Alija Đerzelez, bosanski Don Kihot, pruža ruke kao u snu

Ivo Andrić je književno ime koje još nije prodrlo u široke čitalačke redove, ali kome je otvorena najlepša budućnost. Pisac je relativno vrlo mlad, i njegov talent razvio se uglav­nom za vreme ratnih godina, koje je Andrić proveo u najtra­gičnijim okolnostima, po austrijskim političkim tamnicama. Plod tih telesnih i duševnih muka bila je izvrsna knjiga auto-psiholoških fragmenata »Ex Ponto«, koja je naišla na nepodeljeno priznanje publike, i kritike ukoliko je o njoj pisano. Ta knjiga je nama koji smo se posle dugotrajnih lutanja van naše zemlje i literature vratili domaćem životu među prvima pokazala da naša književnost oživljava novim snagama. Vrlo lepo primljena, ona se ovih dana javila u novom izdanju.

Ivo Andrić je produžio da objavljuje i dalje svoje psi­hološke i filozofske fragmente. Te nove stvari pokazuju sve ranije vrline Andrićeva talenta, i puno novih. Pored nesum­njive psihološke sposobnosti, lirizma, jedne retke stilske mo­ći, u njima se ogleda i izvesno filozofsko shvatanje života i društva, koje je originalno, interesantno i ne bez dubine. Ali ma koliko da su to stvari od neporecive umetničke vrednosti, sve je to ipak samo literatura fragmenata, i prijatelji Andri­ćeva talenta počeli su bili da izražavaju sumnju u sposobnost mladoga pisca da zamisli i izvede delo šire koncepcije, ili, ako on tu sposobnost zaista ima, da je ne potroši u rasparčanim odlomcima, koji kao da mu postaju manir.

Međutim, Ivo Andrić je publikovao svoju oveću pripovetku »Put Alije Đerzeleza«. Njegov talent se tu prikazao u potpuno novoj svetlosti, tako da treba postaviti pitanje, šta ima da se kaže o novome delu i kakvi zaključci smeju da se izvuku s pogledom na budući piščev rad.

Ivo Andrić, koji je Bosanac, hteo je u popularnom bosansko-muslimanskom čoveku Aliji Đerzelezu da stvori jedan sintetizovan tip te sredine. U isto vreme on je hteo da da jedan simbol. U tome pogledu Andrićeva pripovetka ne predstavlja samo jedan lokalan interes, kao što je slučaj sa delima mno­gih naših pripovedača, nego ima svoj mnogo širi značaj, jer joj se simbolom koji je u njoj izražen daje karakter nečeg opšteljudskoga. Drugim recima, bosansko-muslimanska sredi­na, sa svojim izrazitim tipovima kao što je baš popularni Đerzelez, nije pripovedaču poslužila i kao sredstvo i kao cilj. Ivo Andrić je uzeo da slika ljude iz jedne egzotične sredine, ali, nasuprot onome kako su radili romantičari, on u tim lju­dima ne traži ono što im je apsolutno specijalno i specifično, ono čime se oni udaljavaju od nas, nego, naprotiv, ono što im je zajedničko sa nama. Na taj način Andrić ide za omiljenom idejom nekih neorealista, po kojoj su svi ljudi u osnovi jed­naki, jer da se kod svih, i pokraj mngobrojnih i na prvi po­gled dubokih lokalnih, rasnih i etničkih razlika, krije jedna ista psihološka suština.

Prema tome, Alija Đerzelez je na prvom mestu jedan simbol. On je oličenje one večite i od »Don-Kihota« na ovamo nebrojeno puta opisivane borbe između čovekovih težnji ka višem, lepšem, svetlijem, i stvarnosti koja te težnje grubo sputava hiljadama sitnih, glupih i neizbežnih okolnosti. Alija Đerzelez je čovek neobična kova. »On nosi slavu mnogih meg­dana i snagu koja ulijeva strah«, gdegod pođe »pjesma ide pred njim«, »krvavih je očiju«, a svoju je »mladost projahao između Travnika i Stambola«. I kao i svi ljudi koji sagorevaju nekom velikom vatrom, i Alija Đerzelez je imao svoj idol, i dok drugi posižu bogu, ili za slavom, ili za bogatstvom, dotle je njemu jedini smisao života bila žena. On je bio rob ženske lepote, svake velike ženske lepote, i, osećajući u sebi ogromnu snagu i silu, on je mislio da ima i sva prava. U tome je tragika njegova života. Mnogo puta bi poleteo za svojim ognje­nim prohtevima, ali, nemajući nikakva smisla za stvarnost i mogućnosti, on bi se uvek lupio o društvene pregrade kojih nije bio svestan.

Kao uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu, on izgubi za tili čas svaki razum o vremenu i istinskim odnosima i svako razumijevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videći je onako mladu 'i punu kao grozd, on nije mogao ni na čas posumnjati u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži!

