Ana Ristović: Visiš

Život bi mogao biti
pamučna bela košulja
tek opeglana, okačena na vešalicu
koja ne prestaje da se leluja.

Ona koju zgužvaš u šaci
pa je pustiš, ne očekujući
da će to ostaviti ikakvog traga –
i, traga ni nema.

Mogao bi biti lagani pokret ruke
kojim je stavljaš u orman,
među ostale stvari:
ono što misliš
da ti podrazumljivo
pripada.

Ali ono što jeste nije košulja
već orman pun do pucanja
u kojem je donji veš izmešan sa
večernjim koktel-haljinama i odelima,
trenerkama, majicama
rasparenim čarapama
i posteljinom
u kojoj si rođen i
u kojoj ćeš skončati.

A na onoj vešalici
visi ništa drugo do ti,
uglavnom naopako,
samo te mrzi
da malo bolje pogledaš
u orman.