Dosije: Priča o najistaknutijem modnom dizajneru SFRJ (2)
Aleksandar Joksimović

Jovanka Broz na Sajmu mode 1968: Razgledanje modne kolekcije 'Vitraž' Aleksandra Joksimovića, koja je nagrađena Zlatnim paunom (do Aleksandra Joksimovića - Branko Pešić, tadašnji gradonačelnik Beograda)

Photo: Muzej istorije Jugoslavije/ XXZ

Aleksandar Joksimović: Vulgarno je biti u trendu

Iz kolekcije 'Vitraž': Sajam mode u Beogradu 1968.Rođen je u Prištini, tamo je živeo do početka Drugog svetskog rata, otac Lazar, trgovac, bio je dva puta biran za predsednika opštine, a 1941. godine uhapšen je jer Nemcima nije hteo da preda „ključeve grada“. Poslat je u logor u Albaniju, a ostatak porodice spas je potražio kod rodbine. Aleksandar je godine okupacije proveo kod ujaka u Beogradu.

Kada je zaradio prve ozbiljnije pare, sašio je odelo kod čuvenog Kadrije, u krojačkoj radnji pored Mažestika, gde je dolazio samo svet koji je sebi mogao da priušti odelo od finog štofa, rukom šiveno, koje je na neki način bilo i prkos uštogljenim, konfekcijskim, socijalističkim vremenima.

Prvo zaposlenje bilo mu je - referent za odevanje u Zavodu za unapređenje domaćinstva grada Beograda, oblačio je kuvarice, osoblje u domovima za stare, vodio je računa da se posteljina i pidžame slažu, stilizovao je radnice u poslastičarnicama... Iz prikrajka je bio zadužen za izgled radnih žena Beograda, a to se prelivalo diljem Jugoslavije. U Zavodu ga je mimo uslova konkursa, jer se tražio kostimograf, a on je bio tekstilac, zaposlila Milica Babić, supruga Ive Andrića, koja je bila predsednik komisije. Nastala je pobuna, ali Milica je insistirala: „On ili niko drugi“, i blago im preporučila da promene uslove konkursa. Tako je i bilo.

„Posle 15 dana od zaposlenja išli smo u Zagreb da slažemo skice za radnu odeću školskih đaka, pekarki, spremačica... Sve se odigravalo pod pokroviteljstvom Pepice Kardelj. Moje skice je izabrala Jugoplastika iz Splita. Pokupio sam sve zlatne medalje. Ali, nisam imao pojma da školska kecelja treba da bude crna, pa sam napravio plavu. I tada je nastao opšti haos u štampi. Tako je, zahvaljujući mom neznanju, ušla kecelja u boji. Uvek sam pravio skandale, bez svoje volje i želje“, kaže dok odmahuje rukom na pitanje o Nikici Marinović, lepotici koju je upoznao kao modni urednik Bazara. 

Joksimović je vrlo brzo osetio ukus svetske slave. Njegova kolekcija Simonida imala je u Moskvi 16 hiljada gledalaca, pobedio je u konkurenciji od 24 kreatora, ostavljajući iza sebe sve svetske gigante uključujući i Chanel. Pariz je istresao iz mondenskih gaća, izložbom u Bolonjskoj šumi, promovišući jugoslovensku tekstilnu industriju revijom Prokleta Jerina. Karte za njegove revije u Lenjingradu bile su mesecima unapred rasprodate.

Veseli fashion trio: Tamara Bakić, Aleksandar Joksimović i Dunja Figenwald Lango

Detalji sa revije Ana Karenjina prepričavali su se po mondenskim kuloarima poput najsočnijeg trača. Dosta je i „srbovao“ kroz modu, osim raskošne scenografije i koreografije, prateći elementi bili su motivi iz pesama Marš na Drinu, Igrale se delije... koje je komponovao Kornelije Kovač. Četiri godine radio je kostime za Milenu Dravić i Dragana Nikolića u nezaboravnom serijalu Obraz uz obraz.

