Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (5)
Dostojevski

Photo: wordsworth-editions.com

Argumentacija podzemnog čoveka: Isplaziti jezik i pokazati šipak

VIII

I doista, sve dok se nalazimo u granicama razuma u čijim okvirima protiče sve ono što »svi« nazivaju »život«, razumevanje i osmišljavanje svega onoga što se zbiva mora biti svedeno na čisto mehaničko tumačenje. U materijalnom svetu vlađa zakon ravnoteže — u svetu moralnih činjenica vlada zakon pravde i poštenja, a to je zapravo ona ista ravnoteža samo pod drugim imenom. I filozofija, koja hoće da bude nauka, brine jedino o tome da jednačina našega sveta, onakva kakvom je razum vidi, bude rešena tako da se nakon zamene nepoznatih veličina koje smo dobili izvlačenjem korena — i jedna i druga strana podudare. U ime tog cilja, u koji niko ne sumnja i u kome vide uslov ne samo mišljenja uopšte nego i samog postojanja — ne štede se nikakve snage. Nad tom ravnotežom bdi besmrtna i strašna Adrasteja. Istina, to nije više nešto »prirodno« — to je čudo nad čudima. Dok je bilo reči o onome — »dva i dva su četiri«, dok smo baratali apstraktnim veličinama nekako je i išlo. Tu je istovetnost jedne i druge strane jednačine bila osigurana nekom vrstom sporazuma koji su prihvatili svi, kao neku vrstu prećutnog contrat social. Ali, nauka ne može da se zadovolji time. Njoj je malo to što gospodari u idealnom svetu što ga je stvorio čovek. Ona hoće da gospođari i u realnom svetu, ona hoće da joj kao u bajci zlatna ribica bude sluškinja. I ona je izmislila tu Adrasteju koja čuva ravnotežu koja je draga našem razumu, i pri tom postupa lukavo i smišljeno i tu ravnotežu udaljava tako đaleko od sveta njoj potčinjenih fenomena da nikome ne pada na pamet sumnja da tu ima nečeg »neprirodnog«. Najveća samovolja plovi pod zastavom prirodne nužnosti.

Dostojevski je morao da stigne u stanje posebne »obuzetosti« pa da se usudi da te pretenzije Adrasteje vidi kao »osionost« — isto tako su i Plotinu bile potrebne njegove ekstaze, one »vizije« da bi se mogao osloboditi vlasti filozofskih očevidnih istina. I sada, dok čitamo Dostojevskog mi tačno ne znamo da li treba da se bunimo protiv nasilja onog »dva i dva jesu četiri«, ili treba kao i do sada da saginjemo glavu pred tim. Sam Dostojevski nije »sigurno znao« da li je pobedio svoga neprijatelja ili je ovaj njega nadvladao opet. On to nije znao do poslednjeg dana svoga života. On se iščupao iz vlasti onoga što se zove »svi mi«, ali je ušao u beskrajni lavirint, zaputio se kroz pustinju, izgubio je sposobnost rasuđivanja i nije tačno znao da li je posredi gubitak ili dobitak. On je poželeo i »najveće ludosti i najveće besmislice samo radi toga da bi toj razboritosti mogao da doda i svoj strašni fantastični element«. Fantastični element! Drugačije rečeno, za njega problem nije bio u tom prirodnom i od svih prihvaćenom poretku stvari — problem je sama Adrasteja sa svim njenim večnim enigmama i neodgonetnutim tajnama. Nauka koju su stvorili svi prognala je daleko od očiju Adrasteju sa njenim ćudima, fantazijama i čudima, i da bi mogla da »živi spokojno« utvrdila je da na svetu i ne može biti ćudi, čuda, fantastike. Dostojevski je odbacio i mir i sve »koristi« koje »poredak stvari« obezbeđuje čoveku. Zbog toga naša logika i naša teorija saznanja njemu više ne odgovaraju. On se ne trudi da opravda, on hoće da uzdrma i da prevlada sve naše očevidne istine. — »Vi verujete u nerazrušivi kristalni dvorac, naime, u takvo savršeno zdanje da mu krišom ne smeš ni jezik isplaziti. Možda se ja baš zato bojim takvog dvorca što je kristalan i nerazrušiv, i što mu ni krišom ne smeš jezik isplaziti.

A znate šta — kada bi umesto dvorca bio kokošarnik i počela da pada kiša, ja bih možda ušao u kokošarnik da ne pokisnem, ali ga ipak ne bih priznao za dvorac iz zahvalnosti što me je sačuvao od kiše. Vi se smejete i čak kažete: da je u takvom slučaju svejedno da li je kokošarnik ili palata. Da, odgovaram ja, kada bi čovek živeo samo zato da ne pokisne. Ali, šta da se radi ako sam ja uvrteo sebi u glavu da ljudi ne žive samo zato i da, kada već žive, onda je bolje da žive u palati«.

