Priče sa Kolime: Bobice
Kolim 07 S

Photo: www.mikaelstrandberg.com

Ako umrem − utoliko bolje

Fadejev reče: »Čekaj malo, ja ću s njim da porazgovaram«, priđe mi i stavi kundak puške kraj moje glave. Ležao sam u snegu, obgrlivši brvno koje mi je palo s ramena; više nisam mogao da ga podignem i zauzmem svoje mesto u koloni koja je silazila s brda svako je na ramenu teglio po brvno, »prut«, ko veći, ko manji, svi su žurili kući, i stražari i zatvorenici, svi su bili ogladneli, svima se spavalo, svima dojadio beskonačan zimski dan. A ja sam ležao u snegu.

Fadejev se zatvorenicima uvek obraćao sa »vi«:

Slušajte, stari − reče − prosto ne mogu da verujem da takav bilmez kao vi ne može da nosi ovakvu cepanicu, prutić, može se reći. Vi ste otvoreni simulant! Vi ste fašista! U času kad se naša domovina bije s neprijateljem, vi u njene točkove gurate klipove!

Nisam ja fašista − rekoh − ja sam bolestan i gladan čovek. Ti si fašista. Svaki dan čitaš u novinama kako fašisti ubijaju starce. Porazmisli kako ćeš pričati svojoj verenici šta si radio na Kolimi.

Bilo mi je svejedno. Nisam podnosio rumene, site, utopljene, nisam se bojao. Sklupčao sam se da zaštitim stomak, ali i to je bio iskonski, instinktivan pokret − uopšte se nisam plašio udaraca u stomak. Fadejev me šutnu čizmom u leđa. Osetih samo naglu toplinu, ne bol. Ako umrem − utoliko bolje.

Slušajte vi − reče Fadejev kad me je, vršcima svojih čizama, okrenuo licem nagore − niste mi vi prvi, znam ja takve kao što ste vi.

Priđe i drugi stražar, Serošapka.

’Ajde, da te vidim, zapamtiću ja tebe. Opasan si ti...

Poče prebijanje. Kad se završilo, Serošapka reče:

Jasno?

Jasno − rekoh podižući se i pljujući slanu krvavu pljuvačku. Vukao sam brvno putem dok su mi se moji drugovi rugali, psovali me, ružili − posmrzavali su se dok su me stražari tukli.

Sutradan ujutru Serošapka nas je poveo na rad u jednu šumu, posečenu još prethodne zime, da pokupimo sve čime se još mogu ložiti gvozdene peći. Pošto je šuma bila krčena zimi, panjevi su bili visoki. Sada smo ih čupali polugama, testerisali i slagali na kladnje.

Po retkom neposečenom drveću oko radilišta Serošapka je »pokačio oznake«, svežnjeve žute i sive sasušene trave, obeležavajući tako granice »zabranjene zone«.

Naš brigadir je raspalio vatru na brežuljku za Serošapku − na vatru, za vreme rada, imaju pravo samo stražari − i navukao zalihu drva.

Paperjasti sneg odavno su razvejali vetrovi. Otvrdla, smrznuta trava klizila je iz ruku i na dodir ljudske ruke menjala boju. Po retkom busenju mrznuo se onizak planinski šipak; tamnoljubičaste promrzle bobice imale su neobičan ukus. Još ukusnija od šipka bila je modrikasta brusnica, prezrela i oprljena mrazom. Na vrlo kratkim pravim grančicama visile su borovnice jarke plave boje, smežurane kao prazne kožne kesice, sa tamnim, modrikastocrnim sokom neizrecivog ukusa.

U ovo doba, bobice oprljene mrazom nisu ni nalik na one zrele, sočne, čiji je ukus daleko finiji.

Moj drug Ribakov skupljao je te bobice u praznu konzervu, za vreme »pušpauze«, u trenucima kada je Serošapka gledao na drugu stranu. Ako Ribakov nabere punu konzervu, četni kuvar će mu dati hleba. Ribakovljev poduhvat odjednom je dobio važnost.

Ja nisam imao takve naručioce i jeo sam bobice sam, pažljivo i halapljivo pritiskajući svaku bobicu jezikom o nepce − sladak mirisan sok zgnječene bobice na trenutak me je omamljivao.

Nisam ni pomišljao da Ribakovu pomognem u sakupljanju, ni on ne bi pristao na takvu pomoć − hleb bi onda morao da deli.

Njegova konzerva punila se suviše sporo, bobica je bilo sve manje i manje, i mi se, radeći i sakupljajući bobice, približismo samoj granici »zone« a da to nismo ni primetili − oznake su visile nad našim glavama.

− Pazi − rekoh Ribakovu − hajde da se vratimo.

A ispred nas bilo je mnogo malih grmova sa šipcima, borovnicama, brusnicama...

Odavno smo još primetili te grmove. Kad bi drvo na kom je visila oznaka bilo bar dva metra dalje!...

Ribakov pokaza u polupraznu konzervu i u sunce koje se spuštalo prema horizontu, i polako poče da se približava začaranim bobicama.

Pucanj odjeknu suvo i Ribakov pade ničice između grmova. Serošapka se drao mašući puškom:

− Ostanite na mestu, ne prilazite!

Serošapka povuče zatvarač i opali još jednom. Svi smo znali šta znači taj drugi pucanj. Znao je i Serošapka. Obavezno je pucati dvaput. Prvi pucanj treba da upozori.

Ribakov je ležao između grmova neočekivano malen. Nebo, planine, reka − bili su ogromni, a bog sveti zna koliko je ljudi moguće oboriti u ovim planinama, na puteljcima između grmova.

Ribakovljeva konzerva bila se otkotrljala daleko; stigao sam na vreme da je dohvatim i sakrijem u džep. Možda ću i ja za te bobice moći da dobijem hleba, znao sam za koga ih je Ribakov sakupljao.

Serošapka mirno postroji našu malu četu, prebroja ljude, naredi pokret i povede nas kući.

Kundakom me potkači po ramenu i ja se okrenuh.

− Tebe sam ja hteo, đubre − reče − ali mi se nisi namestio!...

*Preveo s ruskog Dejan Mihailović; redakcija prevoda Nana Bogdanović

Oceni 5