„Dragan je bio neviđen, obožavao je kostime, uvek se prvi obuče. Donosio sam moje sakoe, iako sam bio manji i uži od njega, on je ulazio u sve, malo se skupi i uđe. Kada se obuče, onda šeta po televiziji. A Milena je sve moje kolekcije snimala za naslovne strane. Baš je bila atraktivna, jednom sam joj ručno bojio čuvenu prizrensku svilu. I u Kanu je sa njom napravila čudo. Bila je najzapaženija, iako je bila niža.“ 

Posebno poglavlje u njegovom profesionalnom životu ima Jovanka Broz. Upoznao ju je na Sajmu mode 1968, kada je promovisao kolekciju Vitraž. Godinu pre toga Dior pristao je da dođe sa kolekcijom u Beograd, ali samo pod uslovom da nastupa isto veče sa Aleksandrom Joksimovićem. 

Razgovor sa manekenkom: Jovanka Broz na Sajmu mode 1968. goste u društvu Aleksandra Joksimovića

„Tada je prvi put došla Jovanka Broz, Madame Lazareff, vlasnica časopisa Elle, direktor Christian Diora, neka čuvena pariska šansonjerka, koja je pevala između dve revije, sve u svemu ozbiljna ekipa. Tada me je Jovanka videla, ali se ništa nije desilo. Sledeće godine otišli smo sa Vitražom u Lenjingrad, u najgore moguće vreme za nas, kada je bila revolucija u Češkoj. Bio je to prvi avion koji je leteo, a tamo smo bili kao u zatvoru. Preživeli smo Lenjingrad i posle smo deo kolekcije izložili ovde na Sajmu mode, na štandu Centrotekstila. Došla je i Jovanka. Sve manekenke obukli smo u jedan isti model, stajale su sa strane, ja sam dočekao Jovanku. Malo smo porazgovarali i odmah su me izgurali. Ona je pitala gde sam i pojurili su da me nađu. I sama je krenula u potragu, bio sam sa manekenkama, sećam se kako je svaku manekenku ponaosob zagledala. Odatle postoji cela serija naših fotografija. Tražila je da sednem pored nje, tako je počelo naše druženje. Ali, iskreno, nisam nešto naročito kreirao za nju, više su to bile konsultacije.

Radoznala Jovanka: Svaku je manekenku ponaosob zagledala, seća se Joksimović

Uglavnom sam joj radio garderobu za domaću upotrebu. Prvi put kada sam otišao kod nje u salon u Užičkoj, bio je tu veliki regal sa modelima i zamolila me je da zajedno pregledamo garderobu jer je trebalo da putuje. Za svako putovanje dobijala je zvanični protokol, gde i šta, u koliko sati sme da obuče, do sitnih detalja, boje koju treba da nosi. Imala je samo jedan kiks, kada su bili u Japanu nije smela da nosi haljinu u ljubičastoj boji jer je to bilo isključivo carska privilegija. Rekla mi je da joj se to više u životu neće desiti, da će od tada dva puta da čita protokol. Bila je savršeno građena, imala je divna ramena i torzo, pa čak i kada je dobila u kilaži ostala je ta zahvalna silueta, skroz skladna.“ 

Jednom joj je rekao da nikada nije bio član partije, na šta je ona odgovorila: „Ništa niste propustili u životu.“ Dosta često su se smejali tom dijalogu.

