Film "The Jesus Rolls" (2019)
The Jesus Rolls 2

Photo: IMDb

Antipatične sociopate bez cilja i smisla

The Jesus Rolls

2019.

scenario i režija: John Turturro (prema romanu i filmu Going Places Bertranda Bilera i filmu The Big Lebowski Ethana i Joela Coena)

uloge: John Turturro, Bobby Cannavale, Audrey Tautou, Susan Sarandon, Pete Davidson, Jon Hamm, Christopher Walken, Tim Blake Nelson, Sonia Braga, Gloria Reuben, Michael Badalucco

Iako se na prvi pogled čini da su "remake, spin-off, sequel, prequel" varijante siguran pogodak u svetu koji se nalazi u permanentnoj krizi ideja jer u startu imaju kakvu-takvu fan-bazu (a fanovi su ključni za biznis), taj utisak je dosta često varljiv, a cela avantura "kačenja" na nečiji tuđi film rizična u umetničkom i poslovnom smislu. Problemi nisu samo duplirani kada se neki film otvoreno kači na sva druga; često su višestruko uvećani. John Turturro, glumac po struci koji se relativno uspešno oprobao i kao reditelj, pokušao je nešto vrlo hrabro: da snimi film koji će biti "spin-off" jednog (The Big Lebowski braće Coen), a "remake" drugog (Going Places Bertranda Bilera) i hrabro promašio jer The Jesus Rolls, film koji u centar stavlja Turturrov lik Jesusa Quintane iz Lebowskog i ubacuje ga u nihilističku odiseju Bilerovog filma, ne funkcioniše ni kao jedno, ni kao drugo. Rezultat je jednako razočaravajući i za fanove i za kritiku.

Od filma braće Coen zapravo imamo jedino lik arogantnog kuglaša Jesusa koji tamo figurira kao nemezis glavnom liku, ali sve što o njemu znamo su raštrkane vinjete i urbane legende: te njegovo lizanje kugle, te njegov stav, te gotovo legendarna istorija seksualnog prestupništva. Sve od toga će Turturro bez nekog reda reciklirati, često i više puta, u svom filmu. Ništa od toga, međutim, ne deluje ni najmanje organski, pa Jesus postaje i ostaje kolekcija klišea i tikova, verbalnih i fizičkih, suviše čudna da bi opstala u bilo kom svetu, realnom ili izmišljenom, pa čak i da bi se nazvala osobom.

Druga elementarna sličnost sa filmom braće Coen, ali i jedina poveznica Lebowskog sa Going Places, je uglavnom epizodična struktura u kojoj se vinjete smenjuju naizgled bez neke naročite logike. Namena te strukture je, međutim, drugačija u ta dva filma. Kod braće Coen ideja vodilja je pohvala dokolici zamotana u pseudo-noir i komediju zabune, te načičkanu brojnim referencama i insinuacijama na hollywoodske tračeve. Kod Bilera, međutim, ona služi da istakne nihilizam (isti onaj sa kojim se Coenovi sprdaju kroz likove nemačkih avangardnih umetnika predvođenih Philipom Seymourom Hoffmanom), a sve u svrhu provokacije učmalosti francuske (a i globalne) buržoazije u periodu s početka 70-ih godina prošlog stoleća.

Problem je tu višestruk. Prvo, sam film Going Places, kao i njemu izvorni roman, ima status kontroverzog dela ne samo zbog nihilizma, nego i zbog mizoginije i upitne originalnosti "šlepanja" na tematiku i poetiku novog talasa. Ipak, u to vreme je Bilerova provokacija uspela jer su tektonske promene s kraja 60-ih još bile sveže u memoriji, a novotalasni autori su najavljivali i propagirali još i ranije, pa se može reći da je kao pisac i filmski autor Biler čak i podigao uloge. U međuvremenu su se dogodile 80-te i liberalizam do granica nihilizma je institucionalizovan toliko da šupačko ponašanje, ako već i nije bilo ohrabrivano, ni u kojem slučaju više nije bilo šokantno.

Takođe, Bilerovi likovi su bili mladi i besciljni, a prvi od tih epiteta ne može stajati u slučaju Turturrovog filma, što implicira da i besciljnost ima druge konotacije - to više nije ni izbliza prihvatljivo ponašanje, već je slika i prilika sociopatije. Pojednostavljeno rečeno, Jesus i njegov drug Petey (Cannavale) su izuzetno antipatične drkadžije bez ikakvih ljudskih kvaliteta ili makar mudrosti ili lukavosti, pa čak i najdobronamernijeg gledaoca nerviraju do krajnjih granica. Sa njima ekran najčešće deli i Audrey Tautou koja preglumljuje u ulozi hiper-seksualizirane frizerke Marie (njen francuski akcenat deluje lažno bez ikakvog smislenog razloga), ali ni ta njihova ad hoc zajednica ne funkcioniše na filmu.

Ostali epizodni likovi više služe da bi kroz film prodefilovali neki poznati glumci i u svojim ulogama podglumljivali ili preglumljivali u nadi da će njihov angažman išta značiti. Istini za volju, u nekoliko pasaža film živne, bilo da je tu reč o glumačkim zaslugama (Susan Sarandon kao melanholična bivša zatvorenica je izuzetna), bilo da se Turturro nađe na dovoljno poznatom terenu i to uspe da iskoristi, kao ona montažna sekvenca kuglanja. Još jedan od retkih rediteljskih štoseva koji mu uspevaju su kadrovi iz vozila u pokretu gde kamera u prvom licu dodaje na utisku dinamike i slobode.

Zanimljivo je i to da je Turturro i ovde stabilniji kao reditelj nego kao glumac, ali njegov osećaj za poetiku od nezavisno-američke do čistokrvne evropske ovde nije urodio plodom jer se čini da na prvom mestu kao scenarista nije odradio dobar posao u smislu stapanja različitih uticaja u jednu konzistentnu celinu makar sa elementarnom idejom iza svega toga. Šteta je da su ideje sa potencijalom protraćene toliko da The Jesus Rolls deluje kao totalni bućkuriš.

Oceni 5