Stvaralaštvo slavnog reditelja u XXZ očima
Almo 03 S

Photo: IMDb

Almodovar: Španska renesansa

Umetnost plakata i reklama

Maleni, plastični ronilac kreće se pod vodom. Narandžasta boca za kiseonik i žuta podmornica opiru se toplinom hladnoj plavoj pozadini. Nakon nekoliko trenutaka pojavljuju se vrhovi nožnih prstiju. Ronilac pliva dalje, ka prostoru između raširenih nogu, koje, to nam je sada jasno, leže u kadi. Kada stigne na destinaciju ostaje tu da mlatara nožicama, a kadar se premešta na lice Marine Osorio. Potom se ponovo spušta dole, ka grudima, roniocu i ostatku tela. Ronilac i dalje pliva, ali u mestu.

U pitanju je jedna od možda najerotičnijih scena u istoriji filma, a za nju je odgovoran Pedro Almodóvar. Glumica Victoria Abril je Marina, a ronilac igra samog sebe. Boje su složene tako da već same izazivaju uzbuđenje, a nemi orgazam, ili bar začetak orgazma, čita se tek iz osmeha glavne junakinje.

Iako snima već četiri decenije, za Almodóvara se čulo tek 1988. godine, nakon filma Mujeres al borde de un ataque de "nervios", koji opisuju kao „blagu feminističku komediju“. Svetska slava ga je snašla deceniju kasnije, a sa njegovim prvim mejnstrim filmom Todo sobre mi madre iz 1999. godine, koji mu je doneo i nominaciju za Oskara.

Pre toga su Almodóvarovi filmovi ostajali nevidljivi, pa je i danas praktično nemoguće da se oni kao što je Entre tinieblas vide u mejnstrim programu. Istina, danas sve manje gledalaca zavisi od televizijskog rasporeda, budući da su filmovi dostupniji nego pre tri decenije, kada se rađao reditelj kojeg nazivaju najslavnijim španskim filmadžijom posle Luisa Buñuela.

Onima koji su uspevali „da ispod žita“ nabave video kasate sa bizarnim vizijama ovog umetnika, brzo je postalo jasno da sene radi o običnoj pojavi. Boje su prštale na sve strane, pa se crvena ulivala u neobične dijaloge junaka koji su izgledali potpuno suludo u tom vremenu u kojem su se zatekli. Iz tih kadrova izrodili su se muze poput Carmen Maurae, Cecilie Roth, Marise Paredes, Rossy de Palme, a neke su stekle i svetsku slavu, poput Penélope Cruz, te Antonia Banderasa koji je do danas ostao centralna muška figura Almodóvarog stvaralaštva.

I dok o bojama i drugim opsednutostima, te omiljenim glumicama, znaju svi, dve sestvari često zaboravljaju – umetnost iza plakata za Almodóvarove filmove, i reklame koje je smišljao sam i u scene ih integrisao kao važne komentare i mala umetnička dela.

Mnogi ne znaju ko je Juan Gatti, iako je njegov dizajn bio jedan od glavnih razloga što je slavni španski reditelj postao prepoznatljiv.

Ajkula koja napada nagog plivača, džinovska žena koja napada automobile na auto-putu, Rhett Butler koji grli gola ramena Scarlett O’Hare – sve su to scene koje asociraju na kultne filmove, iako se u njima nikada nisu našle, ali su postale deo promotivnih kampanja koje su stvorile svoj mali kult. Juan Gatti je učinio nešto slično za Almodóvara i njegove filmove, a njihov poslovni odnos počeo je pre trideset godina. Zahvaljujući tom vibrantnom dizajnu mnogi su po prvi put otkrili Almodóvara u pretrpanim video klubovima.

Gatti je u Madrid stigao nešto malo posle Almodóvara, u vreme kada se grad budio nakon diktature Francisca Franca, koja se okončala 1975. godine. Glavni grad Španije doživeo je renesansu, a novi muzički, filmski, te opijatski talas, i navala slobodne ljubavi, okupljeni su oko imena La Movida Madrileña.

Rolling Stone je u to vreme pisao da se Španija ponaša kao dete čiji roditelji nisu kod kuće, a Gatti je upravo zbog toga odlučio da ostane u Madridu, gde je i sreo Almodóvara. Postere za prve filmove pravili su drugi umetnici iz pokreta La Movida, poput reditelja Ivana Zulueta i underground animatora Ceesepea (Carlos Sánchez Pérez), koji je napravio poster za Almodóvarov debitantski film Pepi, Luci, Bom and Other Girls Like Mom. Zulueta je dizajnirao postere za sledeće filmove - Laberinto de pasiones, Entre tinieblasi ¿Qué he hecho yo para merecer esto?.

