Anđeli garavog lica

Dugo smo se šunjali po mraku provlačeći se između kuća i zgrada, kroz avlije i drlije, nevidljivi, iz tame prelazeći u polutamu i natrag. Nas dvojica, ljubitelji stripova, vesterna, ratnih filmova i oružja. U malom mestu u kom smo živeli skoro sve je zamiralo već oko devet uveče. Socijalizam baš i nije mario za zabavni život mladeži, tako da smo sami morali da izmišljamo razne fore i varijante. Većina nas, adrenalinskih zavisnika iz kraja, u to doba je uglavnom gluvarila na „stubovima“. Odnosno na ogradi od šipki i betonskih stubova, koja je opasivala školsko dvorište u dnu glavne ulice. Uglavnom se naklapalo o fudbalu, filmovima i dalekim gradovima u kojima je sve bilo drugačije. A glavna ulica bi već s kraja oktobra opustela, da bi ubrzo postajala skoro sablasno prazna... kako je to obično pisalo u vestern romanima. Par kafana, uz jedini gradski hotel u centru su radili nešto duže, ali su za nas bili nedostupni.

Sa okolnih brda povremeno bi se na varoš spuštala izmaglica. Obuzeti nekim apsurdnim nihilizmom maštali smo o situaciji u kojoj iz magle izranjaju zakasneli putnici mračne prošlosti, slučajni prolaznici na zadatku, igrači tombole sa sekirama, kuvari i kelneri sa šmajserima, namernici s bazukama... A mi zaležemo u dnu, ili na početku glavne, kako se uzme, za mitraljeze, popularne M-53 „šarce“, nekad za „švarcloze“ uz izobilje municije i počinjemo sumanuto da pucamo po noćnicima koji posle lutanja, vaćarenja pevačica, svađa, kocke i drugih kafanskih igrarija, polaze u nepoznato. Imali smo neodoljivu potrebu da raspalimo po toj, ili na zahtev ekstremista među nama, bilo kojoj drugoj bulumenti. No nipošto iz zlobe, mržnje ili zavisti, naprosto onako, činilo nam se to kao vrlo dobro, mada misteriozno, rešenje. U našim maštarijama se padalo kao na frontu, a mi smo likovali... neobjašnjivo.

Podsticaje smo nalazili u našoj slavnoj, ratničkoj prošlosti, u mitovima i legendama, ali i u nezaobilaznim narodskim umotvorinama tipa one prozaične, kako „Nikog nije bilo ni na puškomet“. A kad se malo bolje razmisli, zašto bi uopšte i bilo nekog na puškomet? Da se gledamo preko nišana, gledajući ko će prvi da potegne, šta? Ipak nismo pridavali previše značaja gnjavatorskim dilemama, mi deca ratnika i naoružanog naroda. Kakvi-takvi bili smo proizvod vremena, mada u nesaglasju sa normama i principima socijalističkog realizma i deklarativnim sistemom vrednosti. Teško se to merilo, uvek je negde manjkalo, a negde preticalo. Bio je početak ’70-ih, sećanja na rat su održavali ratni filmovi, udžbenici i školska lektira. A mi smo bili rešeni da pucamo, bilo kako bilo, nikad ne sme nestati meta za puškomet. A ako ih kojim čudom nestane, mi smo bili tu da ih nađemo.

