Dan je bio vreo, a mesec skoro pun
Kaddo 02 S

Photo: beyond-the-canvas

Anđelko

Prve noći u vili „Fazanka“ padale su Suze svetog Lovre. Dan je bio vreo, a mesec skoro pun, pa suze nisu uspevale da padnu po ružama, lavandi i menti, koje su se širile po dvorištu. A i komarci su izvodili svoju odu radosti, što je, u konačnici, potpuno onemogućavalo povezivanje sa suzama. Granda je pre nekoliko dana čula šuškanje među knjigama i verovatno pomislila da je u pitanju miš, pa je poslednja dva-tri dana provela vrebajući i iščekujući ga, valjda u nadi da će imati priliku da ga lovi i ulovi, jer ipak je ona vižla. Do dana današnjeg nije ustanovljeno da li je to bio miš ili je, jednostavno, u trenucima dokolice Granda izmislila prisustvo tog neželjenog gosta. Suze svetog Lovre, dakle, nisu uspele da se sliju po vili „Fazanka“. Noć je bila vrela, jedna od najtoplijih otkad postoji to zdanje. Negde pred zoru, vižla je odlučila da će ipak odustati od noćne smene, popela se na krevet i zaspala. Vila „Fazanka“ bila je sagrađena početkom tridesetih godina prošloga veka, u tihoj ulici na pola puta od reke Mrtvaje do blagog uzvišenja, koje svakako nije brdo, više je brežuljak, ali ipak u taj ambijent unosi nužnu dinamiku. Ispred trema granaju se ruže i grmovi lavande, sa strane je stari jorgovan, a pored stablo breskve. Nijedno od pomenutog rastinja nije tu slučajno, iza svakog stabla ili grma čuči priča, odnosno buket priča koje objedinjuju osam decenija postojanja ove kuće. U dvorištu rastu još i kamilica, bosiljak, korijander i razno drugo začinsko i lekovito bilje. S godinama, ono kao da dobija bitku protiv običnih trava, ako su takve bitke uopšte moguće. U najjužnijem delu dvorišta dominira grm ruzmarina, koji odoleva godinama. Veruje se da je on najstariji na tom komadu zemlje. Trem i dvorište su okrenuti ka svetlijoj strani, ali na njoj nikad nema direktnog sunca. Zraci sunca ne udaraju ni u prozore odaja s druge strane. Neimari su, izgleda, vodili računa. Vila „Fazanka“ poznata je po svojoj vlasnici, koju neki zovu Amanda, neki kažu samo Gris, a neki joj jednostavno tepaju Ana.

Ana sedi na tremu, Granda je zaspala. Na stolu se nalazi grafitna olovka, trebalo bi je zarezati. Ta je olovka seti na Anđelka.

U susednom selu je živeo jedan knjigovođa, baš tako su ga zvali – knjigovođa, a ne Anđelko, kako mu je bilo ime. Ceo radni vek knjigovođa je proveo na istom radnom mestu, u PD-u, jednom od dva preduzeća. PD je bila skraćenica za poljoprivredno dobro, a druga skraćenica je bila ZZ, od zemljoradnička zadruga. Prvo je propala ZZ, a nedugo za njom i PD. Anđelko je, dakle, ceo radni vek proveo kao knjigovođa u PD Mrtvaja. Po prirodi tih, nikad nije skretao pažnju na svoje prisustvo ili postojanje iako je uvek bio prisutan tamo gde se to od njega očekivalo, i to ne samo prisutan, već i tačan. Knjigovođa je pedantan čovek, govorili su u selu, i pošten. Večiti neženja, u mladosti je izazivao komentare i podsmeh seljana, neretko i koloplet pitanja koja su se svodila na jedno te isto: zašto se nije oženio i kad će. A Anđelko kao da se nije obazirao na to. Uvek uredno podšišan i obrijan, u pantalonama na štraftu i ispeglanoj košulji, staloženim je korakom išao do svog radnog mesta. U džepu košulje uvek je nosio grafitnu olovku. I zato su neka deca mislila da je za posao knjigovođe najvažnija grafitna olovka. Ana ga se seća dok je još bio momak, stariji od nje ne više od pet-šest godina.

Jednom ga je pratila kad se vraćao s posla. Bilo je to prve ili druge godine njegovog službovanja u PD-u. Primetila je da ne ide svaki put posle posla direktno kući, već da nekad nastavi dugom krivudavom ulicom, kojoj se nije nazirao kraj. Ta je ulica izlazila na poslednje kuće, sve pod brojem bb, i bašte, iza kojih su se prostirala nekad zelena, a nekad zlatna polja. Tog dana je odlučila da će saznati gde to Anđelko odlazi.

