Ako vam se ne sviđa istopolna zajednica, pa nemojte živeti u jednoj

Istopolni brakovi nisu česti u istorijskim beleškama, ali to ne znači da ih nema. Rimski car Neron je, na primer, sklopio čak dva braka s muškarcima – održane su zvanične ceremonije, a dvor je izabrane partnere morao da tretira jednako kao carice. U drugom i trećem veku gej venčanja su u Rimu postala uobičajena stvar. Istina, bilo je protivnika i u to vreme, pa je pesnik Juvenal ismevao takve zajednice, ističući u svojim tekstovima da „muške neveste neće biti u stanju da sačuvaju svoje muževe tako što će im podariti potomstvo“. Bračne veze između partnera istog pola priznavane su od strane države i u staroj Sparti, kao i na dorskom ostrvu Tera, a praksa je bila uobičajena i u mnogim drugim delovima sveta.

Preko okeana, među američkim starosedeocima, posebno iz plemena Sijuksa i Čajena, istopolni brakovi su bili sastavni deo života. Jedan od partnera je obično bio vrač, takozvani berdache, koji je mušku odeću nosio samo kad bi odlazio u rat, gde je brinuo o ranjenicima. Berdache je bio naročito popularan među mladima, jer je bio odličan provodadžija. Obično bi se venčavao sa plemenskim krojačem, ili postajao druga ili treća „partnerka“ poglavice plemena. Često su njihovi muževi bivali više ismevani od njih, i to ne zbog izbora partnera istog pola, već zbog toga što su prema običajima svom novom suprugu prepuštali celokupno odlučivanje o domaćinstvu. Najpoznatiji berdache bio je Žuta Glava iz plemena Čajen, koji je postao treća „supruga“ poglavice Wagetote, a pošto je njegovu naklonost odbio beli trapper John Tanner. Među Sijuksima i danas postoje berdache, osobe sa “dva duha”, ali polako nestaju budući da se starosedeoci u rezervatima priklanjaju homofobičnim običajima modernog čoveka.

Ovo su samo neki od dokaza da homoseksualnost nije tekovina novog doba, dok brak jeste. Ova institucija je, kako procenjuju naučnici stara „tek“ oko 4.350 godina. Hiljadama godina pre toga porodice su bile fleksibilno organizovane grupe koje su brojale i do 30 jedinki – nije bilo pojedinačnih parova, a o deci su brinuli svi. Tako slobodno možemo da zaključimo da čovečanstvo evoluciju nije počelo brakom. Bračna zajednica se pojavila kasnije, negde u isto vreme kada i želja za posedovanjem – sa gomilanjem bogatstva javila se potreba da partner (čitaj muškarac) bude siguran u roditeljstvo, kako bi osigurao da blago koje je za života sticao ne završi u rukama onih koji ne nose njegov genetski materijal. Crkva se u proces uključila još kasnije – sa jačanjem Rimske katoličke crkve postalo neophodno da heteroseksualni brak blagoslovi neko svešteno lice, a tek je u osmom veku dobio status „svete tajne“. Ljubav je došla još kasnije – negde u srednjem veku, kada se začela ideja o tome da je romantično osećanje pokretačka sila za sklapanje braka.

Američka filozofkinja Marta Nusbaum pobrojala je najčešće razloge zbog kojih se „moderna“ većina protivi istopolnim brakovima, a važno ih je znati kako bi se razumeli argumenti druge strane:

„Prvi i najrašireniji prigovor istopolnom braku jeste da je ovaj nemoralan i neprirodan. Slični argumenti su bili rašireni i u debati protiv rasno mešovitih brakova i u oba slučaja ovi argumenti se tipično iznose na sektaški i doktrinaran način, referišući na religijske tekstove. Sudije koje su se suprotstavljale rasnim mešovitim brakovima, na primer, pozivali su se na božiju volju kada su tvrdili da je rasno mešanje neprirodno. Teško je izneti takve argumente u formi koja bi mogla biti prihvaćena od strane građana čija religija poučava nešto drugo.

