o utočištu za gejeve, misli se na delove Cherry Grove i Fire Island Pines, koji su među kvir populacijom postali popularni još u prvim decenijama XX veka. Mnogi su u njemu pronašli sklonište, ali i inspiraciju: pesnik Wystan Hugh Auden je na primer tamo napisao pesmu Pleasure Island (Ostrvo zadovoljstva). Dok je posmatrao zgodnog stranca na obali, na pamet su mu pali stihovi o popunjavanju praznine koja može da bude i telesna i duhovna (intending to make its quiet/Emptiness his ally/In accomplishing immortal chapters).

Svašta se dakle dešavalo na Vatrenom ostrvu (Truman Capote je tamo na primer napisao, ili bar započeo, roman koji će kasnije dobiti naslov Breakfast at Tiffany’s, a fotograf Tom Bianchi napravio fotografije koje su se urezale u oko skoro svakog gej muškarca), doduše  onima koji su to mogli da plate. Pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih su ga zvali i „opasnim ostrvom“, budući da je svaki kvir muškarac tamo mogao da ostane bez srca, ugleda, kontakata, na kraju i bez života.

Još je u to vreme postojala šumovita oblast koju su posetioci među sobom zvali Meat Rack (mesara), a u pitanju je kruzing deo između komada zemlje koje su „osvojili“ gejevi – Grove i Pines. Ime je ostalo do danas, pa se pominje i u novom filmu Fire Island (scenario je napisao komičar Joel Kim Booster, a igra i glavnu ulogu).

Film se udaljava od atmosfere koju su halapljivo koristili pisci sedamdesetih godina prošlog veka, ali i od utopije koja je postojala sve do početka AIDS pandemije. Počinje citatom iz Pride and Prejudice Jane Austen: „Svima je poznato da neženja želi samo jedno – suprugu“ (ili tako nešto), da bi Noah (Joel Kim Booster) dodao: „Izvini Jane, ali to zvuči kao hetero nebuloza, jer ne traži svaki neženja ženu“. U tom trenutku iz njegovog kreveta izranja muškarac, zgodan, što gledaocu ne ostavlja mnogo prostora da se pita šta je ovaj hteo da kaže.

Kada se pojavio prvi trejler za Fire Island, nisam mnogo očekivao – mislio sam da je u pitanju još jedna glupost sklepana po principu „ako ti život da limun, napravi ljubavnu limunadu“ (doduše obradovalo me to što se pojavljuje Peppermint, jedna od najboljih iz Drag Race univerzuma). Možda zbog toga što ovde nemamo takva ostrva (Ratno ostrvo je samo za ugrožene ptice), ili iz ko zna kojeg razloga, na najavu sam brzo i zaboravio. Kad sam nedavno ipak pustio film, prijatno sam se iznenadio – odličan scenario, sjajna glumačka ekipa i pravi letnji film, samo s gejevima.

Heteroseksualci i heteroseksualke, te svi oni koji vole heteroseksualizam (da, da), takve filmove imaju odavno. Što onda i mi ne bismo uživali u nekoj podnošljivoj ljubavnoj komediji u kojoj muškarci vole druge muškarca. Ali Fire Island je i više od toga, u stvari mnogo više – priznaje i monogamiju i poliamoriju, ne beži od promiskuiteta i želje da drugi ne budu ništa više od susreta za jednu noć, a sve to radi ne poričući da su neki gej muškarci monogamni. Istina, nekoliko puta se ističe da je to hetero-koncept, ali se na tome ne insistira – ionako živimo u svetu koji je izmislio čovek, tamo gde su kuće zamenile pećine.

Film nas podseća na još nešto – da to što su nas ranije odbacivali, ne znači da ćemo ostati sami. Vreme je da prihvatimo da nikada nećemo dobiti lepšu prošlost (kakva je, takva je), što ne znači da moramo da obrišemo homofobiju, nasilje i diskriminaciju. Naprotiv – prisutne su i danas, čak i u svetu koji ne zabranjuje EuroPride. Ne smemo da se pravimo da ne postoje.

Da se vratimo na film. Grupa prijatelja kreće na Fire Island, da se odmori od heteroseksualne većine. Noah , Howie, Luke, Keegan i Max u gej Narniju putuju običnim brodom, a tamo ih čeka Erin (sjajna Margaret Cho). Za razliku od junakinja koje je iz stvarnog sveta na papir preslikala Austen, ovi moderni gejevi ne idu tamo da bi pronašli muževe, već nedelju dana seksi raja s opijatima i možda mrvicom romantičnih osećanja.

Tako počinje film koji ispunjava jednu želju koja je svakoj LGBTIQ+ osobi bar nekad pala na pamet – nekoliko dana bez heteroseksualizma i svih gluposti na kojima se temelji. Početak liči na slatku, letnju komediju, ali se ubrzo hvata u koštac s nekim ozbiljnim problemima. Vodi nas i u romantične zavrzlame koje deluju naivno, sve dok ih sami junaci ne okrenu naglavačke i nasmeju im se u lice. Fire Island možda nije najbolja lokacija, budući da je ostrvo napravljeno za bogataše (to što junaci u filmu tvrde da su siromašni znači da malo drugačije shvataju siromaštvo). Ali kad zaboravimo na destinaciju, priča postaje vrlo udobna, pa s vremena na vreme progovori i umesto nas.

Fire Island je na kraju i važan film, jer izvlači na površinu probleme kao što su pitanje klase i rasizma u LGBTIQ+ zajednici (da, postoje i ovde). Takve su razlike posebno očigledne na luksuznim destinacijama, ali i na nekim drugim mestima – na primer u zemlji koja ima gej premijerku, premijerka ima decu i porodicu, što stvara (pogrešan) utisak da je sve u redu. Samo što nije – u toj istoj zemlji se homoseksualnost naziva bolešću, a desničarske organizacije pozivaju na linč LGBTIQ+ osoba. Zato ne smemo da ćutimo, a i romantična komedija je dobro mesto da se kaže „Dosta bre više!“.