Amin za jednu Bosnu

Poslednjeg dana meseca marta, a godine 1967, jedan voz, jedan običan, umusan mali i totalno spor voz, ispraćen od nekoliko stotina ljudi, krenuo je sa male stanice Usora, pored Doboja, na svoju poslednju vožnju prema severu. Digle su se i kape i poneki halbcilinder, mlad svet se tiskao i vikao: živeo! – a onda je taj ''ćira'' dahtavo, sipljivo i kostobolno zaškripao točkovima; mašinovođa Ilija  Brnardić pustio je dug zvižduk, i tako je, ni sam ne shvatajući važnost tog trenutka, zatvorio jednu veliku stranu istorije.  Istorije koja je došla iz suprotnog pravca; sa severa. Zabeležimo i čas: dvadeset nula-nula časova je bilo. Amin.

Trenutak je, iako se, naoko, radi o profanim stvarima, da spomenem filozofe i pesnike. Kroz vaskoliku istoriju pametni filozofi i osećajni pesnici se nisu mogli da pogode: da li ovim svetom vlada maksima da ljudi vladaju stvarima ili obratno – da stvari vladaju ljudima. Nije im se to desilo kroz sve hiljade godina, te pogodbe, a pametni kažu da im se neće desiti ni za još toliko leta.

Bilo kako, voz je krenuo na svoje poslednje putešestvije; tamo odakle je nekad silan i moćan krenuo na jug; taj voz, ta stvar, a – ljudi su digli kape! Ja ne umem da kažem koja je maksima poslednjeg dana meseca marta, a ove godine, bila tačna, opet su, kao i uvek dosad, i jedni i drugi imali pravo.

Došao je ovde, takođe jednog marta, dvadeset četvrtog, leta 1879-og sa velikim namerama i na dugo življenje. Dočekan je psovkama, proklinjanjem, fanfarama, cvećem i činima; za jedne je došao kao Mesija i pobednik, drugima je značio odlazak jednog vremena i poraz dotad nepobedivih gazija.

I tada je neko izgubio, a neko dobio, kao što se desilo i ovog marta, toliko vremena nakon njegovog dolaska. Mnogo je vozova u ovoj zemlji poslednji put zviždalo i, s te strane gledano, ništa se naročito nije desilo pre neki dan. U ime jedne surove, racionalne i totalno proverene aksiome koju su hladnokrvni Englezi lapidarno sročili, u ime devize da je vreme novac, i ovaj voz otišao je na svoje poslednje putovanje. U ime progresa i ritma kojim se danas svet kreće i okreće, njegov odlazak na sever treba pozdraviti, i –neka bude pozdravljen. 

Ali, ovo nije jedan od takvih vozova čije odlaženje hroničari beleže po sili dužnosti, a novine ih štampaju na dnu poslednjih strana. Ovo je drugi voz i jedno drugačije odlaženje.

Ne, ja neću da pričam o tome kako se sad neki železničari brinu, a na staru ljudsku temu: šta će i kako će; uopšte neću da spominjem toliko tačnu istinu da je ''ćira'', i ovaj, kao i sve ''ćire'' na svetu, izgubio bitku zbog one engleske devize, namerno neću da kazujem ovovremenske profane i važne stvari; stojeći na peronu male stanice ja sam osetio jednu evokaciju i jednu Bosnu, koja je –takođe – definitivno otišla.

Zna se zašto je došao ''vatreni konj'' među ova brda. Zna se zašto je dovezao svoje prve, druge, treće i četvrte klase, svoja ge-kola i salone, koji su, tada, vozeći kroz jednu mračnu zemlju, jedini sevali plavičastom metanskom svetlošću i tako budili nade, mržnje, sevanja u oku i pobeđivali hitre grivaste konje na žalost svih pesnika, znamo.

S njima su, u tu i takvu zemlju, došli: prelati i nadbiskupi, geometri, finansijske i kasefrajle, cugfireri i mašinfireri, kuplermajstori i generali, obersti, lajtnanti i gefrajteri; došli su Pište, Adolfi i Vaclavi; doneli su sa sobom svoje tokajce, vineršnicle i knedličke, svoj veltšmerc i svoj veltan – od toga da je vreme odista novac, ministri su na njemu, na tom ''ćiri'', pravili karijere, protekcije, ''Spahine motorne vozove'', dijurne, vlade i špekulacije.

Tek u ovo vreme, čijeg se početka i mladi sećaju (eto i vreme ima međaše), već pomalo izanđali i sipljivi ''ćira'' činio je usluge zbog kojih su se i desile ove evokacije. U svojim ge-kolima vozio je brigade i krampove, rešen da poslednjim snagama okruži ovaj fatalni krug posle kojeg više nema povratka. Pruga Šamac – Sarajevo ga je dokusurila. Bez gledanja unazad, bez brige o istoriji, koja ovde nikad nije bila podatna i lepa, bez sentimentalnog lamentiranja zbog jednog nestajanja, naočigled. Komad po komad od Sarajeva do Zenice, od Zenice do Doboja, evo (sad) od Doboja do Dervente i Bosanskog Broda i do Save – nestajalao je malog ''ćire'', uporno i sigurno, kao što je ovde, za to vreme upravo, nestala i jedna istorija, a oni su, ''ćira'' i ona, oduvek išli pod ruku.

Mnogi hroničari su rekli da je ulaskom ''ćire'' u Bosnu – Bosna ušla u svet i svet u nju! U ovom lepom, prijatnom i svakako smirenom trenutku, uz najdublje poštovanje, za sve što je on dobra i zla učinio ovoj zemlji, neka mi bude dozvoljeno jedno oprečno mišljenje, jedno drugo zaključivanje i sećanje. Meni se čini da je Bosna ušla u svet upravo onda kada je ''ćira'' definitivno krenuo na sever, a to znači skoro, uz sve što se najdivnije na svetu nalazi upravo u ovoj zemlji koja se zove Bosna; ona, ova zemlja, i nema istoriju. Nema lepu istoriju, to hoću da kažem. Neka nikog ne varaju pusti sevdasi od kojih srce ume da zamre, neka nikog ne prevare legende i veziri, sokolari i odaliske; suviše je ovde bilo bede da bi se istorija mogla voleti.

''Ćira'' je na svoj način bio svedok, činilac i opservator takve istorije. Te – koja je zajedno s njim otišla. Pre neko veče, tačno: u dvadeset-nula-nula, sa malog perona stanice Usora.

Digoše se neke kape, neki halbcilinderi, neko, mlađi svet svakako – povika i, živeo! – a ja, te poslednje večeri marta, a godine ove dobih neke evokacije i prisećanja; preskočih naglo nekoliko carevina, ratova i kraljevina, pa mu, voleći i dalje te musave i male vagone, odsvirah taj rekvijem. Ovako.

Unutra i ovde, tu gde je najtoplije. Njemu, a zna se zapravo kome.
Amin! 

(NIN, Beograd, april 1967)