Dakle, naknadne nadogradnje su bile naše, jer nam je prevashodno bilo beskrajno dosadno i sve je onda zavisilo od mašte, dovijanja i kreativnosti, često naopake, ali delotvorne. Mnogo godina kasnije sam negde pročitao da je fantazam sa mitraljezom, na sasvim drugom kraju sveta, bio plasirao neki spisatelj nadrealista, što mi svakako nismo mogli znati. Kaže se da u jednom momentu istu misao podeli nekoliko stotina hiljada ljudi na različitim stranama sveta. A od nadrealističkih dela su nam u to doba bili važniji Rej Karson, Kanzas Kid, Roj Renk, Umpah Pah, Mirko i Slavko, Dijabolik, akipa iz „Alana Forda“ i ostali. Ustvari, mi smo nadrealizam živeli, a da nismo ni znali za Žaka Vašea, Andre Bretona, Dalija, Aleksandra Vuča... Bili smo uglavnom odlični đaci, ali nam je iz razreda u razred škola postajala sve dosadnija. Sve smo manje učili, a sve više se nadmudrivali sa profesorima prepisujući u gotovo nemogućim situacijama. Smatrali smo da smo pametniji od njih i to smo morali da dokazujemo. Svaki dobar geg, neka finta na kvarno, prepisivanje, šaptanje ili prikriveno čitanje iz knjige prilikom odgovaranja za ocenu, sve je to bilo posebno vrednovano.

Najveće poštovanje su uživali oni koji bi uspeli da iz prve klupe, naopačke, upišu ocenu u dnevnik, dok se profesor prevarama i blefovima drži prikovan za zadnje klupe. Cenili smo da su nastavnici dosadni i glupi, te da su stalno žvakali jedno te isto. Nije bilo inovacija, alternativnih izvora, samo beskrajno ponavljanje i bubanje iz udžbenika problematične vrednosti. Naročito iz sociologije, istorije, filozofije, pa i iz književnosti i likovnog. Postojao je kliše, uštogljeni sistem besmislenih klapužanja u blatu neupitnih tvrdnji, bez neugodnih pitanja. Bili smo bez mogućnosti da se izražavamo na drugačiji način. Moj drug Miško je bio dete razvedenih roditelja, majka mu je kao kelnerica radila u staničnom bifeu. Na posao je išla svakog drugog dana, radila je po 16 sati, tako da smo svako drugo veče bili komotni sve do 22:00 h. To veče, moj drug i ja smo, po običaju se ubijajući od dosade, odslušali par pesama „Bijelog dugmeta“ - „Tajnu vezu“ dva puta - popili sok od maline, popušili po „Drinu“ bez filtera, da bi obrni - okreni dolazili do zida: Šta dalje? Onda smo kratko razmenili mišljenje o „Dečacima Pavlove ulice“ od Ferenca Molnara, malo čitali iz „Kožne Čarape“ od Džejmsa F.Kupera, igrali par-nepar sa sličicama fudbalera iz evropskih timova, ali smo se brzo zadovoljili. Zaboravih, Miško je od evropskih klubova navijao za Juventus jer su nosili crno-bele dresove poput Partizana, a mi Zvezdaši smo uglavnom navijali za Mančester Junajted, jer im je u avionskoj nesreći izginulo osam igrača, tzv. Bezbijevih beba, po povratku sa utakmice protiv Crvene Zvezde iz Beograda. Nikad nismo bili načisto ko je od nas dvojice bio bolji strelac. Nekad bi u takmičenju u gađanju u petoparac iz vazdušne puške pobeđivao on, nekad ja.

U svakom slučaju, u ekipi smo bili najbolji, imali smo po 15 godina i sa nama nije bilo zezanja. Bili smo dobri i iz gađanja lukom i strelom, praćkom i rakljicama , ali smo s puškama bili bez premca. Samo je čovek s puškom pravi tip, a sve ostalo, čak i vazdušni pištolji su bili sranje. Onda je Miško otišao do svoje sobe i doneo puške. Jednu manju, češku „Zbrojovku“ od tamnog lakiranog drveta je uzeo on jer ju je posebno gotivio, dok sam ja kao snažniji preuzeo onu veću, „Zastavinu“ koja je bukvalno razbijala na 30-35 metara. Zgledali smo se, u džep stavili po kutiju dijabola, puške ispod jakni privili uz telo i oko 21:00 h izašli napolje. U to vreme su ptice i gušteri spavali, optički nišani su bili naučna fantastika, pa su nam pacovi mogli šetati ispred faca, dok je sove priroda obdarila opremom superiornijom od one koju je dodelila nama. Izbor meta je bio redukovan, ali smo zahvaljujući mašti i tripovima u glavi počeli da se poput snajperista šunjamo po dvorištima. Grad je bio mali i teško je bilo doći do prave prilike. Poslednju, mada iznuđenu akciju smo imali u maju te godine.