Drugi prigovor, koji je možda i najčešći, insistira na tome da je osnovna svrha državno odobrenog braka – razmnožavanje i podizanje dece. Da li ovo znači da postoji javni interes i za to da se pravo na brak ograniči samo na one slučajeve u kojima postoji ovaj potencijal? Ovo je već manje jasno. Trebalo bi da se svi složimo oko toga da su razmnožavanje, zaštita i bezbedno podizanje dece važne javne svrhe. Nije jasno, međutim, da smo ikada smatrali da se ove javne svrhe najbolje ostvaruju tako što se brak omogućuje samo onima sa potencijalom za razmnožavanje. Ako smo tako nešto ikada i mislili, svakako nismo ništa na tu temu učinili. Nikada nismo ograničavali brak samo na one plodne, pa čak ni one u plodnim godinama. Veoma je teško, u smislu državnog interesa za razmnožavanje, objasniti zašto bi brak dvoje heteroseksualnih sedamdesetogodišnjaka trebalo da bude dozvoljen, a ne i brak dva muškarca ili dve žene – tim pre što tako puno istopolnih parova ima i podiže decu.

Treći argument je da će, ukoliko istopolni brak dobije odobrenje od države, ljudi koji veruju da je on zlo morati da ga „blagoslove“ ili odobre, suprotstavljajući se tako svojoj savesti. (Naravno, misli se na religijske vođe)

Četvrti argument, koji se ponovo poziva na legitimnu javnu svrhu, usredsređuje se na poteškoće sa kojima se u našem društvu suočava tradicionalni brak. Upirući prstom na visoke stope razvoda i dokaze o šteti koju deci pričinjava nedostatak roditeljske podrške, ljudi kažu da treba da branimo tradicionalni brak, a ne da ga podrivamo otvarajući ovu instituciju za one koji nemaju nikakvu brigu za njenu tradicionalnu svrhu. Mogli bismo da počnemo osporavajući ovakvu karakterizaciju istopolnih brakova. U velikom broju, oni imaju i podižu decu. Brak, za njih, kao i za druge roditelje predstavlja jasan okvir prava i odgovornosti, kao i bezbednost, legitimnost i društveni status za njihovu decu“.

Nakon pobrojanih razloga protiv istopolnih brakova, Nusbaum  navodi i onaj najvažniji: „Argument u korist istopolnog braka je jasan. Ako dvoje ljudi želi da se obavežu u bračnom smislu, trebalo bi im to i dopustiti i isključivanje jedne klase građana iz uživanja u povlasticama i dostojanstvu ovakve obaveze, ponižava i vređa ove građane i njihovo dostojanstvo“.

Srbija bi uskoro mogla da pronađe svoje mesto u dugoj istoriji istopolnih brakova – Ministarstvo za ljudska i manjinska prava objavilo je 8. februara polazne osnove za izradu nacrta zakona o istopolnim zajednicama. To znači da bi LGBTIQ+ građani uskoro mogli da dobiju određena prava koja većina uzima zdravo za gotovo.

Ako na trenutak zaboravimo na ono što se naziva ljubavlju, Zakon o građanskom partnerstvu, te mogućnost sklapanja braka, neophodni su iz praktičnih razloga. Praktično nije isto što i koristoljubivo, već se radi o tome da neke stvari zahtevaju racionalniji pristup. Za takvo življenje potrebno je da osnovna ljudska prava budu dostupna svima. Ako i dalje nije jasno: radi se o tome da pripadnici LGBTIQ+ populacije ne mogu da posećuju svoje partnere koji se iz nekog razloga nađu na bolničkom lečenju, da nasleđuju imovinu koju su sticali sa svojim partnerima/kama, da kao zajednica ostvare prvo na kredit i tako skrate put do osnovnih životnih ciljeva. I to je samo početak ogromne liste razloga.

Mnogima u Srbiji navedeni razlozi ne znače ništa, budući da se pripadnici LGBTIQ+ zajednice i dalje doživljavaju kao nešto drugo, drugim rečima – kao nešto manje ljudsko. Nasilje se često toleriše, a kvir građani se izvrću ruglu. Tako su homofobični komentari i dalje česta pojava u srpskom društvu, pa reakcije poput „Devijacija ne treba da se reguliše zakonom. Pogotovo što znamo šta sledi nakon ovoga - usvajanje dece, odnosno OTIMANJE naše dece iz bioloških porodica da bi ih usvojili gejevi. A to se već dešava, deca se svuda po zemlji otimaju od "siromašnih" porodica i prodaju za inostranstvo. I ko zna u kakvu porodicu odlaze. A znamo da deca uče iz svog okruženja i ako im "roditelji" budu gejevi, deca imaju mnogo veću šansu da postanu gej sama po sebi jer uče iz svog okruženja. Čista psihologija. NE istopolnim brakovima“ (anonimni komentator sa jednog internet portala) nisu ništa novo. Ovakvi potezi nisu rezervisani samo za obične građane, pa se nedavno pojavila i peticija koji je potpisalo 212 srpskih „intelektualaca“ (Bećković, Kusturica, Milica Zavetnica, Bora Čorba, Slobodan Antonić i tao dalje) koji se protive istopolnim zajednicama uz objašnjenje „da je Zakon o istopolnim zajednicama nepotreban, loš, koncipiran kao zakon iz porodično-pravne materije i da predstavlja očigledan korak u pravcu legalizacije istopolnih brakova, što će ubrzo voditi i mogućnosti usvajanja dece“.

