Anica Zubović : Rožica bez trnja

Današnjoj sorti pevačica glas je tek pomoćno sredstvo koje u kompletu odlično ide s donjim rubljem i mamutskim grudnim košem. Nikom od aktuelnih superstarova na pamet ne pada da postoji nešto što se zove školovan glas, umetnost interpretacije, tehnika disanja, upravo ono što je davnih pedesetih godina bila viza za odlazak pred mikrofon. Iz te generacije koja je učila muziku, i kojoj se svašta može prebaciti, sem da ne zna da - peva, iznikla je i Anica Zubović čije su zlatne godine, po ličnom priznanju, bile od 1959. do 1964.

Nekadašnja velika nada operske muzike ušla je u svet šlagera na mala vrata, i u tom svetu ostala do danas, bez obzira na medijsku večnu glad za novim facama i novim glasovima.

Njeno mesto na zabavnomuzičkoj estradi stalno je bilo razervisano u delu u kojem su stručnjaci odlučivali: otud, Anica - sem pesama „Bršljan" i „Rožica" - nikad nije imala hitova koje bi raspevale radne mase, ali je, zato, bilo prirodno da već u udžbenike uđe da drugarica Zubović peva savršeno, bez greške, ukratko: sjajno.

Njena karijera imala je sve elemente uzbudljivog muzičkog meča. Na nekoliko festivala početkom šezdesetih okitila se lentom pobednika, osvajala je „Zlatan mikrofon" koji je u to doba bio jugoslovenski „Oskar"; predstavljala je Jugoslaviju na Prvom svetskom muzičkom festivalu u Rio de Žaneiru; prva je krenula u Rusiju, otvarajući vrata nezapamćenoj invaziji jugo-estrade; i onda se gotovo deset godina, iz privatnih razloga, povukla, da, konačno, ujesen 1987. posle tolikih godina, u Domu sindikata dobije priliku za prvi solistički koncert u životu.

Pevačica koja je čitav svoj život provela na relaciji Beograd - Zagreb, i koja je preko glave preturila sve muzičke i ostale dogodovštine pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina, našla je svoje smirenje ne samo u muzici, već i radiosteziji, onoj ozbiljnoj igri s viskom koji otkriva podzemne vode i vraća iskonski mir po svim pravilima zrelosti i iskustva.

Naravno, tu su i planovi o novoj ploči, tek kao nagoveštaj da se mora verovati u budućnost kako bi se prošlost umela ceniti. Sve radi one vitalnosti i upornosti koje Anica tako lako demonstrira!

Život u surovom tempu

*Muzikom se, praktično, bavite još od detinjstva?

Faktički, od svoje pete godine, jer sam se 1937. pridružila „Dječjem carstvu" koje je tad u Zagrebu - gde sam i rođena - vodio poznati glumac Tito Stroci. U „Carstvu" su obično bila jevrejska, bogata djeca, sinovi i kćeri iz visokog društva, a moja mama, osećajući da imam dara za pevanje, htela me je progurati, bez obzira što smo mi bili srednja klasa, ne naročito imućni. Otac mi je bio vojno lice, ali se i on bavio muzikom: svirao je u tamburaškom orkestru. Mama mi je takođe krasno pevala. Tako sam ja svake nedelje pevala u „Carstvu", imali smo emisije preko radija. Kasnije sam pevala u crkvi, u školskom zboru, a 1946. smo sa horom „Maksim Gorki" u kom sam bila solista, osvojili prvu nagradu u Beogradu. U međuvremenu išla sam u muzičku školu, ali kako sam ja levak - sviranje mi uopšte nije išlo. Otac, ne znajući da sam levak, mislio je da sam lenja, pa sam s violine prešla na klavir. Onda sam slomila ruku i prebacila se na solo pevanje.

