Filmovi bez kojih se ne može
Almo 02 S

Photo: IMDb

Almodovar: Mojih pet

Kad maleni, plastični ronilac u filmu Átame! (Tie Me Up! Tie Me Down!) počne da se pokreće u kadi punoj vode, kreće fantazija. Narandžasta boca za kiseonik i žuta podmornica topli su kontrast ledeno-plavoj pozadini. Nakon nekoliko trenutaka pojavljuju se vrhovi nožnih prstiju. Ronilac pliva dalje, ka prostoru između raširenih nogu, koje se opuštaju u kadi. Kad stigne na željenu destinaciju, ostaje tu da mlatara nožicama, a kadar se premešta na lice Marine Osorio. Potom se ponovo spušta dole, ka grudima, roniocu i ostatku tela. Igračka i dalje mrda, ali u mestu.

U pitanju je jedna od možda najerotičnijih scena u istoriji filma, a za nju je odgovoran Pedro Almodóvar. Glumica Victoria Abril je Marina, a ronilac igra samog sebe. Boje su složene tako da već same izazivaju uzbuđenje, a nemi orgazam, ili bar začetak orgazma, može da se nasluti tek iz osmeha glavne junakinje.

Filmski počeci

Iako snima već skoro pedeset godina, za Almodóvara se čulo tek 1988. godine, nakon filma Mujeres al borde de un ataque de "nervios" ( Women on the Verge of a Nervous Breakdown), koji kritičari opisuju kao „blagu feminističku komediju“. Svetska slava ga je snašla deceniju kasnije, a s prvim mejnstrim filmom Todo sobre mi madre (All About My Mother) iz 1999. godine, koji mu je doneo i nominaciju za Oskara.

Pre toga su Almodóvarovi filmovi ostajali nevidljivi, pa je i dalje praktično nemoguće da se oni kao što je Entre tinieblas (Dark Habits ) vide u mejnstrim programu. Istina, danas sve manje gledalaca zavisi od televizijskog rasporeda, budući da su filmovi dostupniji nego pre toliko godina, kada se rađao reditelj kojeg nazivaju najslavnijim španskim filmadžijom posle Luisa Buñuela.

Buđenje

Onima koji su uspevali „da ispod žita“ nabave video kasate s „bizarnim“ vizijama ovog umetnika, brzo je postalo jasno da se ne radi o običnoj filmskoj pojavi. Boje su prštale na sve strane, pa se crvena ulivala u neobične dijaloge junaka koji su ponekad izgledali potpuno suludo u vremenu u kojem su se zatekli. Iz tih kadrova izrodile su se muze poput Carmen Maurae, Cecilie Roth, Marise Paredes, Rossy de Palme, a neke su stekle i svetsku slavu, poput Penélope Cruz, te Antonia Banderasa koji je do danas ostao centralna muška figura Almodóvarog stvaralaštva.

Nikada nisam saznao odakle su dolazile te video trake, crne i gole, bez broja i kratkog opisa radnje. Razlikovale su se od običnih kućnih video kaseta koje bi, poređane po abecednom redu, uvek strpljivo čekale svoj red. Bile su to kasete od kojih se grčilo nešto u stomaku, pa kad bi, kao signal da je kaseta na svom mestu, nešto pucnulo u video rekorderu, istovremeno bi kliknulo i tamo negde, u glavi.

Tu sam dobio i prve lekcije iz jezika: „Laberinto de pasiones - Labyrinth of Passion – Lavirint strasti“, „Entre tinieblas - Dark Habits – Mračne navike,“ „Pepi, Luci, Bom y otras chicas del montón - Pepi, Luci, Bom and Other Girls Like Mom – to ti je nešto kao ’svi su kao mama’“. Lica su nam treperila od svetlosti s ekrana, i gubila se, poluotvorenih usta, u nekom zapletu koji se razlikovao od svega što smo u to vreme gledali u školskom programu.

Filmski plakati

I dok o bojama i drugim opsednutostima, te omiljenim glumicama, znamo sve, dve se stvari često zaboravljaju – umetnost iza plakata za Almodóvarove filmove, i reklame koje je smišljao sam i u scene ih smeštao kao važne komentare i mala umetnička dela.

Mnogi ne znaju ko je Juan Gatti, iako je njegov dizajn bio jedan od glavnih razloga što je slavni španski reditelj postao prepoznatljiv. Ajkula koja napada nagog plivača, džinovska žena koja kidiše na automobile na auto-putu, Rhett Butler koji grli gola ramena Scarlett O’Hare – sve su to scene koje asociraju na kultne filmove, iako se u njima nikada nisu našle, ali su postale deo promotivnih kampanja koje su stvarale legende. Juan Gatti je nešto slično učinio za Almodóvara i njegove filmove, a njihov poslovni odnos počeo je pre više od trideset godina. Zahvaljujući vibrantnom dizajnu mnogi su po prvi put otkrili Almodóvara u pretrpanim video klubovima.

