Amatriciana, ti amo

Moja draga obožava zelje i voli ga na sve moguće i nemoguće načine. Ono kiselo sa suhim mesom, pa kiselo s polama iz pećnice, pa zelje s grahom, pa zelje od sarme (oguli sarmu i pojede zelje, i svoje i moje), ali najviše voli krpice sa zeljem i varivo od svježeg zelja. Zato, taj dio kuhanja, kad je to glavato povrće u pitanju, najradije prepuštam njoj.

Elem, prije nekoliko dana za ručak smo imali baš to – zelje, u varivu. Nisam neki izbirljivac i jedem praktički sve osim iznutrica, njih ne volim jer su većina organski filteri (jetra, bubrezi), a imaju mi i čudan okus (plućica, mozak, tripice od nečijih želuca i dr.) pa tako jedem i zelje, ali da sam lud za njim kao ona – nisam. Danas, nakon kasnog doručka ode ljubav mog života u kupovinu, a pošto ja doručkujem samo kavu, zavirim gladan oko dva popodne u hladnjak. Unutra, osim neke suhe hrane, u malom loncu pronađem zelje, ono isto otprije četiri dana. I ok, da sam bio baš jako jako gladan mrknuo bih ga, ali brate, četiri dana derat samo po zelju… Ni slučajno.

Riskirajući jezikovu juhu što nisam pojeo preostalo zelje („da se ne baci“, jel’te), odlučim napraviti nešto lagano, na brzinu. Računam, pojest ću ja to pa kad se draga vrati mogu s njom za večeru podijeliti onu njenu delikatesu. Od brzinskih stvari najviše volim tjesteninu, brzo se sprema i energetski je hranjiva pa se sjetim jednog od svojih najdražih jela, još dok sam lutao po Italiji, stare dobre amatriciane.

SASTOJCI (za 1 osobu)

• 40 dag pelata od rajčice
• 3 VŽ domaće šalše
• 30 dag tjestenine (bucatini, mogu i špacle s jajima)
• 10 dag pancete
• 5 dag suhe mesnate šunke
• 10 dag parmezana
• 1 peperoncina
• grančica peršina
• 1 VŽ šećera
• Sol, papar

NAČIN PRIPREME

Pancetu sam narezao sitno na trakice pa je ubacio u tavu. Kada je pustila mast i požutjela izvadio sam je na stranu na papir da upije mast. Na masnoći sam prepekao šalšu pa ulio pelate, dodao šećer da ubije kiselinu i na laganoj vatri kuhao oko pola sata. Za to vrijeme sam skuhao tjesteninu, ocijedio je i ubacio u umak. Dodao sam parmezan i 5-6 minuta vrtio da tekućina ispari, a jelo se zgusne. Kad su se tjestenina i umak sjedinili popario sam i umiješao tanko narezane listiće mesnate šunke. Već debelo izgladnio, servirao sam si vruće, posuto s još malo parmezana, peršina i s nekoliko kapi limuna. U tom se trenutku s ulaznih vrata oglasila moja ljubav:

– Mmmm, kaj tu nekaj fino mirišiiii…. Ljubić, kaj si nam to skuhal?
– Amatricianu.
– Kaje to?
– Budeš vidla.
– Budem. Baš fino, već mi je onog zelja… Hm, malo previše.

I tako, svoju sam porciju radosno podijelio s njom i ostao gladan. Što sve netko mora dati od sebe i kakve sve žrtve istrpjeti da zadovolji ženu svog života, to znamo samo mi, muškarci. Mi koji kuhamo.

*Prenosimo s prijateljskog portala Radio Gornji Grad