Tad sam pevala bosanske narodne pesme, ali kultivisano, školski, jer ja nisam Bosanka: majka mi je Slovenka, a otac Ličanin. Dok sam išla u muzičku školu, upoznala sam Miljenka Prohasku koji je u to vreme imao svoj oktet: on me je čuo kako pevam i predložio mi da snimam. Pevala sam američke evergrine, a na radiju su me predstavljali kao Anitu Godinu: za svoj pseudonim uzela sam devojačko prezime moje majke. Tako sam se švercovala s tim emisijama, dok u školi nisu saznali. Na raport me je pozvala gospođa Eli Bašić, majka Relje Bašića, vrlo stroga profesorica. „Slušaj mala - rekla mi je - ili ćeš pevati ozbiljnu muziku, ili one nakaradne šlagere!". Morala sam da dignem ruke od evergrina, i kao perspektivnog pevača ozbiljne muzike, veliku nadu poslali su me u Beograd, u „Operni studio". Studio je radio pod pokroviteljstvom Rodoljuba Čolakovića, nalazio se na Terazijama, u „Igumanovoj palati".

*Bilo je to 1951. godine?

Da. Ruska pevačica, Ada Poljakova, koja je u Beogradu gostovala pre rata, pozvana je da nam pomogne. Ona je bila koloraturni sopran, imala je stvarno lep glas, ali je bila loš pedagog. U tom „Opernom studiju" sabrali su se talenti iz cele Jugoslavije: stigla je sa radne akcije Biserka Cvejić, a sa njom je bio i Duško Cvejić, njen današnji suprug. Biserka je, u stvari, tad i počela s pevanjem. U školi smo imali gotovo sve uslove za rad, izvrsne pedagoge za dikciju, ritmiku, ali budući da je Ada bila loša - a ona je bila glavni pedagog - svi smo, polako, počeli da odlazimo, kao miševi s potopljenog broda. Jedino što smo od Ade naučili bila je fantastična tehnika disanja.

Nešto kasnije, bariton Vladeta Dimitrijević i ja dobili smo stipendije za Bečki konzervatorij. On je otišao, kasnije se vratio, ali ja nisam ni otišla. Tad sam se upoznala s mojim budućim mužem - s kojim imam sina - i on me je stavio pred dilemu: ili on, ili Beč. Izbor je pao na njega, i posle svih ovih godina, mada smo se mi u međuvremenu, i razveli, on mi kaže da mu je žao što me onda nije podržao da krenem u Beč. Ko zna šta bi sve danas od mene bilo!

*Vaš ulazak u svet zabavne muzike bio je preko muzike iz filma „Crvene podvezice"?

Nikica Kalogjera me je jednog dana pozvao u radio da nešto čujem. Čula sam pesmu „Crvene podvezice" i odlučila da je snimim. Kako sam imala moćan, snažan glas koji je bio školovan, odmakli su me jedno tri metra od mikrofona, preko njega stavili krpu - samo da budem što tiša. U to vreme gramofoni su bih retkost, ploča gotovo da nije bilo, ali je ta snimka meni dosadila. Jer, pune dve godine, naročito u programima „Želje slušalaca" stalno se puštala, iz dana u dan. Mislim da su te 1957. godine, i svi vrapci znali „Crvenu podvezicu"!

*Najveći muzički događaj 1958. bio je festival u Opatiji, po prvi put.

To je bilo ono lepo vreme kad se prilično polako, sporo živelo. Sve natenane. Recimo, mi smo u Opatiju morali da dođemo petnaest dana ranije, imali smo prvo korepeticiju uz klavir: pokojna Danica Markulin učila nas je gde moramo uzeti dah, kako da se čuju reči, kako da se sve to lepo otpeva. Sve se pripremalo vrlo studiozno. Te 1958. pevali smo uz mali sastav iz Beograda, u kom su bili Aleksandar Nećak (klavir), Mile „Grk" (kontrabas), Dragan Vitković (bubnjevi), Edika Sađil (saksofon)... Kad su oni stigli, i s njima smo morali da probamo nekoliko dana. Opatija je tad živela u groznici: riječke i opatijske dame su se za svečanost pripremale mesec dana unapred, šila se specijalna toaleta, jer je festival bio događaj, nešto uzbudljivo, značajno.