Naime, u zgradi do moje, koja je bila okrenuta naopačke - jer su se u to vreme nemušto čitali planovi zgrada - tako da se u nju ulazilo iz dvorišta umesto sa ulice, bila je zgrada izgrađena od betonskih blokova prekrivenih talasastim aluminijumskim limom, poznatija kao „konzerva“. U njoj su uglavnom stanovali radnici koji su bili angažovani na izgradnji HE „Bajina Bašta“. U dvorištu je pored nekoliko velikih stabala kruške, bilo i par udžerica koje su na brzaka srušene, pa su dve porodice dobile stanove u „konzervi“. U jednom od tih stanova je živeo i čuveni Raka Mesala, bivši zemunski domac, jedan od najopasnijih tipova u gradu. Ali je u istom ulazu stanovala i izvesna Boba, lepuškasti devojčurak naših godina za koju smo mi bili klinci. E ta Boba se sviđala mom drugu Mišku, ali on nije imao baš nekih izgleda jer su nju interesovali stariji momci. U koje pak nije spadao Raka Mesala, jer je cenila da je on sa svojih dvadesetak godina bio prestar za nju. Žalila nam se kako je Raka povremeno startuje u hodniku, nabacuje joj se govoreći joj lascivne reči, a jednom je čak i lako lupnuo šakom po zadnjici. Raku smo poštovali iz više razloga, a naročito stoga što smo bili iz istog kraja, pripadali smo gangu tzv. Donjana, u kom je on zauzimao počasno mesto. Mada nam se nikako nije sviđalo kad su nas on i deo te prve postave iz kraja uz čvrge slali po burek, terali sa bilijara, ili kad smo morali da im kupujemo pljuge na komad pošto bi prethodno ižicali lovu. Trpeli smo, jer je bilo važno biti u njihovoj blizini i „skidati“ fore.

Nekad su nam davali kintu za pljuge uz dozvoljeno zadržavanje kusura, nekad, kad im je trebalo za piće, morali smo mi da žicamo za njih. Naprosto takvo je bilo ustrojstvo stvari, poštovala se hijerarhija, a mi smo bili zaštićeni od nekih drugih nevolja koje su nas mogle snaći. No, da će biti neprilika osećalo se kao za kockarskim stolom u nekom salunu u Tumbstonu. Razmišljajući šta bi tu moglo da se uradi, danima smo razvijali filmove. Miškov pubertetski ponos je bio povređen, baš je bio zatreskan u tu Bobu, što je, uz njegovu epsku bandoglavost, značilo da moramo naći način da uzvratimo. Uz pomoć klinca iz „konzerve“ koji se često „lepio“ za nas, i koji je spadao u treći ešelon, rešili smo da izvedemo atentat na Raku Mesalu, eminentnog baju sa bajinobaštanskog asfalta. Tih dana beše iznenada zahladnelo, ali nam to nije otupelo oštricu, niti nas odvraćalo od namere. Samo smo vrebali priliku za udar. Ukazala nam se već naredne srede, dobro se sećam, jer su se u to vreme sredom igrale međunarodne kup utakmice. Kod Rake se stalno okupljala ekipa, on je povremeno odlazio u Nemačku na sitnije posliće i vraćao se sa rumom, marlborom i neki užasnim tompusima od kojih se gušio ceo ulaz. Odlučili smo da se s puškama uštekujemo na razgrantu, lisnatu krušku, savršenu za demonstriranje naših mimikrijskih i ostalih sposobnosti. Bilo je važno da prozor bude otvoren, što je obično i bivalo, jer je Raka kao portorikanski mangaš u majici sa tregerima voleo da pokazuje mišiće, šepureći se na prozoru sa tompusom i čašom ruma.

