Alber Kami: Lice mi je od sunca gorelo

Pomislio sam da treba samo da se okrenem, pa da sve bude svršeno. Ali sva plaža iza mene, koja je treperila od sunca, pritiskala me je. Primakao sam se malo izvoru. Arapin se nije micao. I pored toga bio je još dosta daleko. Možda zbog senke na licu, izgledalo je da se smeje. Čekao sam. Lice mi je od sunca gorelo i osetio sam kako mi se kapljice znoja skupljaju na obrvama. Bilo je to ono isto sunce kao i onog dana kad sam sahranio majku, i kao i tada mnogo me je bolela glava i sve su mi žile kucale pod kožom. Zbog ove vreline koju više nisam mogao podneti, koraknuo sam napred. Znao sam da je to glupo i da se neću osloboditi sunca ako se pomaknem za jedan korak. Ali učinio sam već jedan korak, samo jedan korak. A tada, ne dižući se, Arapin trgnu nož, koji mi pokaza na suncu. Svetlost šiknu na čelik i učini mi se kao da me duga, blistava oštrica pogodi u čelo. U istom času znoj skupljen u obrvama poteče odjednom niz očne kapke i prekri ih mlakim i gustim velom. Ova koprena od suza i soli zaslepi mi oči. Osećao sam samo kako mi sunce kao cimbal udara po čelu i nejasno, blistavo sečivo kako seva na nožu stalno uperenom u mene. Ovaj usijani mač palio mi je trepavice i kopao oči. Tada mi je sve zaigralo pred očima. S mora je dopirao težak i vreo dah. Činilo mi se kao da se nebo nada mnom širom otvorilo i kao da iz njega pada ognjena kiša. Napregnuh se svim svojim bićem i ruka mi steže revolver. Obarač okinu, dodirnuh glatko ispupčenje drške, a tada uz prasak, u isto vreme rezak i zaglušan, sve poče. Sa sebe stresoh znoj i sunce. Bi mi jasno da sam poremetio ravnotežu dana i onu vanrednu tišinu plaže na kojoj sam bio srećan. Tada opalih još četiri puta u nepomično telo, u koje su meci neprimetno prodirali. I to je bilo kao četiri kratka udarca kojima sam zakucao na vrata svoje zle kobi.

*Iz romana "Stranac"