Slala je kola po kreatora: Jovanka Broz na reviji Aleksandra Joksimovića 1968. godine

„Uglavnom je kod mene dolazila Nada, njena sestra, i onda smo odlazili kod Jovanke. Ona pošalje kola, obično posle večere, da bismo mogli duže da ostanemo. Nikada nisu išli krojači, ako treba nešto da se ufirca ili suzi, to uradimo Nada i ja. Nada joj je pričala kako me posećuje, a ja sam tada tek počeo da se kućim, sakupljam antikvitete... Jovanka je imala strašnu želju da to vidi i došla je u ovaj stan tek posle Titove smrti. Radio sam za celu tu garnituru žena rukovodilaca i sve su bile zahtevne, neprijatne, čak bezobrazne, da vam ne pričam... Naravno, nikada nisu plaćale. Jovanka je bila sve suprotno od toga. Baš dama.“ 

Sa livrejisanim šoferom Aleksandar je stigao u utrobu svetske mode, u sedište Diora.

„To je kao da uđete u hram. Prvo su me vodili u njegovu spomen-sobu, preko puta njegovog radnog stola bila je predivna skulptura zlatne ptice, sva u makazama, velikim, srednjim, malim... Ptica napravljena od makaza, to nikada neću zaboraviti. Bio je i odeljak sa stražarima koji su čuvali dva trezora, u jednom su bila krzna, a u drugom nakit. Iz Diorove sobe išlo se u prostoriju gde su dizajneri sedeli kao u školi i crtali. Imali su tablu sa siluetom koja će te godine biti u modi i mogućnost da samo dodaju detalje. Iz te crtaonice ušli smo u ogromnu prostoriju, haletinu gde je bila mašina do mašine i stočići sa stotinama krojačica koje su šile unikate. U jednom delu stajala su poprsja od žice svih svetskih diva, između ostalih i Jovankin. Pisalo je 'Madam Tito'."

Da je modni čarobnjak, dokazao je i kada je od malog bosanskog gradića Visoko napravio čudo. U tome mu je pomogao njegov najverniji i najdugovečniji saradnik i prijatelj, Milorad - Miki Ignjić. Miki mu je uvek bio desna ruka, a zajedno su bili dvojac koji garantuje uspeh. U vozu za Visoko Joksimović je savladao tehnologiju kože. Do tada je znao samo da postoji antilop, zahvaljujući cipelama, i da ima i glatka koža.

Spoj prošlosti i budućnosti: Iz Joksimovićeve kolekcije„Nespreman sam ušao u to, nisam imao pojma, ali sam odmah nabavio svu moguću literaturu i tako sam savladao kožu, da sam je posle radio bolje nego tekstil. Posle desetak godina naše saradnje u Visokom nastala je najmodernija fabrika za preradu kože i krzna. Imali su japansku tehnologiju, a uvozili su sirovu iransku i tu su je prerađivali, tako da sam mogao od kože da dobijem i glat, i antilop, i krzno, i sve što sam hteo u jednom tonu. Pri tom su oni imali i fabriku obuće i galanteriju. Galanteriju je radio Miki, fenomenalno, njegovu celu kolekciju otkupio je Pierre Carden. Ali, Miki je morao rano da prestane jer je dobio alergiju na hemikalije, počela je da mu otiče desna ruka, nisu ni rukavice pomagale. Nije imao sreće u životu.“

Dok razgovaramo, nasumice povlači kratke čarape i smeje se. Kaže da su to neke medicinske i da nikada nije nosio tako kratke, uvek su bile dokolenice. To mu je ostalo u amanet od oca koji mu je sa putovanja tražio samo borsalino šešir i dokolenice. Od njega je naučio da se nikada ne stavlja samo jedan parfem, već po kap od dva ili tri, može i pet, da ne bi mirisao na ovo ili ono, već na sebe. To je bio recept predratne gospode. 

„Ako ne možeš to sebi da priuštiš, onda bolje da mirišeš na sapun nego na nešto jako i prepoznatljivo“, govorio mu je otac.

Vlasnik je devize da je vulgarno biti u trendu. Novopečene kreatorke trebalo bi da pribeleže u Loui Vuitton notes da nikada nije napravio nijednu kreaciju sa etiketom na kojoj je njegovo ime. Sada zbog toga povremeno ima problema jer se Muzeju primenjenih umetnosti sporadično javi neka osoba koja nudi da otkupe „njegov“ model, pa ide da gleda nešto što ni mamuran ne bi kreirao. 

