Balkanska iskustva: Edi Rama „Žrtvovanje“
Edri Rama Colors

Photo: Pinterest/MSN

Albanija: Budućnost u bojama

Pišući nedavno o preimenovanju ulica u Beogradu, istakla sam komunalne probleme kao najvažnije, budući da se nazivi menjaju češće nego cevi,  dominantan sistem vrednosti meri brojem rupa u asfaltu, a sve više i količinom spontano bačenih hirurških maski i rukavica. Reakcije su nam se svele na „ovo je Balkan“, to jest činjenicu da nam se zbog mentalne geografije u okruženju ništa na bolje neće promeniti, te „tako je svuda u svetu“, potkrepljeno dokazima sa interneta i svedočanstvima prijatelja i rodbine u pečalbi. Ishod je u oba slučaja isti – ništa se nikad neće promeniti. I sama sam sklona takvom razmišljanju, naročito u sferi dnevne politike. Ljudi kao da i dalje čekaju mesiju ili pak neku mesijansku koaliciju da nas spasi zla, jer „nikad nije bilo gore“, a uvek nam je isto.

U tim višestrukim kontradikcijama funkcioniše i naše malo balkansko društvo, okruženo isto takvim zajednicama, od kojih pak želimo čvrsto da se ogradimo. Kompleks više vrednosti koji imamo u odnosu na Albaniju datira još iz perioda SFRJ, nakon političkog razlaza Tita i Envera Hodže. Oni nisu imali ništa – mi smo imali sve, ili pak više od njih; imali smo slobodu, nadu, osećaj da pripadamo svetu. Za razliku od Jugoslavije, Albanija je za vreme Hodžine vladavine zaista bila tamnica naroda, a o raznoraznim oblicima njegove surove diktature često sam slušala u Albaniji. Danas je pak Albanija zemlja u tranziciji koja teži članstvu u Evropskoj uniji i NATO savezu, užurbano se modernizuje i gleda u budućnost.

Mnogi od nas nisu bili kadri da vide Albaniju u tom svetlu, s visoka, a naivno doživljavajući je kao Albaniju iz doba diktature. Međutim, kako su se razlike između naših zemalja tada uvećavale, danas se uvećavaju sličnosti. I ne samo da između Albanije i Srbije ima toliko paralela, već na primeru Albanije možemo mnogo toga naučiti. Obe zemlje su '90-ih razarane na sličan način, samo što je oslobođenje koje su te godine donele bitno različito. Ispostavilo se da je zlatno doba Srbije bilo u SFRJ, dok zlatno doba Albanije tek dolazi.

Iznoseći svoju političku ispovest u „Žrtvovanju“, Edi Rama započinje upravo komunalnim problemom – onim koji još, i nakon što je 11 godina bio na čelu Tirane, nije uspeo da reši. Ilustrujući taj problem, pa i repove prošlosti, nakaradnog i nefunkcionalnog sistema koji je sve osim u službi građana, vodi nas u Tiranu '90-ih, kada su semafori bili gotovo misaona imenica, a sloboda koja je došla nakon diktature bila shvaćena kao anarhija, razularenost i opšti grabež. S tim u vezi jeste i divlja gradnja protiv koje se Rama kao gradonačelnik, a kasnije i kao premijer, nije borio legalizacijom svake zgradice, već – rušenjem.

Uređenje sistema, države i društva, makar na primeru Tirane kao glavnog grada, krenulo je od konkretnih akcija – uklanjanja nelegalno izgrađenih objekata i uređivanja fasada onih već postojećih, starih i devastiranih. Krečenje zgrada u jarke boje postalo je prepoznatljiv gradonačelnički „potpis“ Edija Rame, zahvaljujući kojem se za njega čulo i van granica Albanije, o čemu svedoči i nagrada Svetski gradonačelnik iz 2004.

Čak i takav potez – krečenje zgrada, na prvi pogled nepolarizujuć, naišao je na osude i neodobravanje. Jasno je da su svi dalji poduhvati izazivali sve više oprečnih reakcija i osporavanja. Počev od sređivanja zgrade opštine, do uređenja čitavog grada, regulacije saobraćaja, uređenja obala reke Ljane, ozelenjavanja, urbanističkog rešenja za centar grada (i konkursa koji je za to raspisan) do sprovođenja u delo i prihvatanja sistema prema kojem se ništa ne završava preko reda, veze ili nekog „čoveka“ koji zna „čoveka“.

Poslužiću se jeftinim trikom loših biografa i reći da nije čudo to što je kod Rame sve krenulo od slike, vizuelne predstave, budući da je slikarstvo njegov prvi poziv. Ideja da će ljudi rado sačekati red u uređenoj, renoviranoj sali kod ljubaznog šalterskog službenika izgleda naivno, ali funkcioniše, baš kao i ona da će ljudi, vide li sveže okrečene zgrade, takođe poželeti da nešto promene na bolje i ponašaju se drugačije.

Rama kao primer pravog preobražaja, od neuređenog sokaka do ulice za ponos, navodi Dračku ulicu u Tirani. Kako je izgledala pre, mogla sam da naslutim zahvaljujući njegovim opisima. Kako izgleda nakon renoviranja, videla sam 2014. kada sam posetila Tiranu i kafu popila baš u Dračkoj ulici zato što je izgledala kao jedna od najlepših. Kada, nakon takvog iskustva, čitate o ruglu u koje je Tirana bila pretvorena '90-ih godina, tek onda shvatate razmere reformi. Sigurno je da nisu idealne, da uvek može bolje i da je mnogo šansi propušteno, baš kao što Rama i sam navodi, ali napredak i težnja ka boljoj budućnosti ne osećaju se samo u vazduhu, oni se jasno vide – na ulicama, fasadama, trgovima, uređenim zelenim površinama.

„Žrtvovanje“ („Kurban“ u originalu) Rama je pisao nakon poraza na lokalnim izborima 2011. godine, iz pozicije čoveka koji je na zalasku političke karijere ili bar pred novim poglavljem. Ispostavilo se da je reč o ovom drugom. Rama je već 2013. postao premijer Albanije. Danas teče njegov drugi mandat.

„Žrtvovanje“ nije ni politički pamflet, niti intimna ispovest, već svedočanstvo političara koji je u borbi za bolju i drugačiju rodnu zemlju dao sve što je mogao. Reč je o subjektivnom, emotivnom, otvorenom štivu koje nas detaljno upoznaje sa kontekstom, akterima i događajima na albanskoj društvenoj i političkoj sceni. Brojna nama nepoznata imena i situacije mogli bi nekoga odvratiti od čitanja, ali imajte na umu da to piše čovek čija je jedna od parola da nikad ne bude dosadan. Njegove rečenice su duge, brze, pune naboja i pitkih digresija koje vuku na dalje čitanje. A „likovi“ koje srećemo, makar i da za njih nismo čuli, poznati su nam iz naših svakodnevnih prilika, sa medijske i političke scene. Baš kao što je i rečeno – sve je više sličnosti među nama kako godine prolaze.

„Gledajte u budućnost, tamo ćemo se sresti vi i ja“, govorio je Đinđić. Albanija ima tu sreću da u budućnost ide bez žaljenja, kajanja i nenadoknadivih gubitaka. Još jedna vredna lekcija za nas.

*Knjiga je u Albaniji objavljena 2011. godine, a kod nas u izdanju Samizdata 2016. (prevod: Đorđe Božović)

Oceni 5