Nije bilo ni tri po podne, dan je bio prijatan, pravi prolećni. Anđelko je iz glavne ulice pa preko stare pijace došao do one duge krivudave ulice i tu promenio tempo. Ana je pažljivo držala odstojanje. Bila je spremna da, ako se on okrene, ona brže-bolje čučne kao da namešta cipelu ili da skrene ka jednoj od kuća. Međutim, Anđelko se nijednom nije okrenuo. Kako se primicao kraju ulice, počinjao je da hoda drugačije, nekako razgibano, kao da vrcka. Iza poslednje kuće u selu počinjao je neveliki šumarak, a iza njega je tiho proticala Mrtvaja. Kako je zamakao iza prvog šipražja, tako je ona požurila, osećajući da joj se strah sklupčava i počinje polako da pulsira u grlu. Anđelko je već bio duboko u šumarku kad se Ana približila prvom šipražju. Spazila ga je kako stoji pored Mrtvaje. Pomislila je da mokri. Čučnula je, disala što je pliće mogla i nastavila da ga posmatra. Anđelko se tada osvrnuo oko sebe i kad je ustanovio da nema nikog, prvo je otkopčao dugmad na rukavima košulje. Nakon toga je prešao na prednji deo. Sve je to radio neobično sporo. Ana ga je gledala dok joj je strah polako prelazio u uzbuđenje. Kad je skinuo košulju, bila je sigurna da je to to – osetila je onu vrstu uzbuđenja. Naglo ju je preplavio osećaj stida. Pomislila je da odmah treba da otrči nazad, ali to nije učinila. Anđelko je košulju prvo smotao, a onda je odložio na gustu travu pored nogu. Savio se i počeo da raspertlava cipele. Ubrzo ih je izuo, izuo je i čarape i stavio ih pored košulje. Onda je napravio mali korak udesno i stao na košulju. Bio je to jedan od onih dana koji su se činili toplijim nego što zaista jesu. Bio je i on toga svestan i zato je odlučio da neće stajati bos na zemlji. Kad je stao na košulju, osvrnuo se još jednom i, posve siguran da je potpuno sâm, počeo da skida kaiš. Ana je disala toliko isprekidano da je mislila da će ili povratiti ili pasti u nesvest. Nikad pre toga nije osetila toliki strah i uzbuđenje. Bila je svesna šta je sledeće, dogodiće se baš to. Anđelko je otkopčao dugme pantalona pa cibzar i pantalone su u deliću sekunde same spale.

Ana je gledala njegove uske bele gaće, drugačije od očevih i Mišikinih. Izgledalo joj je kao da su te gaće manje nego što bi trebalo da budu. Anđelko je skinuo pantalone, pažljivo ih složio i stavio na cipele. Ispravio se i raširio ruke. U tom trenutku iz žbuna pored Mrtvaje izletela je ptica.

Ana je shvatila da su joj noge toliko utrnule da mora da klekne jer će se u suprotnom srušiti i onda će biti uhvaćena ne delu. Smogla je poslednje atome snage i nečujno se spustila na kolena. Anđelko je još nekoliko puta raširio ruke, podigao se na prste pa se spustio, dva puta čučnuo, ispravio se i naglim pokretom skinuo gaće. Anine oči su bile raskolačene iako je znala da bi trebalo da zažmuri. Međutim, kapci kao da su bili ukočeni. Suvih usana i sa srcem koje joj je lupalo u grlu, Ana je gledala Anđelkove guzove, bele u čvrste. Odložio je gaće na pantalone, ponovo raširio ruke i, žmureći, počeo da se okreće. Jedva se suzdržala da ne krikne. Da, to se dogodilo. Videla je golog muškarca. Videla je ono što nikad ranije nije videla. Čak ni svog brata Mišiku nije videla golog iako je to mogla, ali uvek bi se na vreme sklonila ili bi okrenula glavu. Ali sada, ovog prolećnog dana, pred sobom je videla golo muško telo, i to ne bilo kakvo, već telo koje joj je skraćivalo dah i palilo vatru ispod pupka. Anđelko je, kao u transu, širio ruke, podizao jednu pa drugu nogu, spuštao se u čučanj. Plesao je. Ana je gledala taj ples, pratila svaki pokret, svaki detalj. Gledala je Anđelkov penis, te se reči setila iako joj je na pamet prvo pala reč kurac, ali brzo je prizvala penis u pomoć. Guste, kao ugalj crne dlake, blago ukovrdžane, okruživale su penis, koji je, kako je Anđelko plesao, počinjao da se diže. Tu je Ana zatvorila oči, ali ih je već nakon tren-dva otvorila. Otvorio ih je i Anđelko, i dalje je ne videvši. Desnom šakom je uzeo svoj ud, prevukao kožicu preko pravilnog crvenog glavića i onda počeo da je povlači gore-dole u ritmu kojim je plesao. Ubrzo je seo, Ana je mogla da ga vidi samo iz profila, i nastavio s pokretima gore-dole, povremeno ih ubrzavajući pa onda usporavajući. Počeo je i brže da diše. Nakon nekoliko jačih trzaja, Ana je čula glas koji je ispustio, taj glas bola i naglog opuštanja. Ubrao je nekoliko listova bokvice, obrisao butine i okrenuo se prema njoj. Pogledi su im se sreli.