Joksimović je imao i jedno prepoznatljivo pravilo - kad god su putovali po svetu, svi njegovi manekeni i na ulici su bili jednako obučeni, imali su uniforme, devojke u istim haljinama i čizmama, muškarci u sakoima. Tako visoki i lepi svuda su privlačili pažnju. Jednom su u Parizu jedva izvukli živu glavu. Dok ih je u prolazu za metro fotografisao Tomislav Peternek, nasrnuli su neki pripadnici ustaške migracije, a slična scena ponovila se i u Frankfurtu. 

Tu foru o oblačenju menekena van piste otkrio je izučavajući Paula Poireta, majstora od koga je nastala francuska moda, i koji je 1912. godine u beogradskom hotelu Balkan imao reviju. Pre i posle nastupa sve manekenke bile su isto odevene, samo su na šeširu imale jedno malo slovo P.

Briljantna karijera: Aleksandar JoksimovićOva priča otvara krčag sa pariskim sećanjima. Pre odlaska u prestonicu mode sa Prokletom Jerinom, domaća modna štampa je negodovala: „Bolje da ne kreću sa ovakvom kolekcijom“, a u Parizu ih je sačekao francuski pres ataše, ljut: „Bili su ovde Rumuni, već su propali, bolje da se odmah vratite.“ 

„Direktori Centrotekstila se pokolebaju, ali generalni sa službenog puta iz Australije pošalje depešu: ,Ostajte tamo, makar jedan čovek bio u publici.’ Pred početak je bila opšta panika. Naša revija otvarala je celu feštu, počinjala je muzikom iz Marša na Drinu, manekeni izlaze i tresu se, znaju da ih čekaju na nož... Izlazi prvi par - tišina, drugi par - aplauz, treći par - kreće sve jači i jači aplauz. Mislimo da nas zafrkavaju, da prave cirkus, ali revija se završila ovacijama. Isto veče pojavila se reportaža u Dnevniku, članak u Mondu... Svi su bili oduševljeni, a najbolji naslov je bio: ,Došli smo da se smejemo, a otišli postiđeni.’“

Roni Kent, lični fotograf Grace Kelly i Richarda Nixona, koji je radio za pariski Elle svakog dan dolazio je na revije. Manekenke su primetile da je tu neki zgodan čovek koji sve vreme snima. Kada se pojavio sa Madame Lazareff, ušli su u garderobu i on je rekao precizno koje modele želi. Na naslovnoj strani Ellea pojavila se Gordana Živić, prva Srpkinja koja je osvojila naslovnu najprestižnijeg modnog magazina. Broj pre toga bio je editorijal koji je sniman u studiju, gde je Roni od manekena tražio da skaču i vesele se.“

Na rastanku Aleksandar gleda u moje crvene cipele i priseća se kako je osamdesetih kupio slične u Rio de Žaneiru, ali su ga u Beogradu gledali kao čudaka. Od tada nikada ovde nije nosio crvenu obuću. A njegova opsednutost cipelama nastala je još u detinjstvu. Roditelji su mu na tačkice, tada se pazarilo tako, kupili jedne poluduboke, od kojih je, kada dođe proleće, odsecanjem materijala pravio plitke, a onda su ih pred zimu nosili kod obućara da ih vrati u pređašnje stanje. Tada je, besan, obećao sebi: „Uvek ću u životu imati bar 100 pari cipela.“ Tako i bi - kupovao ih je sumanuto. Nikada se sa puta nije vraćao bez pet-šest pari, i sada se njegova kolekcija od 100 pari nalazi u Muzeju primenjene umetnosti. Kaže da ih ima još, da ne zna šta će mu. Neprijatno mi je bilo da ga pitam koji broj nosi.

*Intervju Aleksandra Đuričića prenosimo iz časopisa Elle, sa dozvolom autora

Oceni 5