Kad smo se prišunjali ispod njegove gajbe koja je bila na drugom spratu, sa užasom smo ustanovili da je prozor pritvoren, jer je napolju i dalje bilo prohladno. Inventivni klinac iz ulaza je došao na sjajnu ideju: probušiće krompir, kroz rupu provući kanap i kako stanuje na spratu iznad Rake, zakucati mu snažno na prozor tim krompirom koji će za čas postati nevidljiv. Čuvši to neobjašnjivo kucanje, Raka se nageo napolje do pola, ali je klinac već bio povukao kanap naviše. Uradio je to još dva puta, što je Raku potpuno izbacilo iz takta. Na poluvremenu utakmice je širom otvorio prozor, zapalio tompus velik kao pola čajne kobasice, u desnoj držaći čašu s rumom i koka-kolom. Ušuškani u granama kruške Miško i ja smo upravo to i čekali. U zadnjem momentu smo promenili mete, pa smo morali da zamenimo i puške. On je preuzeo onu težu „Zastavinu“, a meni dodao „Zbrojovku“. Skoro da nismo disali, dogovorili smo se da na tri uskladimo pucnjeve. U trenu kad je Miško prošaptao tri, ja sam ultrapreciznim hitcem pogodio sijalicu na plafonu sobe koja se rasula u hiljadu komada. Miško je u istom momentu sjajnim hitcem pogodio vrh Mesalinog tompusa čiji žar je poleteo sa prozora kao novogodišnja prskalica. Raka je otresao rukom povukavši se korak unazad.

U sobi je bio mrak, čuo se televizor i graja pajtaša koji su psovali loš kvalitet sijalica. Alkohol je činio svoje, niko nije primetio ništa posebno neobično. Sem Rake, koga je pored hrabrosti i inteligencije, krasila i intuicija. Doživeo je to kao čist atak, ali nije imao pojma kako se sve to odigralo. Posle par nedelja je otišao u Nemačku i vratio se nakon dvadeset godina. Kad smo pre nekog vremena pričali o tome, bio je oduševljen idejom i realizacijom. To je bio njegov svet, bio je veliki ljubitelj filmova, trilera akcionih i vesterna sa masovnim salunskim makljažama u kojima se letelo kroz prozore i vrata, uz obavezno razbijanje šanka sa ogledalom. To mlaćenje je on zvao „komplet tuča“ jer su se udarali čim su stizali. Pesnicama, nogama, stolicama, nogarima, astalima, karnišnama, drvenim letvama iz ograde... Ali da sam vas onda po’vat’o, svu trojicu bih vas poveš’o na onu krušku, ha, ha, ha, smejao se Raka. A nas je, još uvek, pomalo podilazila jeza od tog njegovog smeha. Podsećao je na sudiju Roja Bina, zvanog „Sudija za vešanje“. Krećući se kao „Senke“ već smo bili obišli neke ključne terene na „donjanskoj“ teritoriji, zakačili delove Luga i nastavili da se stapamo sa okolišem od bagrenja, lipa i kestenova, iza plotova i pomoćnih objekata, po vrtovima i baštama, ka centru grada.

