Antifašistički komad s pevanjem i pucanjem

Poznato je da svaka španska serija od gledalaca stvara ili zagrižene fanove ili ljute protivnike. Indiferentnih nema, osim onih koji žive pod kamenom i ne znaju da se lome koplja oko španskog delikatesa.

TV serija „La Casa de Papel“ postoji već tri godine, ali čini se da je planetarnu popularnost stekla za vreme korona karantina. Činjenica da ju je nakon prve dve sezone otkupio Netflix svakako je tome doprinela, pa je lansiranje poslednje sezone okupilo ne samo dugogodišnje ljubitelje, već i novu publiku koja je nadoknadila propušteno.

Serija je zarazna, stvorena za bindžovanje, neprospavane noći i blage traume od pucnjave i vike. Dakle, idealna za lockdown i virtuelnu pomoć španskoj braći koja njima ne znači baš ništa, a čini da se mi bar malo bolje osećamo (nešto kao aplauz s prozora).

„La Casa de Papel“ nam, iako na momente preterana i neuverljiva, pokazuje s kakvom su se krizom, pre ove aktuelne, Španija i čitav svet borili i sa čim nastavljaju da se bore. Neravnopravnost, nepravda, sve izraženije socijalno-ekonomske razlike, nejednake mogućnosti i šanse za sve, državni aparat koji proždire, birokratija, korporacije – sve neuralgične tačke su pronađene, na sve je dat komentar, svako može biti trigerovan.

Tako je formiranje grupe otpadnika, (sitnih) kriminalaca kojima život nije dao šansu, društvenih marginalaca sa osećajem za pravdu i više ciljeve, na čelu sa Profesorom kao master mindom, sjajno pogođeno i osmišljeno.

Oni mesecima kuju plan pljačke (o čijim pojedinostima saznajemo iz flešbekova), odnosno zauzimanja centalne kovnice novca u Madridu. Za taoce uzimaju zaposlene koji se tamo zateknu i uz njihovu pomoć štampaju milione eura dovoljne da ostvare svoje snove i navodno zauvek prestanu s kriminalnim aktivnostima. Kao što vidimo, nije reč o klasičnoj pljački i krađi, tako da nam je glavna moralna dilema odmah odstranjena. To što će naši otmičari mimo toga činiti niz na sve načine upitnih poteza i jeste poenta. Poput gledalaca, koji su na početku na klackalici, ponašaju se i taoci, od kojih neki razvijaju stokholmski, neki londonski sindrom, dok je želja otmičara samo jedna – da fašista i ugnjetača više nema, ali da pritom ne strada niko od talaca. Tako je odstranjena i druga dilema – otmičari nisu tu da bi ubijali i iživljavali se, već da odštampaju milione i pobegnu na rajska ostrva. Negde u njima će i dalje tinjati želja za burnim životom i kršenjem zakona, ali to je drugi par rukava.

Antifašistička premisa deluje nategnuto sve dok je autori serije toliko ne „nagaze“ i pojačaju da izlaza, a ni dileme nema – fašistička ideologija je u korenu svih problema i pomenutih društvenih pošasti. Otmičari su tu da se gerilski obračunaju s neprijateljem i uvek budu na strani pravde i potlačenih. Čak i ako neko u njihovim redovima skrene s pravog puta, tu je uvek tvrdo moralno jezgro koje jasno vidi cilj i svrhu. Kada su namirili sebe, otmičari su, osim deklarativne, pružili i konkretnu podršku „običnom narodu“, potlačenima i poniženima koji su već uveliko bili na njihovoj strani i inaugurisali ih u moderne heroje nacije. Pomoć je stigla u stilu zeppelin-money sistema – doslovnim bacanjem para iz zeppelina iznad Madrida.

Lajtmotiv serije je svakako čuvena partizanska pesma „Bella, ciao“, koja se, iako već opštepoznata, reaktualizuje. Za najmlađe generacije gledalaca pak ostaje zacementirana u popkulturi kao hit iz „La Casa de Papel“. Čitava ikonografija serije ukazuje na njeno antifašističko utemeljenje, s jedne strane, te jasnu želju da se bude relevantan i aktuelan, što ne isključuje jedno drugo, naprotiv. Autori sjajno uklapaju sve elemente u jedinstvenu celinu i od estetike serije, čiji su činioci u početku samo naznačeni, stvaraju autentičan identitet.

Pomenuta ikonografija toliko je izražena da danas gotovo svako na osnovu par naznaka može prepoznati da je reč o sasvim jedinstvnom svetu i likovima. Crveni kombinezoni i maske sa Dalijevim likom koje otmičari (a potom i taoci nevoljno, te svi građani dobrovoljno) nose, lica Profesora i otmičara odreda nazvanih po gradovima sveta, samo to nazivanje po gradovima, njihove frizure, replike, fraze i „Bella, ciao“, sve to čini audiovizuelni identitet serije i nedvosmisleno definiše popularnu kulturu u ovom trenutku.

