Anica Zubović: Za Jugoslaviju su govorili da je svetsko čudo

*Po SSSR-u ste često gostovali?
U Rusiju sam prvi put otišla 1960. godine. Ekipa u kojoj su bili Duško Jakšić, Radmila Dimić, Aca Sarijevski i ja, sa orkestrom Radeta Jašarevića - predstavljala je na neki način prethodnicu jugoslovenske muzičke invazije na Sovjetski Savez. U Moskvi je tad bio neki sajam, učestvovala je i Jugoslavija, i mi smo svakog dana, popodne i uveče, na sajmu, imali koncerte, pune dve nedelje! Ljudi, kojih je bilo na hiljade, gledali su u nas kao u božanstva: zaboga, pa mi smo dolazili iz Jugoslavije! Sem toga, njihova publika je fantastična: znaju šta valja, obrazovani su.

Već 1961. opet sam došla u Rusiju: sa mnom su bili Cune Gojković, Lola Novaković, Krsta Petrović, a pratio nas je džez orkestar Vojislava Simića. To su bili prekrasni koncerti! Pamtim da sam 1974. u Rusiji imala koncerte sa njihovom grupom „Galubije gitare" i to - četiri puta dnevno! Kao bioskop: od dvanaest u podne do jedanaest uveče, nisam izlazila iz sale. Tamo sam se hranila po njihovim „bufetima" (kako iz zovu), jer zbog velike zime nisam izlazila van. I moram da kažem, nije mi uopšte bilo zamorno: publika je takva. Vrlo zahvalna.

* U vreme kad ste krenuli u Rusiju, već ste postali Beograđanka: napustili ste Zagreb i došli u glavni grad.
Bilo je to februara 1959. godine. Beograd sam uvek volela, konačno, u Beogradu sam neko vreme živela pre rata, tu sam išla u osnovnu školu „Janko Veselinović" u Dušanovoj ulici. Nisam se u osnovnoj školi dugo zadržala jer je bombardovanje 1941. sve prekinulo. Sa svojom porodicom sam - nakon aprilskog rata 1941. - iz Beograda pešačila do Zagreba: hodali smo petnaest dana! A danas, pod kraj moje karijere, nakon 28 godina življenja u Beogradu, opet sam se vratila u Zagreb. U Beogradu sam sama, ovde, u Zagrebu, mi živi sin i bolje je da sam u njegovoj blizini...

Kao Zagrepčanki mi se uvek dopadalo što vam u Beogradu odmah kresnu u lice ono što misle, bez pardona. U Zagrebu je sve to mirnije, uglađenije, možda i neizrečeno do kraja. Međutim, to ne važi za moje kolege: svi smo mi isti, ma odakle dolazili, iz Slovenije, Makedonije, Dalmacije. To je jedan poseban soj ljudi, isti na svim meridijanima. Kad sam sa Vojislavom Simićem 1966, bila na Prvom svetskom muzičkom festivalu u Rio de Žaneiru, primetila sam da su muzičari i ta ekipa oko njih - isti kao kod nas. Identično razmišljaju, identično se ponašaju, more ih identični problemi. Svi brzo postaju prijatelji, drugovi. Naravno, baš pravih prijatelja je u životu malo i zato su dragoceni. Meni je najbolja prijateljica Nina Spirova sa kojom se stalno družim i ja već telepatski osećam kad je kod kuće, a kad na putu!

Neprijatno kanadsko iskustvo

*Vaša generacija se ili povukla u miran penzionerski život ili se osamila, daleko od razuzdane gomile.
Svi smo mi na svoj način malo... čudni. Došli smo u godine kad počinjemo da sabiramo šta smo sve u životu uradili, da li smo propustili neke prilike dok smo bili mladi. A to ne valja! Čovek ne sme čeprkati po prošlosti, jer onda počnete gledati stare slike, sećate se mladosti, i, logično, završavate lakom depresijom, sasvim neveselo. Valja stalno ići napred, uvek počinjati od nule, nikako se ne vraćati unazad.