U to doba je samo glavna ulica imala lampione, a po okolnim su sa drvenih bandera čkiljile sijalice koje su ispod „tanjira“ bacale oskudnu, žućkastu svetlost. Preko ulica smo se prebacivali u skokovima, povremno smo komunicirali rukama, čemu nas je naučio čuveni Tomo Brut, bivši mornar i legionar sa Slavkovače. Gradom bi prozujao tek poneki biciklista koji se vraćao iz druge smene u fabrici za preradu drveta „Crni vrh“. Taj „Crni vrh“ uz tzv. crepanu je služio našim roditeljima, nastavnicima i profesorima kao sredstvo zastrašivanja, jer su u tim pogonima završavali uglavnom ponavljači i ljudi sa osnovnom školom. Uz vrlo teške i slabo plaćene poslove. Ali nismo mi hajali za to. A bicikliste smo baš voleli , jer su bili izazovne, sjajne, pokretne mete. Ali nam ih je nekako bilo žao. Uglavnom se radilo o umornim radnicima koji su se posle teškog rada vraćali kući. Nismo ih gađali, neke smo čak i branili. Beše jedna situacija, upišavali smo se od smeha, film je tekao otprilike ovako. Biciklista iz glavne ulice savija u sporednu i baš ispred moje zgrade naleće na tri kera, koja su odnekud, iznenada izbila. Oni mali, prgavi mešanci što se sve više kuraže kad vide da neko beži. Čovek je motao iz sve snage, ulećući u krivinu zamalo nije udario u trafiku, jedva je savio sve otresajući nogama dok su mu paščad kidisala na stopala i listove. Pretrčali smo preko igrališta „Pod berzom“, i jureći po dijagonali pucali na kučiće. Posle par dijabola psi su odustali, a nesrećni čovek je jurcajući kao pod steroidima nestao u gustoj pomrčini. Kad se suočiš sa psima, važno je da ih nema više od tri – četiri. Ako je i keruša sa njima, to se zove kučnica, okupljali su se radi parenja.

U tom periodu zbog njih smo nosili bajonete, koji su nam posebnim kožnim držačima bili pričvršćeni za potkolenice. Bajoneti nisu bili veliki, Miško je tvrdio da su od puški „mauzerki“. Invalide i hendikepirana lica, kao i one što voze krivudavo i sporo nismo dirali, jer se uglavnom radilo o pijancima. Jedino nismo podnosili tipove koji su desnu nogavicu hvatali štipaljkom za veš ili bi nogavicu zavrtali do ispod kolena, jer bi ih u suprotnom smotao lanac za biciklu. Glumili su kicoše i dase, a nisu bili u stanju da lanac zaklone limenim štitnikom, koji se mogao naći u boljim gvožđarama. Njih smo par puta izoveravali , kišom dijabola im dajući podršku za ubrzano kretanje. I naravno umirali od smeha. Kakvi moroni, iz švaleracije se vraćaju sa zasukanim nogavicama ili štipaljkama na pantalonama. To je bilo tako ružno, ko su bile žene koje su ispraćale takve dilbere, pitali smo se? Krećući se ubrzano, prebacili smo se u centar varoši. Tamo kod zgrade stare gimnazije i ŠUP-a smo primetili dve prilike u nejasnom gardu, komunikacija se nije odvijala na adekvatan način.

Nazirali smo da se radi o ženi i muškarcu. Muškarac je malo mahao rukama, malo pokušavao da zagrli ženu koja ga je odgurkivala. Hmm, a već smo gubili nadu! Prišunjali smo se nešto bliže i provalili da je tip očigledno pokušavao da zacrta snošaj, dok se snajka nećkala. Čuli smo kako joj govori da je voli, da ne može bez nje, da će se ubiti, a ona ga odvraćala, ma pusti me, ti mene voliš samo kad si pijan, dok ostalima kupuješ hulakopke i sl. Onda je devojka izašla iz okrilja školskog predvorja zaklonjenog širokim lukovima. A nisi me vodio ni na vatrogasnu zabavu, dobacila mu je. Kretala se brzo, on je pokušao da je sustigne lako ševrdajući. Pri svetlosti s bandera sporedne ulice smo prepoznali Miku Tomu, simpatičnog metalca sklonog alkoholu, koga su žene obožavale. Bio je poželjni, ali neuhvatljivi mladoženja.