Tad su, osim mene, pevali Ivo Robić, Lola Novaković, Duško Jakšić, Zdenka Vučković, Marijana Deržaj, Beti Jurković, „Duo s Kvarnera" i Toni Kljaković. Mi smo se tako lepo družili da je to danas teško i zamisliti. Sećam se, kad je Lola došla, sve je najednom oživelo: ona je bila temperamentna, vesela, svi su je obožavali. Beograđani su se zafrkavali, izbacivali viceve, a meni je takav stil do tada bio nepoznat, jer se u Zagrebu ipak drukčije živelo. Budući da je bilo malo pevača, a mnogo pesama, svako od nas pevao je po - pet melodija! Već na drugoj „Opatiji" pevali smo po tri pesme, onda dve i konačno po jednu. Na prvoj „Opatiji" dobila sam nagradu JRT-a za pesmu Dragiše Dukića „Okrećem listove kalendara".

*Među kolegama su, tada, vladali vrlo prijateljski odnosi...

Svi smo bili veliki prijatelji, velike kolege. Recimo, nije bila uvreda ako Marijana Deržaj, s kojom sam bila u istoj sobi, kaže da bih neku frazu u pesmi valjalo drukčije da otpevam, ili ako ja nekog drugog posavetujem. Iza scene bismo, kad bi neko od kolega lepo otpevao svoje pesme, aplaudirali. Novac nam nije bio bitan, jer su i honorari bili simbolični. Konačno, prava radost nam je bila što je televizija prenosila festival, cela Jugoslavija mogla je da nas vidi. Sećam se, u Zagrebu su moji roditelji došli u radio-stanicu gledati prenos iz Opatije, a ljudi su na Trgu republike - takođe u Zagrebu - gledali televizor koji se nalazio u nekakvom izlogu.

Gužva oko „Zlatnog mikrofona"

*Onda je krenula moda festivala...

Meni je najdraži bio Opatijski festival 1963. godine. Pesmu „Kad jednom odeš", Ace Nećaka, pevali smo u alternaciji Duško Jakšić i ja. Dobili smo prvu nagradu za tu kompoziciju, a Duško je takođe dobio nagradu za svoju pesmu koju su drugi pevali. Uopšte, ta 1963. bila mi je vrlo uspešna, jer sam i na „Splitu" tog leta osvojila prvu nagradu pesmom „Crne marame". Festival se održavao na Bačvicama i sećam se Tereze Kesovije koja je brojala koliko sam puta izlazila pred publiku na bis. „Četrnaest puta, Anice" bila je uzbuđena Tereza i sve me je gurala da još koji put izađem na scenu. Zavist i konkurencija tad stvarno nisu postojali.

Na jednom od kasnijih festivala u Splitu, upoznala sam Mišu Kovača. Mišo, onako mršav, mlad, lep dečko, tek na početku karijere - i ja, trebalo je da u duetu otpevamo pesmu Nikice Kalogjere „Kaštelanske balature", dok su istu numeru u alternaciji pevali Beti Jurković i Đorđe Marjanović. Na probi je između mene i Miša palo pravo natezanje: ja sam držala drugi glas, tercu, Mišo je trebalo da bude prvi glas, ali je on, ne znam zašto, iznenada prešao na moj glas, pa sam morala da idem „na gore". Tako smo se malo jurili, i ja, zabrinuta, pitam Nikicu kako će pesma izgledati. Onda je Mišo došao, potapšao me po ramenu i rekao: „Čuj, stara, ništa se ne sekiraj, sve će biti dobro!" Već kao dečak Mišo je bio pun samopouzdanja, i, stvarno, sve je bilo u redu... Kad sam upoznala Arsena, tad je on jako lepo pevao. Njegovo pevanje mi se dopadalo, jer, tad je zaista pevao, a danas on ispevava svoje izuzetne tekstove. On i sam danas priznaje da mu se previše ne peva, ali on za pesmu ima dara: primećivalo se to dok je još bio u kvartetu „Melos".

*Sećate se Đorđa Marjanovića iz njegovih zlatnih dana?

