Pitalica: Bojan Petrović, frontmen benda Irish Stew of Sindidun
Bojan Petrović

Photo: Lična arhiva

Ako umetnost zataji, ne brinite, vrištaću tamo gde će moći da me čuju

Beogradski punk-rock bend Irish Stew of Sindidun, čija je muzika protkana tradicionalnim irskim motivima nedavno je izdao novi album City of Grigs. To je bio povod za razgovor s frontmenom Bojanom Petrovićem, koji ne samo da peva i svira frulu, već je i tekstopisac i kompozitor.

Zašto pišeš i komponuješ?

Jednostavno, zato što verujem da imam šta da kažem i zato što verujem da postoji dovoljan broj ljudi koji želi da čuje poruku i energiju koju šaljem, nakon čega će se osećati malo bolje. Umetnost za mene nije cilj sam po sebi, nego sredstvo.

Koji bi superheroj voleo da budeš?

Uh... Teško pitanje... Vitez Koja. Uvek mi se dopadao jer je nekako najbliži realnom čoveku (ako izuzmemo činjenicu da je kornjača?). Trapav, naivan i neodoljivo nesavršen. Ali dovoljno pravičan, uporan i požrtvovan da nadomesti izostanak onog “nadljudskog”. Takođe, hej, pa to je prvi superheroj sa mobilnim telefonom!

Da je sutra smak sveta a da danas može da ti se ispuni želja, šta bi izabrao? A da nije izbegavanje smaka sveta!.

Sama činjenica da znam tačan dan smaka sveta bi bila ta ispunjena želja. Odvojio bih to vreme da odam priznanje svim ljudima koji su mi pomogli na bilo koji način u bilo kom periodu mog života. Svima bih uputio jedno veliko poslednje “hvala ti”. Nakon toga, mogu sebe da zamislim kako pripit stojim sam na livadi i iz sveg glasa pevam pesmu “Fields of Athenry”, dok sa prkosnim osmehom na licu, kao pobednik, čekam taj sudnji čas.

Da možeš da biraš sledeći život, šta bi izabrao i zašto?

Izabrao bih samo da to ne bude ponovo ovaj isti, jer bi bilo suviše dosadno. Voleo bih da bude iznenađenje, pa da se snalazim, kao i u ovom.

Da možeš da se vratiš u prošlost, koja bi istorijska ličnost bio i zbog čega.

Izbeći ću da odogovorim na ovo pitanje, iz prostog razloga što u istoriju kao takvu generalno ne verujem jer nažalost nije zasnovana na činjenicama. Istoriju su uglavnom pisali pobednici, priče su se prenosile sa kolena na koleno i sve to mi nekako deluje kao igra “gluvih telefona” koja traje vekovima.

Šta je za tebe smisao života?

Rešavanje problema, optimizacija svega, ušteda vremena, hakovanje opšteprihvaćenog društvenog sistema, pronalaženje rešenja izvan ponuđenih odgovora. Prihvatanje izazova, glad za novim znanjem, rad na konstantnom napretku i poboljšanju. Generalno, uživam da učestvujem u menjanju stvari na bolje.

Možda sam jedan od retkih koji smatra da život ne čine sitnice. Hedonizam je ok, ali samo kao sporedna stvar, kratak predah da se napune baterije za prave “bitke”. Ako ustaneš ujutru i ne raduješ se izazovima i stvarima koje te čekaju tog dana, ako prezireš ponedeljak, a obožavaš petak, nema tih sitnica, tog vikenda i tog “godišnjeg odmora” koji će da nadomeste tu ogromnu svakodnevnu prazninu.

Da možeš da budeš supotan pol, kako bi izgledao?

Dovoljno atraktivno da se osećam prijatno, a da ljudima oko mene ne bude neprijatno.

Kad bi mogao ponovo da oživiš neki trenutak iz svog života, koji bi to bio i zbog čega?

Izabrao bih neke dane iz perioda osnovne škole, taj neki bezbrižan osećaj sreće iz detinjstva kad “nemaš ništa za domaći” sutra i kad svet u kome živiš još uvek nije tvoja odgovornost.

Imaš li neki skriveni talenat? Koji?

Pa sad ne znam koliko je skriveni, ali definitivno sam oduvek imao dobre fizičke predispozicije i talenat za sport. Fudbal, basket, odbojka... stvarno se solidno snalazim u bilo kom sportu sa loptom.

Da imaš moć da učiniš nešto da poboljšaš svet, šta bi to bilo?

Mislim da svaki čovek ima tu moć. Dovoljno je da svakoga dana svako od nas uradi ponešto da bude malo bolja verzija sebe nego juče. I samo u roku od tog jednog dana imali bismo milijarde boljeg.

Veruješ li u ljubav?

Da.

A u ljubav na prvi pogled?

Ne, nikako. Ljubav je odnos koji mora biti proizveden iz dobrog poznavanja nekoga ili nečega.

Da li si morao da žrtvuješ nešto zbog svoje umetnosti? I šta?

Društveni život, na neki način. Umetnost nekako podrazumeva osamljivanje i spoznaju sebe, posmatranje sveta sa određene distance. Ali to je potpuno normalna stvar, čovek i inače nema vremena za sve što želi, tako da se svakako uvek nešto žrtvuje. Svakodnevno žrtvujemo jednu stvar zarad neke druge. Važno je samo da žrtva ima smisla.

Šta bi moralo da se dogodi da digneš ruke od umetnosti?

To da više nema nikoga ko želi da sluša poruku koju umetnik šalje. Mislim da tada umetnost gubi smisao. Ima jedna izreka koja kaže da je vrisak koji niko ne čuje jednak tišini. I apsolutno se slažem. Ako umetnost zataji, ne brinite, vrištaću tamo gde će moći da me čuju.

Šta može da te natera da od sreće zapevaš na ulici? A šta da zaplačeš u društvu?

Ništa, jer ne pevam od sreće. Pevam od tuge, iz straha, iz bunta... Mogu da zaplačem zbog mnogo toga, na primer zbog nekih priča o nepravdi ili nekih lepih starih uspomena.

Pevaš li biljkama u stanu? Kućnom ljubimcu ako ga imaš? I šta pevušiš pod tušem?

Biljkama ne, pokojnom kućnom ljubimcu takođe nisam nikada. Pod tušem umem da zapevam nešto što trenutno vežbam da pevam, da uštedim vreme, istu stvar radim i u kolima.

Koja knjiga najbolje opisuje ljubav? A koja ljubavnu patnju?

Biću potpuno racionalan i neromantičan. Kao jedan od dobrih primera, smatram da je to knjiga “Formule ljubavi” od Zorana Milivojevića. No nemojte kriviti mene, krivite pesnike koji svakojake osećaje i pojave pogrešno nazivaju - ljubavlju.

Tvoja pesma ili kompozicija za savršen dan? Za prvi poljubac? Za raspamećujući seks? Za razmišljanje? Za čitanje? Za kuvanje? Za spremanje kuće?

Za savršen dan, pesma koju prvi put čujem, a jako mi se dopada. Za prvi poljubac, Fairytale of New York. Za seks, razmišljanje i čitanje, ništa, tada volim da sam u potpunom fokusu na jednu stvar, svim čulima, bez odvraćanja pažnje. Za kuvanje i spremanje kuće uvek dobro dođe neka isrka tradicionalna instrumentalna muzika.

Kako zamišljaš sebe za dvadeset godina?

Živim u Beogradu, imam po koji ožiljak više i po koju stvar radim malo bolje nego pre 20 godina, a nijednu gore.

Oceni