*Za trenutak, ipak da se vratimo u prošlost. Oktobra 1968. u „Ilustrovanoj politici" (broj 250) objavljena je vaša ispovest pod naslovom „Dospela sam ustašama u ruke". Između ostalog, citirali su vas: „Zgrozila sam se kad sam ugledala te ljude. Bili su strašni, delovali su surovo. Ponašali su se primitivno. Pokajala sam se što sam došla i nisam želela da pevam tamo gde su bili emigranti, neprijatelji naše zemlje. Pevala sam jedino u dvoranama gde su dolazili naši pošteni iseljenici koji nisu imali nikakve veze s tom šačicom koja nas je provocirala, vređala, ucenjivala...". Šta se, u stvari, dogodilo u Kanadi 1968. godine?
U Kanadu sam putovala preko jedne zagrebačke agencije i nisam uopšte razmišljala da se raspitujem kakva je to agencija, specijalno jer su sa mnom išle moje kolege: Safet Isović, Ismet Alajbegović-Šerbo, i jedan sasvim nepoznat pevač, Ivo Rodić. Čim smo stigli, nastup tih ljudi koji su organizirali koncerte nije mi se uopšte dopao. Videla sam da oni nemaju novaca, ali žele na nama da zarade. Shvatila sam da sam se zaletela, ali je taj prokleti novac bio mamac. Tri koncerta smo nekako održali: dali su nam po pedesetak dolara, kao kosku da su nam bacili. Pobunila sam se jer je po ugovoru svaki naš koncert vredeo 200 dolara po pevaču, ali su oni stalno nešto obećavali i - smišljali. Konačno su smislili da naprave vrst piknika za nekoliko hiljada ljudi, da ulaznica bude dva dolara i da se tako izvuku. Piknik je trebao biti pod okriljem popa Kambera, poznatog ustaše.

Moram reći da se politikom ne bavim, ne volim je - ali sam se, eto, našla u njoj. Tito nam je često govorio da smo mi, pevači, „njegovi ambasadori" i stvarno, iskreno je to rekao... Setim se da sam negde čitala o tom popu Kamberu da je on ratni zločinac, i ne budem lenja nego telefonom pozovem jugoslovenskog konzula da ga pitam šta da radim, jer mi taj piknik ne odgovara. Konzul mi je kratko odgovorio: „Kako vama savest nalaže". „Meni savest nalaže da se odmah vratim kući" rekla sam konzulu. Pobunila sam svoje kolege, rekla im da neću pevati i da se vraćam u Jugoslaviju. E, sad, bilo je povuci-potegni, nije im pravo bilo, ali sam već naručila karte i stigla u Beograd. Tu su me već čekali i javili mi da moram da dođem na razgovor sa organima Državne bezbednosti. Dočekali su me ljubazno, bili su vrlo prijatni, i zamolili me da im ispričam šta se dogodilo. Rekla sam im da smo mi, kolege, odlučili da se vratimo, ali su mi odgovorili da nikog ne štitim jer znaju da sam ja bila inicijator povratka, u manjini, i da sam sasvim sama sve organizirala za dolazak u Beograd. „Pošto ste odbili da pevate, odbile su i vaše kolege" rečeno mi je, a ja sam samo dodala da sam jedva čekala da se vratim kući.

Mađioničarski trikovi Koče Popovića

*Malopre ste pomenuli druga Tita. Pouzdano znam da ste često pevali pred njim?
Bezbroj puta. Uvek sam se divila Titu jer je imao fantastičnu memoriju: znao je da nas iznenadi nekim datumima koje niko nije pamtio. Prvi put sam pevala Titu negde 1961. u Karađorđevu, na prijemu povodom diplomatskog lova. Kasnije sam odlazila na Brione, bila na Dvoru, na Tari, na Dedinju, u Skupštini grada... Tito je bio fantastičan čovek, divan, jedan veliki kozer koji je obožavao da se našali, da se nasmeje. Voleo je mladost, mlad svet, i obožavao muziku. Sećam se da je jednom, nakon oficijalnog programa, čitav hor ,,Krsmanca" seo po onim debelim tepisima, oko Tita, i za dušu pevao. I on s njima! Znao je sve pevače, čak i njihov repertoar.