Ne znam stvarno šta vide na meni, kad ja volim vinjak i kafane, kliktao je. Devojku smo poznavali iz viđenja, radila je kao trgovac u prodavnici tekstila koji se prodavao kao metražna roba. Nastavili su da se kreću dalje, ulicom koja se završavala velikim privatnim parkom-ružičnjakom čije su gazde uglavnom boravile u Beogradu. Preko puta ružičnjaka sa jelama i borovima, na samom ćošku je bila kasapnica Spasoja Peksima, dobroćudnog džina koji je baratao satarom kao Džeronimo tomahavkom. Taj park je bio ljubavni kutak za noćne parove koji nisu imali stanove, pa su se potucali po svim za ljubav zgodnim mestima. Tu je Miko sustigao devojku, na drvenoj ogradici je nedostajalo nekoliko letvica, pokušavao je da je nagovori da se popnu na niski zid i kroz rupu u ogradi uđu unutra. Onda su oboje ćutke zastali. Miko je gestikulirajući nešto šaputao devojci, biće da su unutra čuli karakteristično komešanje. Jebi ga, neko je bio brži, reče Miko, pridržavajući devojku za ruku. Osećali smo kao da nam se stvarnost polako raspada, mada nam je intuicija u povoju govorila da nije baš sve izgubljeno. Situacija je još uvek bila nabijena onom neophodnom dozom privlačenja, sve je zavisilo od trajanja i jačine ljubavnog žara. Par se spustio niz ulicu koja je vodila na glavni trg, produžili su dalje do naredne raskrsnice i skrenuli levo. Mi smo smanjili distancu, devojka je delovala opuštenije, kretala se u pravcu kuće, ali je pustila Miku da „melje“.

On je neprestano izvaljivao čas fraze i gluposti, čas verbalne bravure. Bio je šmeker nema šta, plavook , sa frizurom Džemsa Dina, u bordo šimikama, tesnim pantalonama od trevire i kratkoj jakni od skaja. Mada je bio pripit, uspevao je da ostane fokusiran. A mi opet, izvežbani da se skoro nečujno smejemo, crkavali smo od smeha. Veče nismo smatrali izgubljenim, kako god da se stvar završi. Jer smeh nema cenu, jedino humor spašava od bedaka i čamotinje malih mesta...u jesen, kada sve zamire i sve vene. Stigavši na kraj ulice, zastali su pored lokalnog „Hajberija“ – igrališta na kome su se održavala takmičenja u malom fudbalu.Tu se Miko nageo prema devojci i poljubio je držeći ruke na leđima. Onda su se ponovo nešto sašaptavali, videlo se da je baš bio zapeo, devojka se dvoumila. Nedaleko odatle, u mojoj ulici je bio lokalni bioskop i to je bila poslednja Mikina šansa. Ako devojka produži pravo znali smo da odlazi kući. Ipak, odlučila se da pođe levo i posle 20 metara su se našli ispred bioskopa. Ulazni deo je bio dovoljno širok, plafon se oslanjao na tri velika, valjkasta stuba ukrašena uglačanom rizlom. Prostor je delovao impozantno, utonuo u polutamu.