Takav čovek, očevidno, ne može da bude običan i nezapa­žen u svojoj sredini. Naprotiv, on grubo iskače u njoj, i pu­tujući kroz život, sudara se sa mnogim nezgodama. S jedne strane, njegova ogromna snaga, naprasitost, »megdandžijstvo« pribavljali su mu izvesno poštovanje kod ljudi. On je imao svoju stvorenu slavu, o njemu su priče pričane, Ciganke su mu ispevale pesmu »Razbolje se Đerzeleze, aman, aman!«, i kad bi se on gde pojavio dočekivalo bi ga »ćutanje puno div­ljenja i poštovanja«. Ali, s druge strane, on je ljudima morao da bude prvo čudan, pa onda smešan od trenutka kad bi nje­govi neobuzdani i detinjasto naivni prohtevi sukobili se sa stvarnošću. Druženje sa ljudima svlačilo ga je do njih, »Đer­zelez je sa njima pio, jeo, pjevao i kockao«, i na taj način se izjednačivao s njima:

Za nekoliko dana je posve iščezao čarobni krug oko Đerzeleza; jedan po jedan približavali su mu se ovi bjelo­svjetski ljudi s nesvjesnom željom da se s njim izjednače ili da ga podrede sebi.

I tako Đerzelez putuje kroz život nezadovoljen u svojim pro­htevima, čemu razloge nikako nije mogao da shvati, i ismevan od ljudi, zbog čega je patio u svome nemoćnom i krvavom besu. U višegradskom hanu, zbog jedne Venecijanke, »sa ši­rokom zelenom haljinom i bijelim velom«, Đerzelez je pred­met najgrubljih šala. Drugi put, isto tako, na komičan način strada zbog Zemke Ciganke, kojoj »niko nije mogao na kraj stati«, i koja je bila »vitka, zelenih očiju, i bijela mimo sve ostale Ciganke«. Pa Katinka, Vlahinja, »kruška jerbasma, glat­ka a meka«!:

Nadimao se od gnjeva. Ne moći do te Vlahinje; nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti!... Ili da ovo nije varka? Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do boga? A isti čas je jasno osjećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da — po koji to put već u životu!? — ne može nikako da shvati ljude, ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i povuče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnje­vom i suvišnom snagom ...

U takvim trenutcima sumnje i klonulosti, Alija Đerzelez, vitez velike lepote i otmene strasti, odlazi Jekaterini, koja sta­nuje na kraju varoši, i do koje se »jedino ide ravno«, prosto, bez prepreka! I tu, kod žene bez žene, u njemu se javlja »mi­sao sa kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad do kraja do-mišljena, a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žena tako vijugav i trajan, i zašto on, sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe, a prelaze svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, cio svoj vijek pruža ruke kao u snu.«

Na taj način Alija Đerzelez prestaje da bude lokalan tip jedne interesantne sredine, samo njoj poznat i samo njoj inti­man, nego, snažno oživotvoren sintetičnim isticanjem jedne opšteljudske osobine njegove prirode, on dobija značaj sim­bola, postaje inkarnacija one mučne borbe koju svako čovečije biće ima da pretrpi između svoga »hoću« i svoga »mogu«. Put Alije Đerzeleza je put kroz život sreći jednoga čoveka koji stvari shvata apsolutnije nego što to mogućnosti dopuštaju. »Da se bude srećan — rekao je neko — treba tako malo, pa ipak tako mnogo!« Alija Đerzelez, »slavan i smiješan«, oličenje je toga dubokog paradoksa, i on je živi simbol onih koji »cio svoj vijek pružaju ruke kao u snu«.

Očevidno da jedina interesantnost ove lepe pripovetke. Ive Andrića ne leži samo u tome simbolu. Za ovakav pred­met potrebno je bilo imati znatnu psihološku sposobnost, da bi se modulirao čitav jedan karakter, isto tako kao što je neophodno bilo raspolagati vrlo oštrom moći posmatranja, da bi se što življe naslikala egzotična sredina u kojoj se stvar dešava. I jedno i drugo je kod Andrića kombinovano sa retko umetničkim stilskim osobinama, koje i ovoj pripovetki, kao i svemu onome što on piše, daju jednu osobenu poetsku draž.

U pogledu psihološke analize ima u ovoj knjižici strana koje zadivljuju. Sva tri glavna momenta u kojima je tip Alije Đerzeleza predstavljen, njegovi susreti sa Venecijankom, sa Zemkom Cigankom i sa »Vlahinjom« Katinkom, psihološki su izvedeni na vrlo brižljiv način. Ima tu često zapažanja koja u jednoj rečenici kažu o Aliji Đerzelezu i njegovom karakteru više no što bi se na čitavim stranama moglo napisati. Isto tako, scene u višegradskom hanu u kojima je izložena promena u raspoloženju gostiju prema Đerzelezu, od strahopoštovanja do izrugavanja, i obratno, plod su finih psiholoških zapažanja. Primera radi, navešću moment kad njih sve, pošto su preterali u šali, obuzima ponovni strah od Đerzeleza:

U jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali. Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je bio izgubio u društvu s njima. Sad kad je bio tristotine koraka daleko od njih i valjao se prema njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvi­jesti taj razmak; i najbezbrižnije među njima ispuni strah...