Kada je Almodóvarova popularnost počela da se širi izvan Španije, mnogi distributeri su izbegavali da koriste originalne postere, budući da su verovali da su previše vulgarni za internacionalnu publiku. Onda se pojavio i Matador, te se nastavilo sa istom praksom, a tako što su se koristili manje eksplicitni prizori iz filma. Poster koji je napravio Juan Gatti ipak je ono što je preživelo do danas, a zasniva se na detaljima koji podsećaju i na Picassa i na modnu ilustraciju, i uopšte nije vulgaran.

Kada su ga upitali o umetničkom procesu pravljenja postera sa Gattijem, Almodóvar je objasnio da sednu za sto i listaju modne časopise, ilustracije i stare filmske postere, sve dok ne nađu inspiraciju. „Krademo mnogo ideja“, dodao je, „Ali postoji velika razlika između početka i krajnjeg rezultata“.

U jednom intervjuu za Vanity Fair Gatti je njegov i Almodóvarov odnos opisao kao „odnos razvedenih supružnika“, iako nikada nisu bili u romantičnoj vezi, a zbog tog što se od filmova Julieta i I'm So Excited više ne meša u njegov posao. Ipak, već je učinio dovoljno, i doprineo tome da slavni filmovi budu primećeni, a preko dizajna koji gledaoce ne pozva, već ih u filmove uvlači.

Druga važna umetnička razlika u odnosu na mnoge druge autore jesu reklame u Almodóvarovim filmovima, momenti koji kemp podižu na nivo ozbiljne umetnosti. Jedna od poznatijih je ona iz filma Mujeres al borde de un ataque de "nervios" – glumica u reklami se predstavlja kao majka serijskog ubice, i, dok reklamira prašak za pranje veša, priča o tome koliko joj je teško kada se sin vrati kući posle nekog zločina, ali ne zbog toga što je kasapin, već zbog fleka. Kada policija stigne na uviđaj majka je već sve oprala – to mogu samo majke, i Almodóvar.

Još jedno lažno reklamno remek-delo može da se vidi u filmu ¡Átame!, a reklama počinje kao odvojena scena, pitanjem odakle nemačkim penzionerima novac da se provode po inostranstvu pod stare dana, dok španski penzioneri prose za hleb. Onda sledi objašnjenje – Nemci su disciplinovani i štede na vreme, dok Španci igraju tango sve dok ne ostare. I sve to kao mamac za štednu knjižicu. Ipak, mogli bismo i da razmislimo o tome.

Još mnogo je reklama, ali i drugih sakrivenih detalja u Almodóvarovim filmovima, zbog čega se svaki gleda i po nekoliko puta, uvek kao nešto novo, sveže.

Milan Živanović

Banderas u krupnom kadru

Ako sam išta naučila, a da važi za sve aspekte života, osim za ovaj tekst, to je da se ne pravdam, ne objašnjavam i ne ograđujem, naročito ne na samom početku. Ipak, i to se moralo dogoditi, ne bez obrta. Ne samo da sam se već opravdala, nego sam se upustila i u opravdavanje opravdanja koja tek slede.

Na uobičajeno pitanje „Je l' si gledala onaj film?“ kao po pravilu odgovaram: „Nisam, mislim, verovatno nisam...“ Da bi usledilo čuveno: „Ne volim filmove.“ To zvuči jednako ograničeno kao i ono „ne volim poeziju“, „ne volim pozorište“ (osim ako ne odgovarate Teatrovim svedocima na ulici, tada obavezno recite da ne volite) ili, ne daj bože, „ne volim serije“ ili „ne volim knjige“. Međutim, ja stvarno nisam filmofil. Radije pristajem na osrednju epizodu odlične serije nego na osrednji film koji to i ostaje, dok sam ja dva sata potrošila uludo. Ova jeres ide dotle da bih pre pogledala seriju od šest epzoda i otprilike isto toliko sati nego jedan jedini film. Kakav god. Ne zanimaju me reditelji, njihovi opusi, još manje njihove osebujne ličnosti, a gledalačko jurcanje za kvantitetom i brojanje odgledanih filmova mi se posebno gadi. Filmski maraton zvuči kao noćna mora, a ja kao gledalac iz pakla. Sad taj i takav gledalac treba da se osvrne na omiljeni Almodovarov film i gle čuda – ima ga. I ne, to nije „Šta sam uradila da zaslužim ovo“ iako bi to mom samosažaljivom nervu odgovaralo. Štaviše, shvatila sam da sam pogledala čak i više od pet njegovih filmova! Da li se ja to pretvaram u Jugoslava Pantelića?!

