Antisrpstvo i milozvučni NATO dobošari

Da počnemo nevinošću, a koga bi svako odabrao kao primer; čovek je odnedavno rukovodilac ništa manje nevinih Večernjih novosti, Milorad Vučelić, najpoznatiji kao generalni direktor državne televizije i najžešći propagandista Slobodana Miloševića, viđen da odstreli Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Što će i pokušati, tekstićem (Ljiljana Begenišić, 29. oktobar), dotle došlo.

Inače je realizovao široku lepezu gadosti za koje nije odgovarao, a i neće. Nedokazane i prećutane otužbe protiv njega ostaće u više patriotskih personalnih dosijea, a policija se nikad neće dovoljno zainteresovati za njegov kadrovski uspeh u Rukometnom savezu Srbije. Pamtićemo ga kao prvog postetooktobarskog povratnika koji će izgovoriti "Ko, je l' ja". Po činjenici da je jedan od ubica Slavka Ćuruvije ubijem pištoljem pripadnika njegovog obezbeđenja. Koncertu Indeksa koji je organizovao 1998.

Dovoljno za mnogo više nego što je odgovornost za jedan zločin (bez Indeksa), istinska kvalifikacija da se pred Haškim tribunalom, a, pre svega, za domaću upotrebu, dokaže (autorka Ljiljana Begenišić) kako je Tribunal zločinačka organizacija, a Srbi bezgrešni poput generala zafarbanih avio modela i šrer - pločom tenkovskih korpusa.

Smestio se odavno Vučelić u istoriju, kao direktor prognanih, sve vreme je mukotrpno radio (Student, Književna reč, šef Poslaničke grupe SPS u Skupštini Srbije - zadržimo se na tome), pa mu je, s razlogom, pripala i obaveza da odstreli Tribunal i objavi detalje srpske nevinosti. I, naravno, krvožednosti nesrba. Potoci krvi slivali su se sa ekrana, država Srbija i njeni izvršitelji potpisaće, zaslugom Milorada Vučelića, neke od najmonstruoznijih zločina savremene civilizacije, prema neprijateljima iz komšiluka.

Da, ali zašto je Vučelić najveći monstrum sa ekrana, možda i inače, konkurencija je jaka? Nije najveći, u tome je i nesreća ćosićevsko-komrakovljevskog tipa: "Tehnika, na svoja mesta, imam leševe k'o bombonice".

Nije najgori, ali će pripremiti srbijansku javnost za dolazak Karmela Ađijusa, prvog čoveka Tribunala. I za zatvaranje Tribunala, i to na specifičan način, potpunim ignorisanim srbijanske tamjanske žureze:  "Zvanična ceremonija zatvaranja biće održana 19. decembra, u danu kada Srbi slave jednu od svojih najvećih slava, Svetog Nikolu." Kako milozvučno.

Ako ovo nije dokaz, za "NATO dobošare" (general Vladimir Lazarević), šta je onda antisrpstvo? Zna to Rasim Ljajić, dugogodišnji predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom: "Jedan cilj je bio da počinioci najtežih krivičnih dela budu kažnjeni, a mnogi su na slobodi. Drugi cilj je bio da žrtve dobiju neku satisfakciju, ali ako pitate njihove porodice, ni one nisu zadovoljne - srpsko pravosuđe presuđivalo - a ni treći cilj - pomirenje u regionu - nije dostignut, jer su narodi međusobno udaljeni svetlosnim godinama."

Srbi su uglavnom zadovoljni, pogotovu vlastitim nekažnjenim učešćem, a pomirenje u regionu, ne zna puno Ljajić, nije bilo cilj, a šta god da je bilo, realizovano je iživljavanje nad pravdom.

Nema pravde za žrtve, kazaće Ljajić, prisutvujemo neuspešnom pokušaju pomirenja na račun srpstva. I sve to o svetom Nikoli. Dok čekamo presudu pristrasnog suda nevinom Ratku Mladiću. Pravo vreme, da se iz "Novosti" podsetimo na model antihaškog tumačenja advokata Milana Vujina koji tvrdi da "Hag ima pre svega ulogu da za sva nedela okrivi jednu stranu u sukobu - Srbe!".

Tako je i bilo, iako je pravda, s obzirom na počinjene monstruoznosti nepotpuna i žalosna: "Optuženo je 161 lice, od kojih su više od polovine Srbi - njih 108, a osuđeno 63. Kada se saberu kazne zatvora, Srbi su dobili više od hiljadu godina robije. U Hagu je umro Slobodan Milošević ne dočekavši kraj procesa, u pritvorskim jedinicama umrla su još četvorica Srba, neki su preminuli po raznim kazamatima..."

Ima i nešto što dobro zvuči: "Tribunal je na svoj spisak traženih stavio ceo vojni i politički vrh Srbije i Republike Srpske. Srbija je od Vidovdana 2001. godine, kada je izručen Slobodan Milošević, tamo poslala još jednog svog predsednika - Milana Milutinovića, zatim predsednika RS Radovana Karadžića, predsednike vlada, načelnike generalštabova, ministre unutrašnjih poslova, i mnoge druge političke, vojne i policijske rukovodioce..."

Teška sekiracija, k'o kad nestane smuđa u ribarnicama, i to baš pred slavu. Kao kad se traži Radovan Karadžić.

Ali, pogleda svevišnji na pravednika među korpusima i dobrovoljcima, i to baš na praznik (ne pozivajući se na izvor može se tvrditi da je bio sveti Luka). 

"U stvarnu nadležnost suda spadaju  teške povrede Ženevskih konvencija iz 1949. godine, kršenja zakona i običaja rata, genocid, zločini protiv čovječnosti, u skladu sa svrhom rezolucije kojom je MKSJ osnovan, njegova misija je četvorostruka, dovesti pred lice pravde osobe odgovorne za kršenja međunarodnog humanitarnog prava, obezbediti pravdu žrtvama, obeshrabriti dalje činjenje zločina sprečiti revizionizam, doprineti ponovnom uspostavljanju mira i podsticati pomirenje na području bivše Jugoslavije".

Zvuči kao novija istorija, ali i Srbija danas, zapravo, za svakodnevnu upotrebu. I kao istorija odnosa Srbije sa Haškim tribunalom, što je, nema sumnje, gotovo identično. Kao vest zvuči ovako: "Haški tribunal sastao se s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, premijerkom Anom Brnabić, ministrima spoljnih poslova i pravde Ivicom Dačićem i Nelom Kuburović, kao i sa predstavnicima srpskih sudova."

Ništa se nije promenilo u srpskoj nespornoj nevinosti, Tribunal ocenjuje da će posle zatvaranja Tribunala glavnu odgovornost za sprovođenje pravde za ratne zločine devedesetih "snositi vlade i pravosudni sistemi u regionu, što u prvi plan stavlja značaj regionalne saradnje u tom domenu". Od toga neće biti nikakve koristi, ponovo ćemo se suočiti sa gomilom laži, falsifikata i žestokom, podmuklom, opstrukcijom, a obećano je uspostavljanje informacionih centara Haškog tribunala. Još malo besmisla nikad nije na odmet. Ko veruje Beogradu, pogotovu na temu Tribunala, ima ozbiljan problem sa sobom.

 Ađijus ocenjuje da će takav centar u Beogradu biti dragocen i omogućiće srpskim državljanima direktan pristup svim dokumentima Tribunala koji su javno dostupni, a srpski zvaničnici, duboko pacifistički žele da unaprede ovaj predlog.

Sačuvajmo za sledeći put Frenkija, Jovicu Stanišića, Momčila Perišića i ostale nevine Srbe, ko zna šta će predavati deci.