Pa onda psihološki portre Katinke »Vlahinje«, »nesrećne rad svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svoj Bosni«, u svojoj vrsti teško da ima ravna u našoj književnosti:

Na kuću su im udarili rad nje... Dešavalo se poslije burnih večeri, kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljavali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi je majka, ni krivu ni dužnu, grdila i u čudu se pitala »u koga se umetnu«, da je rad nje grad lud i kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na grudima, bez tračka razumijevanja u velikim očima. Ona je često po vazdan pla­kala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to »bezobrazno i tursko« na njoj što zaluđuje muškarce i rad čega se uspa­ljuju i mame oko njene kuće askeri i balije, i rad čega to mora ona da se krije i stidi, a njeni da žive u strahu...

Da li je potrebno naročito isticati da je Andrić, sa ovako nesumnjivom sposobnošću zapažanja, umeo da istakne i sve ono što u sredini koju slika predstavlja lokalni interes, da da tzv. »lokalnu boju« ? Sam Alija Đerzelez je vrlo popularan tip u muslimanskoj sredini bosanskoj, o kome i danas žive još mnoge priče i anegdote. Pored toga jedan veliki broj karakte­rističnih lokalnih ličnosti, čaršinlije trgovci, Cigani i bekrije kao što su dva brata Morića, »lole i rasipnici, nasilni i sra­motni, daleko poznati po zlu«, i dr., i zatim čitav niz scena svojstvenih tome društvu, terevenke i bekrijanja na sevdalijski način, đurđevdanski običaji, ramazanska dosađivanja, itd. — sve je to složeni svet — svi i sve — u jednu celovitu i skladnu sliku. Ivo Andrić je uopšte dobar slikar. Kao retko ko u našoj književnosti, on majstorski rukuje svojim zapažanjima, koja su puna živopisnih »konkretnih pojedinosti«. Primera radi navešću sliku Ciganke Zemke na Ijuljašci, koja je, s mnogo pokreta i linija, dostojna kičice kakvog španskog majstora:

Ljuljaška je bila svezana na jednoj takuši, i vila se visoko zajedno sa Zamkom. Sa leđa su je potiskivale Gigan-eice, a ona se raskriljenih ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veći zamah. Imala je blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brijega i ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto bora, lepršale i šibale nebo...

Ko bude pažljivo pročitao sve navode koje sam ovde uneo moraće zapaziti da Andrić piše prozom koja je puna ritma. U tom pogledu on teško da ima takmaca. Njegov stil može i treba da bude predmet naročite analize, i u jednoj većoj studiji o delu mladoga pisca njegovom stilu bi se imao posvetiti naročiti odeljak. Ja ću se zadovoljiti konstatacijom da Ivo Andrić, kao retko ko, ume da očuva ono što bi se moglo nazvati rečeničnom ravnotežom. Zgodnom upotrebom epiteta i drugih podmetnih i priročnih dodataka, srećnom po-delom rečeničnih delova, on izbegava preopterećenost jedne rečenične partije na štetu druge, isto tako kao što smišljenim rasporedom reci daje rečenici boju koja je potrebna: više ili manje emocionalnu.

I kad je reč o tehničkoj strani ove njegove dobre pripo-vetke, naročito je potrebno istaći jednu njenu osobinu, koja, na žalost, u najvećoj meri nedostaje delima i najboljih naših pisaca. Pripovetka je komponovana na način koji se može nazvati savršenim. U tri momenta kazana je ćela, ali tako da nijedan od njih nije razvijen na štetu drugoga, i da nigde nema preskakanja, zaobilaženja ili vraćanja na ranije rečeno. Isto tako, celina ne pati od epizoda, kao što ni epizode nisu izgubljene u celini. U tom pogledu ova pripovetka Ive Andrića predstavlja jedno malo remek-delo.

Onima kojima bi se moja kritika učinila suviše pohval­nom reći ću na kraju da sam siguran da se nisam prevario u sudu o značaju dela. Ivo Andrić je pisac čiji talent daje prava da od njega očekujemo mnogo zamašnije koncepcije.

Ova pripovetka, prema tome, kao i njegovi raniji fragmenti, samo je pouzdani znak da se nećemo prevariti. Ali zato je baš bilo pravedno i potrebno istaći sve mnogobrojne vrline, koje se jasno vide već i u ovim njegovim prvim i takoreći početnim skicama.

*Tekst prvobitno objavljen u časopisu Srpski književni glasnik, 1920. godine