Kad je Almodóvarova popularnost počela da se širi izvan Španije, neki distributeri su izbegavali da koriste originalne postere, budući da su smatrali da su previše vulgarni za internacionalnu publiku. Onda se pojavio Matador, te se nastavilo sa istom praksom, a tako što su se koristili manje eksplicitni prizori iz filma. Poster koji je napravio Juan Gatti je ono što je preživelo do danas, a zasniva se na detaljima koji podsećaju i na Picassa i na modnu ilustraciju.

Reklame – mala umetnička dela

Druga važna umetnička razlika u odnosu na mnoge druge autore jesu reklame u Almodóvarovim filmovima, momenti koji kemp podižu na nivo ozbiljne umetnosti. Jedna od poznatijih je ona iz filma Mujeres al borde de un ataque de "nervios" – glumica u reklami se predstavlja kao majka serijskog ubice, i, dok promoviše prašak za pranje veša, priča o tome koliko joj je teško kada se sin vrati kući posle nekog zločina, ali ne zbog toga što je kasapin, već zbog fleka. Kada policija stigne na uviđaj majka je već sve oprala – to mogu samo majke, i Almodóvar.

Još jedno reklamno remek-delo može da se vidi u filmu ¡Átame!, a reklama počinje kao odvojena scena, pitanjem odakle nemačkim penzionerima novac da se provode po inostranstvu pod stare dana, dok španski penzioneri prose za hleb. Onda sledi objašnjenje – Nemci su disciplinovani i štede na vreme, dok Španci igraju tango sve dok ne ostare. I sve to kao mamac za štednu knjižicu.

Mnogo je malih reklama, ali i drugih sakrivenih detalja u Almodóvarovim filmovima, zbog čega se svaki gleda i po nekoliko puta, uvek kao nešto novo, sveže.

Mojih pet

Jedva da mogu da zamislim život bez ovog reditelja, a filmovi nisu deca (bar ne moja), pa su neki draži od drugih.

¿Qué he hecho YO para merecer esto!! – What Have I Done to Deserve This? (1984)

Dom je tamo gde je majka, čak i kad ne liči na ono što društvo od nje pokušava da napravi. Almodóvarove majke, bar one u takozvanoj „ranoj fazi, ustaju protiv takvog uređenja, jer dobro znaju da je ljubav više od kuvanog jela i uštirkane posteljine. What Have I Done to Deserve This? donosi jednu takvu silu, majku nad majkama, pomalo bizarnu, ali živu. Zbog toga se našla na čelu kritičara patrijarhalne kulture, koja smatra da je ženama mesto pored šerpe, a drugačijima u ormaru.

La ley del deseo – Law of Desire (1987)

Law of Desire je prvi Almodóvarov otvoreno kvir film. Nije da je kvir junaka ranije manjkalo, ali ovde od početka dobijaju više prostora, zapravo sav prostor koje ljudsko biće može da osvoji. Od prve scene koja slobodno objektivizuje muškarca, vrednog seksualnog radnika, gledalac misli da zna šta ga čeka. Gej triler je ipak više od toga, ostvarenje svake želje, a odlično radi i dan danas, uprkos nekim neispravnostima koje su se osamdesetih godina prošlog veka prihvatale.

Tacones lejanos – High Heels (1991)

High Heels odlično meša dramu s komedijom, a priča o ćerki koja se udaje za ljubavnika svoje majke nije nešto što svako može da svari. Ovaj film je ipak obaveza lektira, posebno zbog izvedbe pesme Un Año de Amor. Farsa i strast se tu mešaju tako da nam nude oba ekstrema, u kojima uživa svaki pravi „Almodovarovac“.

Kika (1993)

Kika me podseća na detinjstvo, Rossy de Palma na život. Dete je takozvanog „Movida Madrileña“ pokreta, kulturnog, kreativnog, underground pravca koji se desio u Madridu osamdesetih godina prošlog veka kao simbol slobode posle četrdesetogodišnjeg mraka pod Frankovom diktaturom. Dašak svežeg vazduha u konzervativnom i vrlo religioznom društvu, koje se još uvek plašilo sopstvenih razmišljanja. Istovremeno i poziv za buđenje čitavoj Evropi uz poklič: "Mi postojimo!"

Volver (2006)

Almodóvarovi filmovi iz kasnije faze su bolje prolazili kod kritičara, pa Volver na Rotten Tomatoes danas ima ocenu od 91% (stariji filmovi se vrte oko 50%). Zahvaljujući ovom filmu sam prvi put čuo istoimenu pesmu Estrelle Morente, koja je uz priču o majci koja se „vraća“ iz mrtvih prava emotivna bomba.

***

Ovaj izbor je potpuno subjektivan, a zadatak uopšte nije bio lak. Ipak je to čovek zbog kojeg smo često gnječili paradajz u potrazi za posebnom nijansom crvene, a pire nakon toga ostavljali u nekoj providnoj, staklenoj činiji, sve dok se u njemu ne bi rodio novi život. Nije hrana bila ono za čim smo gladovali.

*Tekst prenosimo s portala Glavne

Oceni 5