Kao što se podzemnom čoveku i priliči, on ne navodi »dokaze«: on zna da bi u slučaju da dokazi budu potrebni, razum obavezno trijumfovao. Njegova argumentacija je nešto do sada nečuveno: isplaziti jezik i pokazati šipak. Vi negodujete: da li su ovakvi postupci »argumentacija« i može li se zahtevati da nauka računa s takvom argumentacijom. Ali, podzemni čovek ne traži da neko s njim »računa« — i to je zapravo njegova najzanimIjivija osobina. Njemu je jasno da »opšte priznanje« njemu ništa ne daje i nije mu ni stalo da nekoga ubeđuje. On ne želi da piše na tablicama za neke buduće vekove — on neće da usmerava istoriju. Njegovi su »interesi« izvan sveta koji se zove »svi mi«, i sam on je — »izvan« istorije. — »Vi ćete se možda opet nasmejati? Samo izvolite, smejte se — ja ću podneti sve podsmehe, ali ipak neću reći da sam sit ako sam gladan, i znam da se neću pomiriti sa kompromisom, sa onom večnom periodičnom nulom — samo zbog toga što ta nula postoji po zakonima prirode, što stvarno postoji. Ja neću priznati kao vrhunac svojih želja onu kućerinu sa stanovima za siromašne stanare... Mi raspravljamo ozbiljno — a ako nećete da me udostojite pažnje neću vas ni moliti. Imam ja svoje podzemlje.

A za sada ja još živim i želim — i neka mi se osuši ruka ako đonesem makar i jednu ciglicu za tu kućerinu! Ne uzimajte u obzir to što sam ja malopre odbacio kristalni dvorac, jedino zato što čovek neće moći ni jezik da mu isplazi. Ja to uopšte nisam rekao zbog toga što mnogo volim da plazim jezik. Možda sam se baš zato i ljutio što među svim vašim zdanjima još ne postoji takvo kome čovek ne bi mogao jezik da isplazi«. Podzemni čovek nema jasan i određen cilj. On nešto hoće strasno i bezumno, on nečem teži do samozaborava, ali šta je to što hoće — to on ne zna niti će ikada znati. On u jednom momentu kaže kako mu je veliko zadovoljstvo kada može da isplazi jezik, u drugom, pak, kaže da mu uopšte nije stalo do takvog izazivanja. U jednom trenutku tvrdi da mu je dovoljno njegovo podzemlje, u drugom, pak, to isto podzemlje šalje do đavola. Odjednom čitava strasna tirada izbija iz njega

- »Prema tome, neka živi podzemlje! Iako sam rekao da iz dna duše zavidim normalnom čoveku, ali u prilikama u kojima ga vidim ne želim da budem ono što je on (mada neću prestati da mu zavidim. Ali, ne, podzemlje je u svakom slučaju korisnije). Tamo se bar može... Eh! Ja i sada pričam koješta. Lažem, jer dobro znam, kao dva puta dva, da podzemlje uopšte nije najbolje, već nešto drugo, sasvim nešto drugo za čim čeznem, ali nikako ne mogu da ga nađem. Neka podzemlje ide dođavola!«. Ono što se zbiva u duši podzemnog čoveka ni najmanje ne liči na »mišljenje« niti na nekakvo »traženje«. On ne »misli«, on se očajnički otima, on udara u sve što stigne — udara u sve zidove koji su mu se isprečili na putu. Njega neprestano nešto podiže Bog jedini zna kako visoko i opet ga baca negde u nekakve ambise — u ponore. On ne vlada sobom, njega pokreće neka sila neuporedivo moćnija od njega. — »... kada bih ja sam poverovao makar i trunku u ovo što sam sada napisao! Kunem vam se, gospodo, da ne verujem ni u jednu reč od svega ovoga što sam napisao! Zapravo, ja i verujem, ali u isto vreme ni sam ne znam zašto, osećam, slutim da lažem kao Ciganin! ...«.

On je video da su kristalni dvorci kokošarnici i mravinjaci jer su sazdani na principu prihvatanja smrti, prihvatanja onog - "dva puta dva jesu četiri". I ukoliko je više to shvatao utoliko je snažnije izbijala iz njega želja da se domogne novih prostora, utoliko je više izbijalo iz njega ono "nepoznato" i nerazumno — onaj prvobitni haos koji najviše plaši običnu ljudsku svest

Nema sigurnosti koja prati naša rasuđivanja i koja im daje izgled očevidnih istina za sve, kod svakog onog koga je anđeo smrti obdario tajanstvenim svojim darom. Mora se živeti bez sigurnosti, bez uverenosti. Treba svoj duh predati u tuđe ruke, postati materijal, glina od koje će nevidljivi i nepoznati grnčar načiniti nešto potpuno novo i do sada neviđeno. To je jedino što podzemni čovek sigurno zna. On je »video« da ga »delo« razuma niti kakvo drugo ljudsko »delo« neće spasiti. On je brižljivo izučio i sa natčovečanskim naporima pronikao u sve ono što ljudski razum može — on je video da su kristalni dvorci kokošarnici i mravinjaci jer su sazdani na principu prihvatanja smrti, prihvatanja onog — »dva puta dva jesu četiri«. I ukoliko je više to shvatao utoliko je snažnije izbijala iz njega želja da se domogne novih prostora, utoliko je više izbijalo iz njega ono »nepoznato« i nerazumno — onaj prvobitni haos koji najviše plaši običnu ljudsku svest. Zbog toga, on u svojoj »teoriji saznanja« odbacuje svaku pouzdanost i kao svoj posleđnji cilj prihvata neizvesnost — zbog toga on očevidnim istinama suprotstavlja takvu argumentaciju kao što su plaženje jezika i šipak, zbog toga on opeva onu ničim uslovljenu, neshvatljivu, večno iracionalnu ćud, zbog toga se on podsmeva svim ljudskim »vrlinama«.

*Iz knjige “Ruska religijska filozofija i F.M. Dostojevski” objavljene u sklopu biblioteke “Dostojevski kao mislilac”, preveo s ruskog Mirko Đorđević; esej je pisan uz stogodišnjicu rođenja Dostojevskog

Oceni 5