Annabel Lee

U carstvu na žalu sinjega mora

pre mnogo leta to bi -

življaše jednom devojka lepa

po imenu Anabel Li -

i samo joj jedno beše na umu:

to da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora

deca smo bili mi,

al volesmo se više no iko

ja i Anabel Li, -

ljubavlju s koje su patili žudno

nebeski anđeli svi.

I zato, u carstvu na morskom žalu,

pradavno ovo se zbi:

dunu silni vetar sa neba,

sledi mi Anabel Li;

i dođoše od mene da je odnesu

njezini rođaci svi,

u grob na morskom je spustiše žalu

da večni sanak sni.

Anđele je zavist morila što su

tek upola srećni ko mi:

da! Zato samo (kao što znaju

u onome carstvu svi)

dunu vetar s neba i sledi

i ubi mi Anabel Li.

Ali mi nadjačasmo ljubavlju one

što stariji behu no mi -

što mudriji behu no mi -

i slabi su anđeli sve vasione

i slabi su svi podvodni duhovi zli

da ikad mi razdvoje dušu od duše

prelepe Anabel Li: -

Jer večite snove, dok mesec sjaj toči,

snivam o Anabel Li;

kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči

prelepe Anabel Li;

po svu noć ja tako uz dragu počivam,

uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,

u grobu na žalu, tu ležimo mi,

a more huči i vri.