Almodovar

Ima jedna scena u onom filmu Pedra Almodovara „Hulijeta“, ili tako nešto, negde na dve trećine radnje, kad glavnu junakinju, tu Hulijetu, nakon smrti muža ćerka vadi iz kade i stavlja u stolicu. Pa joj polagano briše telo i kosu tako da je ne vidimo dok to radi. A kad joj skloni peškir sa lica, to više nije ona, nego neka druga žena. Starija. Ozbiljnija.

To se nedavno dogodilo i meni. Stajala sam nakon tuširanja u bademantilu, u kupatilu, i pokušavala da pokupim svu vodu sa sebe. Savila sam se kako bih uvila kosu u mali peškir. A kad sam se podigla i pogledala u zamagljeno ogledalo, to više nisam bila ja, nego neko drugi. Nisam poznavala od ranije taj lik žene u staklu. Podsećala me je pomalo na moju majku, ili pre na tetku. Onu što ju je muž ostavio pre trideset godina, pa je posle, do smrti, živela kao krava bez zvona. Izgubljena i izbezumljena. Na ivici nervnog sloma.

Ta starija i ozbiljnija gospođa bez osmeha na licu nije se ušunjala u moj život postepeno, iz prikrajka, korak po korak. Naprotiv. Ušla je naglo i sve okrenula naglavačke. Baš kao u tom Almodovarovom filmu.

Ima neki prazan pogled, koji svakoj stvari na koju baci oko, daje tužno i mračno značenje. Po licu su joj one ružne bore zbog kojih se plašiš da se nasmeješ da ti se slučajno ne useku dublje u kožu. Strogost i ozbiljnost joj ne dozvoljavaju da čini ono što sam ja još uvek želela da radim. Ne priliči joj. A kad to ipak uradi, protiv svoje volje, kao da priziva neku zlu kob.

Osećam se kao zarobljenik u telu te starije glumice, koja sada igra glavnu ulogu u mom životu. Te osobe koja mi je prevrnula kožu naopačke, kao da je tek letnja haljina.

A tako silno želim da se ponovo zaljubim, da mi se koža naježi od sreće kad je ugledam. Kao onda kad sam prvi put srela Olgu. U vozu. Poželela sam odmah da je zagrlim i poljubim. Da osetim pod svojim prstima kako se njena koža ježi od mog dodira. To mi se nikada ranije nije dogodilo. Nisam mogla da pustim vreme da pokreće naše sudbine. Mislila sam da smo same reditelji naših života, koje ćemo otada živeti zajedno – upletenih prstiju.  

Tako je bilo i na našem poslednjem susretu. Šetale smo se Zvezdarskom šumom. Kako smo skrenule na jednu od onih divljih staza, poželela sam je. Samo za sebe. Snažno sam je zagrlila i poljubila, kao da je ceo svet postao samo naš, čim smo se našle u tom polumraku. „Lišće šušti, ali ne otkriva skriveno“, naivno sam pomislila. Na njen prvi dodir, u glavi su počele da mi se odvijaju slike. Kako mi skida košulju i ljubi gole grudi, dok ruku zavlači pod moju suknju, tražeći „cvet moje tajne“. Grli me i steže, osluškujući znakove mog zadovoljstva, kao što i ja činim, brojeći njene uzdahe u svoje pobede. 

Sva moja maštanja raspršila su se kao polomljeno staklo, a srča mi se zarila duboko pod kožu. Iste sekunde sam počela da krvarim. Osećala sam kako se toplina razliva po celom mom telu, da bi zatim sve bujice počele da se vraćaju ka svom izvoru - mojoj glavi. Vreloj i mutnoj.

Tu, na tom skrivenom puteljku gradske šume, čula sam mama!, pre nego što sam ostala bez vazduha. „Tata, spasi je! Ta žena je davi!“ Bio je to glas moje kćerke.

Da nije bilo nje, možda bi se Milan i pravio da me nije video, da ne zna šta se događa, kao mnogo puta pre toga. To je već postalo deo naše bračne rutine. Kada mu javim da ostajem duže na fakultetu, on ni ne pita šta je razlog, kada ću doći, ko će me dovesti... Nije više pitao ni ko mi šalje poruke u pola noći. Ni kome telefoniram iz kupatila. Zavukao je glavu u pesak, kao i za sve druge stvari u životu. Kako je već naučio, odrastajući pored svoje agresivne i ljubomorne majke. Možda nas stvarno ne bi ni video da je bio sâm. Gledao bi u svoj mobilni telefon, čitajući ko zna šta, ili bi prošao, odsutnog pogleda, razmišljajući o ko zna čemu. Nikada nisam mogla da prodrem u njegovu glavu i shvatim šta on tačno želi i očekuje od mene, sebe, našeg braka, života...