Sama činjenica da sam ga, za razliku od ostalih Almodovarovih, gledala u bioskopu, i to u pravo vreme umesto u detinjstvu ili pubertetu, izdvaja „Bol i slavu“ kao film koji slobodno mogu da svrstam među omiljene. Počeo je slično kao i ovaj tekst – kvaziispovešću koju niko nije tražio, a doneo nam Almodovarov potpis, testament, program, poetiku, estetiku (što se sa ovim tekstom neće desiti).

„Bol i slava“ ne liči ni na jedan Almodovarov film; „Bol i slava“ su svi Almodovarovi filmovi u jednom. Naizgled je sebičan i u sebe zagledan, a tiče se svakog od nas. Zaokupljen sobom, prošlošću, ličnom istorijom koju bi da ponovo napiše ili pak prevrednuje, filmski reditelj Salvador Mallo potpuno nevoljno kreće na najvažnije putovanje – upoznavanje sebe i pomirenje sa samim sobom, posledično i sa drugima.

Uprkos tome što je „Bol i slava“ suštinski priča o samom Almodovaru i svojevrsna posveta filmskoj umetnosti, zaklete antifilmofile poput mene uspeva ne samo da zainteresuje, već uvuče u priču iz koje nema povratka, uhvati za ramena i dobro prodrma, vičući: „Pogledaj šta je pravi film i onda reci da ga ne voliš! Gledaj ove krupne kadrove koji ti se gade još otkad si sa školom išla da gledaš 'Zonu Zamfirovu' i suzu uplakane Slobode Mićalović! Gledaj Banderasa i plači kao Sloboda!“ Niti je Banderas moj omiljeni glumac (čak sam i nekoliko njegovih filmova gledala), niti je najbolji glumac na svetu, ali je za ulogu Salvadora najbolji. Ovladao je svakim krupnim kadrom (koje nam Almodovar ovde rado servira uprkos svima i svemu), svakom replikom, svakom emocijom. I pustio da one ovladaju njim.

U idealnoj razmeri sarkazma i topline, patetike i svedenosti, biografskog i fiktivnog, surovog i utešnog, „Bol i slava“ je specifičan film o nesvakidašnjem životu, navikama i iskustvima i baš zato što je takav - iskren i duboko ličan – za svakoga je. Ne da bi se u njemu pronašao (čak ni u onim prijemčivim epizodama hipohondrije), već da bi se u njemu izgubio. Da bi zaronio u boje, zvukove, pusto špansko, smejao se i plakao, potonuo toliko da ga ni metafilmski momenti na kraju ne mogu trgnuti.

U nedostatku boljih izvora, a na talasu opravdanja i diskutabilnih odluka, citiraću sebe: „Autobiografija, fikcija, metafikcija – sve se susreće u ovom filmu čiji naslov naizgled banalno, a zapravo najbolje i sažeto pogađa u centar. Ne morate biti veliki fan da bi vas priča ganula, nije Almodovar u egomanijakalnoj potrazi za prekaljenim poznavaocima njegovog opusa. 'Bol i slava' nežno udara u stomak, u srce, na najosetljivija mesta. Zavodi koloritom, zvucima, mirisima, najšpanskijim na svetu. Jedan od retkih filmova u kojem vam ne smetaju krupni kadrovi. Naprotiv, poželećete da ih ima više. Jer, malo je reći da je Antonio Banderas besprekoran u glavnoj ulozi. Nestvarno je dobar, kao i ostatak glumačke postave. Jedan od retkih filmova u kojem nema golih žena, samo golih muškaraca i predivnih homoerotskih momenata. Film u kojem monolozi nisu suvišni, niti dosadni. Film usporene radnje uz koji vam dva sata prođu kao sekund. Čista emocija. O umetnosti da ne govorimo.“

Sandra Dančetović


Galerija

Oceni 5