Sa Đorđem smo imali veliku frku 1961. kad je dodeljivan „Zlatni mikrofon". Od gomile pevača, na kraju je napravljen uži izbor: Tereza, Krsta Petrović, Đorđe, Lola, Nada Knežević i ja. Postojala su tri „Zlatna mikforona", tri jednake nagrade. Mene su prvu pozvali: publika u Domu sindikata lepo me je častila aplauzom, dok sam ja cmizdrila od sreće. Onda je izašla Lola, i, naravno, svi čekaju da se na sceni pojavi Đorde. Međutim, spiker prozove - Nadu Knežević! Jooj, publika je poludela! Počela da zviždi, da viče, da protestuje, onda su izašli van i tu je bio Đorđe koga su na ramenima nosili, a on im je pevao s krova nekog automobila. Čini mi se baš pesmu „Milord'' koju je tako, na otvorenom, na sred ulice, slušalo hiljade ljudi. Dok je Đorđe bio senzacija, svi mi, pevači, bili smo kao kulisa, nevažni, bez obzira što smo pošteno zaradili taj „Mikrofon"...

Sa Đorđem sam godinama drugovala, pevala na koncertima, išla na turneje, konačno, stanovali smo u istoj zgradi, u ulici Miloša Pocerca u Beogradu. Upoznala sam ga početkom šezdesetih, jedne večeri kad smo zajedno pevali na Medicinskom fakultetu. Tada se po fakultetima odvijao buran muzički život: Miki Jevremović je, recimo, pevao na Mašinskom fakultetu, jer je, slučajno, baš to i studirao, a ja sam često gostovala na Pravnom, na kojem nisam studirala. Iz te generacije šezdesetih, žao mi je što jedan izvrstan pevač kao što je Lado Leskovar („Potraži me u predgrađu") nije više uspeo: doduše, bio je na „Evroviziji", često gostovao u Rusiji, ali je zaslužio mnogo više.

*Da li je neko od vaših kolega uspeo, a da u njega niste verovali?

Bio je, ali kod narodnih pevača. Zamislite - Nedeljko Bilkić! Dok je on još bio početnik, bila sam u nekakvom žiriju, slušala ga i nisam bila previše zadovoljna. Jednostavno, nisam verovala da će od njega nešto biti! Danas, jako volim da ga slušam kako peva! Odličan je pevač!... Dugo godina pevala sam uz pratnju muzičkog kvarteta u kom je harmoniku svirao Dragan Živković - Tozovac. Jednom je, iz čista mira, zapevao „Granadu". Zgranula sam se kad sam čula njegov glas: on još mlad, pa grlat! „Jooj - kažem njemu - što ti ne počneš da pevaš i skineš to ‘crevo’ sa sebe. Ti si rođeni pevač!". Još dugo posle toga vukao je onu harmoniku i povremeno pevao, ali je tek posle „Vlajne" i faktički postao pevač.

*Publika vas - da se vratimo vašoj karijeri - uglavnom zna po pesmi „Bršljan"...

To je meni žao, jer me puno ljudi zna po „Bršljenu" i međugorskoj pesmi „Rožici". Onda, uporno, godinama se samo to čuje od mene na radiju. Kao da u životu ništa drugo nisam snimila ni pevala. Meni izuzetno draga pesma je „Kad jednom odeš" Ace Nećaka, ali - moram nešto da kažem, što je, čini mi se, vrlo važno. Pesme koje ja pevam nisu za široku publiku, dosta su teške - i muzikom i tekstom zahtevaju pažnju, vreme da se nekoliko puta čuju, predznanje o muzici kako bi slušalac znao da ceni ono što radim. Zato sam na festivalima većinom dobijala nagrade Stručnog žirija, a bilo bi mi drago da to i publika zaključi. Čak je i pesma „Tišina bez suza" Duška Vidaka, kompozicija po kojoj me mnogi znaju, dobila tek treću nagradu publike. Moj zadnji uspeh bio je s pesmom Kemala Montena „Iz dnevnika jedne žene", kad sam dobila i „Zlatan mikrofon" za interpretaciju, ali sam nakon toga nekoliko puta bila u Rusiji, i onda me se već nije toliko čulo. Bilo je to 1970. na „Šlageru sezone" u Sarajevu…

U IDUĆEM NASTAVKU: ANICA ZUBOVIĆ O TITU, JOVANKI, KOČI POPOVIĆU I VICE VUKOVU