Ana je ciknula, brzo je ustala i zateturala se unazad. Anđelko je dreknuo, pokrio je svoje međunožje šakama, strah u njegovom pogledu je prešao u bes. Dok je on posegao za gaćama i pokušavao da ih navuče preko svog još nabreklog uda, Ana je već uveliko trčala dugom krivudavom ulicom. Toliko je jurila da je mogla da pregazi sve što joj ide u susret. Nekoliko baba, koje su sedele pred kućama pevajući neku razdraganu pesmu, kad su je ugledale, počele su da dovikuju: „Mala, pazi! Koji te vrag goni?“ Dovikivale su i smejale se uglas.

Dotrčala je do kapije, uletela u kuću, sela na kauč i disala tako isprekidano da je mislila da će se tog trenutka ispovraćati. Nije se ispovraćala, podigla je glavu i videla Mišiku, koji je ušao za njom. Gledao ju je ne pitavši ništa. Ubrzo je izašao u dvorište. Ana tog dana više nije izlazila. Uveče je bila tiha, rekla je da ide ranije na spavanje. Majka i Mišika su je samo pogledali. Otac je te večeri svirao u Domu penzionera, nije ga čula kad se vratio. Narednih dana jedva je izlazila iz dvorišta. Onaj ples je pokušavala da izbriše iz sećanja, ali joj to nije polazilo za rukom. Setila bi ga se nekoliko puta na dan, a svake večeri, pred spavanje, zamišljala je Anđelkove uske gaće, njegove bele čvrste guzove, njegov penis koji je rastao. Zamišljala je kako ga uzima svojom šakom, jednom pa drugom, i polako radi one pokrete, gore-dole-gore-dole-gore-dole. Čula bi njegov krik, koji je značio da su stigli do vrhunca, da je dobro obavila posao. Nekad bi joj bilo toliko neprijatno da od vreline nije mogla da zaspi.

Ubrzo je počeo letnji raspust, Anđelko je otišao na letovanje preko preduzeća, Ana je to čula od komšinice i to je bio znak da u narednih dvanaest dana može opušteno da se šeta po selu. Nakon tih dvanaest dana Ana je po cele dane provodila u dvorištu, izlazeći pred kuću tek ponekad. Kad bi je majka pitala šta joj je, pravdala se da joj se ne ide po selu, da nema šta da radi, da su joj svi dosadni, a i da oko kuće uvek ima posla. „Ima, pa što se ne do’vatiš nečega“, promrmljala bi majka i nastavila dalje svojim poslom.

Ana je Anđelka poslednji put videla na maminoj sahrani. Prišao joj je i gotovo odsutno izjavio saučešće. Da li zbog tragedije ili je on onog dana zapravo nije prepoznao, ispalo je da između njih dvoje nema nikakve neprijatnosti. Dok joj je izjavljivao saučešće, primetila je da u džepu košulje nema onu grafitnu olovku. Primetila je i da mu je šaka neobično nežna, a stisak jak. 