Cirkusu su se priključili i poslanici u Narodnoj skupštini, među prvima Dragan Marković Palma, od ranije poznat po kultnim homofobičnim izjavama poput "Mi smo patrijarhalan narod i ja ne mogu da objasnim deci šta znači kada se dva muškarca na ulici grle i ljube" (2013) ili „Kakva bre populacija? To su grupice ljudi koje od svojih i tuđih zdravstvenih problema prave biznis. Kako da podržim nešto što je protivprirodno…“ (2016). I ovoga puta je osvanuo u medijima sa urnebesnim izjavama, budući da tvrdi da ima recept za prepoznavanje gejeva: „Sjaje im oči, imaju čudnu frizuru i vrckaju dok pričaju“.

Svi ostali branitelji tradicionalne porodice imaju jednako „zanimljive stavove“, a u moru homofobičnih teorija ohrabruje odgovor koji im je uputila ministarka za ljudska i manjinska prava Gordana Čomić: „Mi smatramo da je to zakon koji će mnoge ljude učiniti manje nesrećnim i donosimo taj zakon. Ni jedan zakon vas ne može učiniti srećnim, ali ne sme biti zakona koji vas čine nesrećnim. Sad imate ljude koji su nesrećni jer ne mogu da koriste svoja ljudska prava. Ako vam se ne sviđa istopolna zajednica, pa nemojte živeti u jednoj. Ako vam se ne sviđa brak, pa nemojte živeti u braku. Nisu ljudi teritorije, pa da ih svako kome padne na pamet tako tretira, osvaja, gazi i ispaljuje. Ljudi su svi ljudska bića i ovaj Zakon o istopolnim zajednicama omogućava da svi žive primenjena ljudska prava zapisana u Ustavu Srbije“.

Tu je i više od hiljadu javnih ličnosti koje ovaj zakon podržavaju (1.000 > 212), a ne radi se o, kako to homofobična većina voli da kaže, posebnim pravima, već o najosnovnijim životnim činiocima. Traži se:

Da zajednica istopolnih partnera/ki bude prepoznata i priznata zakonom

Da se na istopolne partnere/ke primenjuju propisi o podeli imovine ako ta zajednica prestane da postoji

Da istopolni partner/ka može da nasledi svog partnera/partnerku pod istim uslovima kao i bračni drug

Da istopolni partner/ka ima pravo nasleđivanja penzije u slučaju smrti partnera/ke

Da se istopolni partnerima/kama se omogući uživanje prava na zaštitu od nasilja u porodici

Da u slučaju bolesti jednog partnera drugi partner ima pravo da bude obavešten o njegovoj bolesti, toku lečenja i drugim činjenicama koje se tiču zdravstvenog stanja

Da istopolni partner/ka ima pravo da učestvuje u donošenju odluka u pogledu izbora medicinskog tretmana za svog partnera/ku

Da istopolni partneri/ke mogu jedni druge posetiti u zatvoru

Da istopolni partner/ka ima pravo da preuzme telo svog/je partnera/ke i sahrani ga/je

„Ako društvo uistinu želi da odbrani tradicionalni brak, kao što svakako ima prava i najverovatnije i treba da učini, mnoge mere se same nameću – porodična i zdravstvena bolovanja, savetovališta za probleme narkomanije i alkoholizma, izdašna finansijska podrška za bračno savetovanje i brigu o mentalnom zdravlju, postrožavanje zakona protiv nasilja u porodici i njihova doslednija primena, savetovališta za traženje posla i finansijska podrška onima koji su pretrpeli najveći udar tekuće finansijske krize i naravno, stroža primena zakona o alimentaciji. Takve mere su u jasnoj vezi sa pritiscima i napetostima kojima je izložen tradicionalni brak. Zabrana istopolnih brakova nije. Ako bismo proučavali heteroseksualni razvod, teško da bismo našli i jedan jedini slučaj u kojem stranke osećaju da je njihov razvod izazvan dostupnošću braka istopolnim parovima“. (Marta Nusbaum)