Preko puta bioskopa, sa leve i desne strane, bila su dva lampiona, čija je oskudna svetlost više prigušivala scenu, nego što je otkrivala. Svima, osim dobrim posmatračima. “Zaključajte vrata, zatvorite prozore, nešto se krije u tami!“, ha, ha, ha, ha! Iza desnog stuba koji se uslanjao uz zid bio je šalter za prodaju karti. Ispred šaltera je postavljena polukružna metalna ograda, kako bi se izbegli juriši i krkljanci prilikom borbe za ulaznice. Jer bioskop je, tih sedamdesetih, bio jedno od kultnih mesta naše varoši. Za projekcije vesterna stolice su se donosile i od kuće. Gužvi su dodatno doprinosili Bosančerosi sa Skelana koje je predvodio neki Zlajo, bio je lud k’o struja. Kad ja moje Čerose dovedem u Baštu, pričao nam je, mi najbržom brzinom jurnemo dva kruga oko varoši, pa kad i’ onda puštim, tako im se zamanta u glavi da ne mogu nać’ bioskopa! Znali smo da Zlajo preteruje, ali smo ga puštali da priča, jer je bio vrlo duhovit lažov. Međutim, njegova ekipa je bila ozbiljna, bilo ih je oko dvadesetak, kretali su se kao mešavina Sijuksa i kauboja, jer su bili obučeni u odeću krojenu po filmskim kostimima kauboja i Indijanaca. Čast junacima iz NOB-a, ali njihovi najveći heroji su bili Old Šeterhend i Vinetu, bez premca, nisu to krili. Odmah za njima su dolazili Džon Vejn, Džeronimo, Gari Kuper, Čato i Mangus Kolorado. Kad smo snimili da devojka staje uz šalter, a Miko seda na šipku i vadi cigarete, znali smo šta nam je činiti.

Uleteli smo u moju zgradu, u nekoliko skokova se popeli uz stepenište i našli se na lomljenoj, zaravnjenoj terasi. U to vreme, kao da smo živeli na Mediteranu, većina novosagrađenih zgrada nije imala klasične krovove. Umesto njih, krovovi su bili ravni, računalo se na dobru izolaciju i korišćenje prostora za sušenje veša. Provlačili smo se između čaršafa, Mišku sam rukom pokazao, dole! i mi puzeći stigosmo do zaštitne gvozdene ograde koja se pružala ivicom terase. Osmotrili smo bioskopski ulaz i pored šaltera ugledali Miku Tomu i devojku kako puše. U ležećem stavu, odmerili smo ih preko nišana, sitacija nije bila idealna, ali smo ih imali kao na dlanu. Puške nismo morali da punimo, dijabole su bile stalno u cevi. Ostalo je čekanje. Da se nešto dogodi u toj maloj, besmislenoj noći, u varoši na kraju sveta. Doduše blesavo, ali po nas adrenalinske zavisnike, dragoceno. Kad su ljubavnici bacili opuške, snimili smo da počinju da se ’vataju, tako se to tad govorilo. Devojka se videla nešto manje, dok se Miko nazirao skroz, naravno, otpozadi. Šašoljenje se uveliko zahuktavalo, videli smo kako joj Miko zavlači ruku pod suknju. Od starijih mangupa smo naučili da se u situacijama „na terenu“ pantalone nipošto ne skidaju, već da se kara vadi isključivo kroz otkopčan šlic.

Biće da joj ga je Miko već bio umuvao, jer su pokreti dupencetom u tesnim pantalonama postajali ritmični. Zgledali smo se ozareni, sačekavši još par minuta. Miško je rekao, uzmi levo rame, a ja ću, hi, hi, hi, hi, izvini, morati u „vibrirajuću“ guzu. Jedva je kontrolisao smeh! Bio je pametan, jer da sam ja naciljao zadnjicu, „kragujevka“ bi pocepala čaršijsku repliku Džimija Dina, dijabola bi se garant zabola u meso. Dodirnuli smo se laktovima, i on je počeo da broji , jedan, dva, i na tri smo pukli. Miko je jeknuo kao da ga je neko udario keserom, krik je ličio na one iz danskih pornića koji su tih godina bili u modi. Jednom rukom je češao rame, drugom se trlj’o po bulji i užasno psovao. Film je tekao uživo, bilo je baš blesavo i sjajno. Odvojio se od devojke, urlajući. Mlatarao je rukama preteći nevidljivoj sili koja je preuzela prerogative sudbine. Ili možda režije, Miko to nije mogao znati. Mi smo lagano povukli cevi unutra, Miko je i dalje poskakivao u polutami, dok mu je „cevka“, gore-dole, mlatarala iz otkopčanog šlica.