Anđelko je bio sin jedinac. Majka mu je radila u šivari, a otac je poginuo kad je komšija krenuo traktorom u rikverc i, ne videvši ga, prešao preko njega. Te jeseni je kretao u školu. Očeva fotografija je stajala uramljena na zidu, majka ga je spominjala samo u početku, kasnije sve ređe. Tako je u Anđelkovom sećanju preko slike oca prešao traktor. Kad bi ga neko spomenuo, njegovog ili bilo kojeg drugog oca, on bi prvo zamislio velike traktorske gume. Majka se više nije udavala, a prema sinu je bila nežna, ali stroga. „Ima da učiš školu, a ne da...“, i tu bi se zaustavila. Anđelko je znao da je nastavak rečenice bio: a ne da i tebe pregazi traktor. Bio je odličan đak, pa je nakon osnovne škole upisao srednju ekonomsku. I tu je bio odličan i mogao je bez problema da upiše fakultet, dobio bi i stipendiju, ali se ipak odlučio za posao. S tek navršenih osamnaest godina zaposlio se u Poljoprivrednom dobru Mrtvaja kao knjigovođa. S tog radnog mesta je otišao u penziju.

Onog dana, nakon što je Ana otrčala, Anđelko se brzo obukao i žurnim korakom prošao kroz dugu krivudavu ulicu. One iste babe gotovo da nisu ni trepnule, samo mu se jedna javila: „Zdravo, Anđelko, kako majka?“ „Dobro“, odgovorio je i nastavio prema staroj pijaci. U daljini je čuo kako pevaju.

Kuća u kojoj su živeli, bila je treća u redu od pijace prema osmatračnici. Otvorio je kapiju, u dvorištu ugledao majku, koja je rekla samo: „Eto te.“ Promrmljao je nešto i brzo ušao u kuću. Te večeri je razmišljao o očima koje je video u grmu, o devojci koja je trčala. Nije bio siguran da li ju je prepoznao. Najviše je ličila na Anu, ali mogla je to biti i neka druga. Gadio se na samu pomisao da su ga te oči gledale. Ali dobro je da je u pitanju žensko, znači da nikom neće reći. Da je muško, rekao bi svima, pa bi ga onda seoski momci zadirkivali.

Ubrzo se ušuška u krevet, ali ne mogavši da se umiri i zaspi, zavuče ruku ispod pokrivača i poče da polako povlači kožicu gore-dole-gore-dole. Nakon nekoliko trenutaka oseti da mu trnci prolaze kroz telo, ispusti jak izdah pa ulepljenom šakom uze peškir koji je stajao na nahtkasni i obrisa se oko pupka. Te je noći sanjao kako se Mrtvaja izlila iz svog korita i počela da plavi selo, ali u selu su sve kuće bile prazne, a vrata otvorena. On trči bos ulicama dok u jednom trenutku ne pogleda prema nebu. Jato roda ga je nadletalo. Stao je i gledao njihov ples.

Ujutru je čuo majku kako mu kuca na vrata. To je značilo da uskoro treba da krene na posao. Ustao je, umio se, brzo se obukao, pojeo komad hleba premazan sirom, na brzinu popio kafu iz najmanje šoljice koju su imali, proverio da li mu je olovka u džepu, mahnuo majci i krenuo prema preduzeću.

Ana sedi na tremu i promatra život. Povremeno se začuju zvona sa Crkve Svete Ane, onda se ona zamisli nad Svetom Anom, pa se seti svih slika, ožive prizori, uskovitlaju se glasovi. Ponekad pomisli i na Svetu mati Angelinu, koju su možda zvali Gina, na njene netruležne kosti, iako je to s kostima teška gnjavaža. Svoje kosti Ana drži pod konac, te su kosti u dobrom stanju, čvrste su, nije bilo nikakvih lomova, nema ni osteoporoze, šta bi više, ćuti, dobro je. Bude dana kad stane pred ogledalo, zagleda se u svoj nos. Kako je čudno to s nosom, nekad je imala lep, pravilan nos, gotovo savršen, ali se onda on s godinama zbaburao, otekao, pore su se raširile, a fini kapilari ispleli svoju mrežu i sad je to jedan od najružnijih noseva koje je videla. Više nema lep nos. To je sad prošlost.

Razmišljanje joj prekine Grandin lavež, neko je na kapiji. Dan je vreo, pa na glavu stavlja veliki crveni sombrero. Vižla se polako smiruje, iako je na ulici graja, jer danas hodža, čija je kuća preko puta vile „Fazanka“, skida uroke.

Otvara kapiju i oči joj stanu. Pred njom stoji Anđelko, sed i lep, a iza njega igraju hodžina deca, sva u nekim belim nošnjama. Pruža joj ruku, ona ga gleda, ne izgovaraju nijednu reč. To traje nekoliko trenutaka, a onda Granda zalaje, hodžina deca se pretvore u leptire i odlete prema polju. Ana ih gleda kako nestaju i razmišlja o tome da li leptiri zaista žive samo jedan dan.

*Knjigu možete preuzeti na sledećem linku

Oceni 5