Recimo, znao je tačno šta ja pevam, šta peva Olivera Marković, šta Duško Jakšić, a šta Mile Bogdanović. On meni odmah kaže: „Anice, otpevajte mi ‘Rožicu’”! Kardelj je takođe voleo jednu međumursku pesmu „Dremle mi se dremle" („Spati mi se neće")... Od stranih političara koji su tad u Jugoslaviju dolazili, upoznala sam Nasera, Sukarna, Haila Selasija. Sukarno je voleo muziku, izgledao je vrlo simpatičan. Sećam se i Koče Popovića: to je jedan fin, kulturan gospodin. Jednom nam je pokazivao nekakve mađioničarske trikove: nešto je nacrtao na ruci, onda je rukom odmahnuo i - crteža je nestalo! Ni dan danas ne znam kako je to činio! Voleo je i on da se šali. Pamtim i Jovanku Broz. Ona se uvek pokroviteljski odnosila prema Titu. Uvek je pazila da nešto hladno ne popije, da previše ne puši. Sećam se da se stalno smijala, malo je govorila.

 *Dosta vaših kolega učestvovalo je u tim programima na najvišem političkom nivou.
U pravu ste, bilo nas je puno koji smo pevali u tim službenim prilikama. Često je, sećam se, gostovala Olivera Marković, redovan gost bila je Nada Knežević, zatim Ljubivoje Vidosavljević, jedan prekrasan pevač divnog glasa. Bili su Mile Bogdanović, Aca Trandafilović, pozivani su Majda Sepe, Lola Novaković, dakle, provereni pevači koji su garantovali kvalitet.

*Šezdesete godine bude nostalgiju...
Jooj, to su bile divne godine, vreme kad niko nije mislio na novac, već samo na provod. Da otpevamo svoj deo i da posle odemo u kafanu da se provedemo. Naše beogradsko sastajalište bilo je u „Dva jelena" gde je bilo i boema, slikara, pesnika, književnika, i, naravno; nas muzičara. Nije se, recimo, moglo zamisliti da se kolege ne nađu, ne vide tokom dana: za to nam je služio klub Radio-Beograda. Tu su dolazili menadžeri, kompozitori, tekstopisci, muzičari, tu su se sklapali poslovi, razgovaralo se o snimanjima. Ta vrsta druženja danas, na žalost, ne postoji. Sem toga, nije bilo nikakve nacionalne podvojenosti. Ja sam iz Zagreba 1959. došla u Beograd i nijednog trenutka nisam osetila promenu u ponašanju ljudi. Toga među muzičarima nije bilo, niti, priznajem, danas ima. Svi smo mi, posle tolikih godina, veliki prijatelji, iskreni drugovi.

*U Jugoslaviji, osamdesetih godina, prisustvujemo svojevrsnom fenomenu „terora mladosti". Sve što nije „mlado" odmah se proglašava za nevažno i nebitno i odlaže se u istorijske arhive. Gde u tom kontekstu vidite mesto generacije koja nam je podarila zabavnu muziku?
Sve što u svetu ima muzičku patinu, gaji se, neguje, u vati se čuva! I stalno se prezentira! U Americi su opet popularni pevači starije generacije, jer ih iznova, stalno, otkrivaju nove mase mladih koji znaju da cene prošlost. Žalosno je, što kaže Gabi Novak, da se okupljamo samo kad su u pitanju neke obljetnice: morali bismo češće da radimo, kako zbog nas, tako i zbog publike koja to hoće da čuje. To vam je ista stvar kao u modi: postoje one mršave, kao daske ravne manekenke koje su popularne - ali šta je sa damama koje su u godinama, gde su modeli za njih? Nemam ništa protiv ove današnje muzike. Ima tu mnogo lepih stvari. Massima Savića upamtila sam još dok je pevao u grupi „Dorijan Grej" i bila uverena da će uspeti. Volim Boru Đorđevića koji nema dlaku na jeziku. Da ne govorim o „Indeksima" koji su već istorija. S njima sam bila u Rusiji 1967. i još onda se uverila koliko su talentovani.