Bilo je očigledno da mu je to bilo najbolnije karanje u životu. Prošlo je par meseci od kako nismo videli Miku Tomu. Zima je bila užasna i slabo smo izlazili. Tek da bi se ručno pravljenim bobom, par puta, spustili niz zaleđeno Crkveno brdo. Uglavnom smo slušali ploče, prepričavali dogodovštine, igrali par-nepar sa sličicama fudbalera i komentarisali golišave duplerice iz zagrebačkog magazina START. Dolaskom proleća stvari su se unekoliko promenile i mi smo počeli da bazamo po varoši. Jedne večeri, na korzou, spazili smo Miku koga je pod ruku držala simpatična, mlada žena u drugom stanju. Bila je to ona devojka, Anka se zvala, koja je u međuvremenu postala Mikina supruga. Kad se porodila i dobila kćer, Miško i ja smo se po običaju samo zgledali, počeli da brojimo na prste, i uglas, da je pola zgrade čulo, počeli da se kliberimo. O tom slučaju nismo pričali nikom, bila je to naša tajna. Bio je tvrd tip, odličan fizičar i tragač u praistorijskim i antičkim iskopinama, kao obožavalac arheologije.

Nikad nije progovorio, jer je spadao u one retke koji umeju da ćute. Ili da rečima zavode na neke sasvim druge teme i terene. U svakom slučaju omerta nije bila prekršena. Eto, i od nas, tadašnje „zlatne“, mada lenčarenju i porocima sklone socijalističke omladine, je bilo neke vajde. Ali ne na kolektivno organizovanim događajima tipa sletova, priredbi, radnih akcija i sportskih takmičenja, već na naš, blesav i nadrealistički iščašen način. U paralelnoj stvarnosti koju smo zdušno tvorili tih godina, sedamdesetih. Kasnije, kako to obično biva, streljački talenat nismo iskoristili. A nije da nije bilo prilika, no nismo baš marili. Nismo postali sportski reprezentativci, niti ambiciozni političari koji su simpatije nadređenih, pored ostalog, sticali kao savršeni lovci, ubijajući lisice, vukove i medvede umesto njih. Posle još dvadesetak godina odrastanja, na teritoriji naše domovine je otpočeo rat. Miško je bio nežnog zdravlja, zavoleo je vatrenu vodu i „Drinu“ bez filtera, koji su mu na kraju i došli glave. Ja sam se, kažu, poneo kao poslednja kukavica, pošto sam vrlo uspešno eskivirao pozive za mobilizaciju, kao i većina iz starog društva.

Mada smo bili deo ekipe iz kraja, uvek smo bio ponosni i svoji. Mentalitetski smo više pripadali Čejenima i Apačima, nego „plavim bluzama“. Pucali smo kad smo mi hteli, a ne kad se to od nas tražilo. Prezirao sam piramidalne sisteme, a uniforme sam doživljavao kao sinonime tlačenja, neslobode i zatiranja dostojanstva. Drago mi je što sam negde u ponorima duše ostao onaj usamljeni dečak iz male varoši koji se od ubitačne dosade, branio humorom. I to onim najboljim, uvrnutim i teško shvatljivim, nadrealističkim. Pucanje u ljude bojevom municijom mi nije pristajalo, jer je bilo svirepo realno i kurvinsko, a mi smo još uvek držali do sebe, kao bisere na dnu, čuvajući vrline viteštva i slobodarstva. Naprosto nisam želeo da na taj, nimalo humoran, niti bilo koji drugi način, atakujem na život. Ni u čije ime. Bili smo borci u sopstvenoj režiji. „Nekad sam bio brži od vetra, sada se predajem i to je sve“, rekao je Džeronimo. Posle svega, više nikad nisam uzeo pušku u ruke.

Maj 2021.

*Priča je inspirisana istinitim događajima