Taj propust u mom previše organizovanom mozgu kasnije sam otpisala na Olgine oči, koje bi mi pomutile razum kad god sam bila u njihovom prisustvu. Kako sam drugačije mogla da previdim da svakog drugog četvrtka Milan vodi Milicu posle škole u šetnju šumom, pre nego što odu kod njegove majke na ručak. To nije bila nikakva novina. Radili su to stotinama puta dok sam ja ostajala na sednicama. Ili barem govorila da to radim. Jedino drugo razumno objašnjenje bilo je da je ta nova glumica koja je zaposela moj život odlučila da me raskrinka kao ljubavnicu i prevaranta. Kao lažova i slugu sopstvene požude.

Ili je samo poželela da živi slobodno. Možda ona ne može da krije svoje navike tako dobro kao što šminkom prikriva bore.

Samo što ja to danas ne bih nazvala slobodom. Ležanje na kauču, u kućnoj haljini, izgubljenog pogleda i bez ikakvog glasa u sebi, dok Milica niže pitanja u pozadini – zašto više ne idem na posao, zašto komšiluk govori da joj je majka „lezbača“ i „kurva“, i šta to uopšte znači, zašto baba kaže da će i ona postati lezbejka ako ostane da živi sa mnom, zašto se tata odselio kod babe i zašto i ona mora sa njim...

To nije „sloboda“.

Ali taj strah od novih zapitkivanja guši moja želja za Olgom. Nije mi se javljala, a samo sam na nju mislila. Ne mogu da je zaboravim iako ona to očigledno želi. Ni taj naš sudbinski susret u vozu, ni tu prvu noć u kupeu... Ponašale smo se kao da se ničeg ne bojimo. Kao da u nama žive Amazonke, slobodne žene helenskog sveta, a ne srpske intelektualke, zarobljene u lancima patrijarhata, kako smo, kao papagaji, ponavljale na tim našim konferencijama na kojima smo učestvovale. Pa i tada, odmah nakon našeg susreta. 

Svesna sam da sam potrebnija Milici nego sebi. Da treba barem da pokušam da joj objasnim ono što svakako neće razumeti. Ali da bar učinim taj napor. Svesna sam da ću je izgubiti. Da ću, čim pređe prag naše kuće, zauvek prestati da budem „njena“ majka. Ona koja ju je u boli i krvi donela na ovaj svet. Ona koja ju je držala kraj sebe dok je još učila da diše. Ona čiji je glas prepoznavala dok je još bila u stomaku. Ona koju je razaznala kada su mrlje u njenom pogledu počele da postaju figure. Ona kojoj se prvoj osmehnula. Ona koja ju je držala za ruku dok je učila da hoda i ona koja ju je pustila kad je videla da dalje može sama.

Zvaće me i tražiće me dok ja budem zvala i tražila Olgu, ili neku drugu ženu, koja će me svojom visprenošću i elokvencijom očarati već pri prvom susretu. Zbog čijeg će dodira da mi se ježi koža. Čije ću uzdahe izazivati svojim poljupcima, kao i ona moje.

A posle će samo nestati. Izgubiće se iz mog života onog trenutka kad ja budem u potpunosti izgubljena. Kad u njoj budem videla onu staru sebe, ona će mi obznaniti da sam za nju samo stranac. Persona koja pomalo liči na njenu majku, koja je živela kao krava bez zvona otkad ju je ostavio muž. Biću za nju samo duh koji je u svoj grob odneo porodične tajne i koji sad stoji na njenim vratima zahtevajući da joj otkrije istinu. Ali prekasno. Istina je daleko iza nje. Baš kao i „njena“ majka.

Možda bi trebalo da popričam sa onom osobom iz ogledala. Ako je uopšte nateram da progovori. Možda mi ona oda šta nam je činiti. Čini mi se da dobro poznaje našu budućnost. Možda će mi otkriti i ko je izrežirao ovu našu zapečaćenu sudbinu.

Sve mi se više čini da je Almodovar. On ne voli „sebične“ majke.   

*Knjigu možete preuzeti na sledećem linku