To je i sve ono što me je lično odbijalo od serije. Insistiranje na spoljašnjem, marketing koji cilja na tinejdžere, forsiranje opštih mesta, pa i njihova zloupotreba (jer, može li opštije od Dalija i „Bella, ciao“?!), fingiranje originalnosti radi nje same... Sve su to predrasude koje nešto stariju publiku mogu da odvrate od gledanja. I sve to autori serije jako dobro znaju i divno se poigravaju s tim. „Hvatate me na jeftine fazone, braćo“, milion puta sam pomislila i isto toliko puta kao da su mi odgovorili: „Znamo, to i hoćemo, samo ti gledaj!“ Serija je izuzetno autoironična, kontrolisana čak i kad tako ne deluje, namerno preterana i oslonjena na prethodne filmske i TV uzore, jako dobro promišljena i, jednostavno, zna šta radi i kako deluje. A to je za svaku pohvalu i naklon, čak i kad se neopisivo nervirate.

Zbog lika inspektorke Rakel Muriljo htela sam tokom prve dve sezone više puta da odustanem. Njena nesnađenost, nesmotrenost i nelogične odluke toliko su delovale neuverljivo da je to bilo mučno za gledanje. No, sve se to isplatilo na kraju (iako mi i dalje ide na živce) i upravo na to se računalo. Čak je i njeno raspuštanje i kačenje kose olovkom umesto šnalom s namerom dovedeno do paroksizma. Taman kad pomislite da je vređanje inteligencije to što je kad raspusti kosu i sama raspuštena, a kad je skupi koncentrisana, pametna, hrabra i odlučna, s ekrana stiže jasan znak koji govori: „Znamo šta misliš, čekaj.“

Tako i mi, kao i mučena inspektora, vremenom uviđamo da sistem ne samo da je truo, već do srži pokvaren, da se ne može ni popraviti ni srušiti iznutra, pa stajemo na stranu otmičara. Naša percepcija dobra i zla, kao i same realnosti stalno se dovodi u pitanje, tako da čak i korišćenje Dalijevog lika ima smisla. Možda je neko bio na strani otmičara od samog početka, sebe ni pod razno ne svrstavam u tu grupu, naprotiv. Bila sam spremna da ih mrzim i popljujem seriju, apriori su me svi nervirali, a naročito Profesor. Nisam podnosila nikog osim Nairobi i radovala sam se svakom porazu Berlina. Sve te sile bile su se u meni tokom prve i druge sezone, dok u trećoj i četvrtoj već znate na čemu ste. Ta ambivalentnost zapravo i jeste najjači adut prve dve, ali i preostale sezone nude neke nove teme i dileme koje nisu za potcenjivanje.

Iza prve dve sezone stoji čuvena španska TV kuća Antena 3 (zadužena za hitove poput „Korak napred“, „Pakov svet“, „Moje drage komšije“, „Gran Hotel"...), dok je od treće prste umešao Netflix, što se i te kako vidi, pre svega po količini uloženog novca. Dok je mesto radnje isprva ograničeno na Madrid, treća i četvrta sezona nude obilje lokacija – što rajskih osrva kojih su se protagonisti dokopali, što onih madridskih od kojih sad umesto isključivo „mesta zločina“ i policijskog šatora vidimo i centar grada, luksuzna naselja, bajkovita sela u okolini i slično. Jasno je da je Netflix autorima pružio kreativnu slobodu i obasuo ih novcem kao otmičari građane Madrida. Treća sezona kao da počinje idejom prosečne srpske svadbe – da se vidi da se ima i da je skupo, ali to samo ionako već navučenim gledaocima ide u prilog. Sve je ubrzano, adrenalin je pojačan, šetkamo se od Paname do Firence, produkcija je fantastična, sve je preterano i apsolutno sve funkcioniše.

„La Casa de Papel“ ima svojih mana i svesna ih je. Uspešno manipuliše opštim mestima, ljubavnim pričama koje podsećaju na one iz telenovela, zapletima svojstvenim krimićima i trilerima, a naročito našim očekivanjima. „Gledaš li ti filmove“, pita jedan od otmičara taoca. „Ne, gospodine, ja gledam samo serije“, prestravljeno odgovara ovaj, nespretni štreber s kojim se instant identifikujemo i kojem se istovremeno smejemo. Takvih mini bisera serija je puna – oko nekih se treba pomučiti, dok nam se većina kotrlja pred očima. „La Casa de Papel“ spaja naizgled nespojivo, volimo je i mrzimo, nervira nas i jedva čekamo nastavak, zaplakali bismo uz „Bella, ciao“ dok cinično odmahujemo rukom... I više od svega, „La Casa de Papel“ najbolje radi ono što je svojstveno svim španskim serijama i, usuđujem se da kažem, španskom duhu uopšte – autentično, bizarno i bez premca ima osećaj za tragikomediju i sve njene kontraste.