*Eksplozija novokomponovane muzike nije vas ostavila ravnodušnom?
Šezdesetih godina gajili smo jednu divnu muziku, uz koju se publika kultivisala, učila da zna šta valja. A onda, kad je novokomponovana muzika počela da uzima maha, diskografske kuće su učinile odlučujuću grešku: okrenule su se profitu, u studio počeli da dovode pevače iz kafane, publika je izgubila naviku da se kultiviše. Mali broj tih pevača stvarno zadovoljava kvalitetom, a mnogo veći broj je onih grlatih planinaca, „jodlera". Sviđa mi se kako peva Miroslav Ilić; Lepa Brena je priča za sebe - ona je ličnost, pojava, veliki radnik što mi se dopada. Još jednom ponavljam: na prste se mogu izbrojati pevači koji znaju da - pevaju!

*Jedan od onih u čije pevačke kvalitete - niko nikad nije sumnjao bio je - Vice Vukov. Sećate se?
Kako da se ne sećam! On je pevačina! Nema ga takvog kod nas! Vukova sam upoznala još dok sam pevala u horu Radio-Zagreba, a on je u to doba pevao u zboru „Ivan Goran Kovačić". Njegov zbor je te 1958. godine trebao ići u Torino, na takmičenje horova, i, onda su nas tri pevačice bile odabrane da im pomognemo, kao pojačanje. Tad nije bio solista, ali, kasnije, pevao je savršeno. Kad god je učestvovao na nekom festivalu, maltene se znalo da će pobediti... Lično mi je žao što više ne peva. Jer, vidite, kod nas se danas dešavaju strašne stvari: čovek upropaštava svoju zemlju, drugi pljačka banku - i oni bivaju kažnjeni s tri, četiri meseca zatvora. A Vice je još na „izdržavanju" kazne, gotovo dve decenije! I da je nešto učinio - to je mnogo. Ali, koliko znam, Vice peva: uglavnom vani. Srećemo se redovito u Zagrebu, lepo se ispričamo. Jednom smo, sećam se, pevali zajedno na festivalu: pesmu „Stih na pijesku". Kod njega su sve interpretacije bile - savršene. Pevao je sjajno operske arije, zagorske pesme, sve. Bio je, stvarno, neverovatan pevač.

*Pripadate generaciji za koju danas, iz ove perspektive, ljudi tvrde da je bila - optimistička.
Nismo mi mnogo razmišljali o budućnosti. Bilo nam je važno kako je danas, a sutra - ko zna. Valjda će i sutra biti dobro! Jer, gledajte: ja sam predratno dete, doživela sam bombardovanje Beograda, rat, sirene, užas, svašta. Nemaštinu. Siromaštvo. Tako sam sa svim što mi se pružalo - bila zadovoljna. Nisam imala prohteva. Moja generacija se zadovoljavala malim stvarima: ako neko dobije honorar - hajdemo u restoran na večeru! Nismo štedeli, nismo razmišljali šta će sutra biti.

Godine 1958. nama, pevačima, nudili su placeve u Rovinju da tamo gradimo kuće, vikendice. Ma, koji će mi plac, šta da gradim? Tako sam onda mislila. A danas, imati plac u Rovinju znači biti - milijarder... Niko od nas, u to vreme, nije ni slutio da nas čeka kriza. U nas su svi gledali kao u svetsko čudo. Kad sam šezdesetih godina bila u Rusiji govorili su nam da smo „kapitalisti", da je “Jugoslavija - Amerika", a sad... Sve je pošlo nizbrdo. Bojim se da ujutru uključim radio da čujem šta će sad ispričati: šta se dešava na Kosovu, šta je poskupelo, koja je nova politička afera. Zato više i izbegavam da slušam šta nam se dešava. Brinem kako da preživim, jer se jedino od svega - živeti mora. Međutim, nešto se mora promeniti. Ne može stalno biti crno. Dugo nam je bila kiša: red je da i sunce malo zasija!

(Iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine)

U IDUĆEM NASTAVKU: STJEPAN MIHALJINEC, NEZAMENLJIVA SIVA EMINENCIJA