Asanžove instant nudle

“Jede kao svinja!” - tim rečima ugledni britanski pisac Andrju O'Hagan počastio je svog bivšeg druga i saborca Džulijana Asanža na stranicama još uglednijeg književnog časopisa “London Review of Books”. Engleskom časopisu pozavidela bi svojevremeno i sovjetska “Молодая гвардия”, a autoru teksta i urednik Latunski lično i još bi mu čestitao - kako na stilu, tako i na želucu. 

“Priča se da malo jede, a ovamo je smazao tri lazanje i veliku porciju krompirića plus teglu džema od jagoda…i sve to iz istog tanjira,” – ređao  je nesuđeni Asanžov biograf - “…na kraju je još i tanjir polizao! A sudove nije ni dotakao, njih nikad ne pere… kao ni zube… Ruke, pitate? Kakve ruke? Taman posla da pere ruke!”  

Naravno, niko ne ide na robiju zato što pre ručka ne pere ruke, toga nije bilo ni kod Staljina za vreme Holodomora, ni kod kraljice Viktorije u doba Irske gladi, pa čak ni kod Oderera u Sartrovim „Prljavim rukama“. Ali, obračun s Asanžom ulazio je u novu, osetljivu fazu i trebalo je biti inventivan: nakon što su Šveđani svoju optužnicu bili povukli, a pre nego što su Amerikanci svoju otpečatili, Englezi su morali da sastave svoju i da radnim ljudima i građanima nekako objasne zašto to rade.  

Zadatak nije bio nimalo lak: još od rimske nulla poena sine lege i engleske magna carta libertatum samovolja vlasti bila je ograničena pravnom normom. Kako sad osuditi nekoga ko nije prekršio zakon koji ni ne postoji? Pošto je pravda u Engleskoj prerogativ Suverena, pravosudnim organima je u pomoć pritekla kraljica Elizabeta lično. Ona se prisetila kako je svojevremeno, kao žena u već zrelim godinama, upoznala „mladog i šarmantnog lidera Jugoslavije gospodina Tita“ od koga je čula nešto što eto, i danas pamti: „Pa nećemo se valjda držati zakona kao pijan plota... majkutibožju i samoupravljanju i pluralizmu i Kardelju koji sve to izmišlja!“ 

Ovima iz engleskog pravosuđa tek je tada sinulo da se u slučaju Asanž umesto na svoj - koji nemaju - mogu pozvati na član 133. Krivičnog zakona SFRJ o verbalnom deliktu. Ili, još bolje, na Krivični zakon SSSR-a iz 1936., preciznije, na famozni član 58. i još znamenitiji paragraf 10. koji predviđa: 

„Ko širi propagandu ili agituje sa ciljem podrivanja vlasti; ko prikuplja i prenosi vesti štetočinskog karktera; ko kleveće protiv političkog, ekonomskog i društvenog uređenja - ima se kazniti lišavanjem slobode u trajanju od najmanje deset godina; u slučaju naročito teških posledica po državu i partiju, ima se kazniti streljanjem ili proglasiti neprijateljem naroda i trajno lišiti svih građanskih prava, imovine i državljanstva.“ 

Sovjetski pisac Aleksander Solženjicin u svojoj knjizi „Arhipelag Gulag“ ovako je  okarakterisao upotrebu člana 58. protiv Džulijana Asanža: „U ovom članu ima više epiteta nego što ih je Turgenjev upotrebio u pohvali ruskom jeziku: veliki, široki, razgranati, sveobuhvatni pedeset osmi sažima svet ne toliko kroz pojmove kojima barata, koliko kroz njihovo prošireno dijalektičko tumačenje. Ko se od nas nije našao u njegovom širokom zagrljaju? Nema tog koraka, te misli i te radnje pod kapom nebeskom koju gvozdeni zagrljaj člana 58. ne bi mogao da zgnječi.“ 

Instant-obrok “Prljave ruke” 

Sastojci: 

Pakovanje instant-nudli 

Električni čajnik

Način pripreme:

Pošto nema više O'Hagana da ti donese lazanju iz tejkaveja prekoputa i da ti uzgred izbroji svaki zalogaj i zabeleži svaku reč - uključi lepo čajnik, sačekaj da voda proključa, prelij rezance i prašak iz kesice i promešaj. Važno: operi ruke i pre i posle jela, da ti slučajno ne prošire optužnicu. 

***

Instant-rezanci su verovatno najdemokratskije jelo na svetu: jedu ga svi i svuda, od Taunsvila, preko Stokholma do Londona. Jede ih i Džulijan Asanž, koji se, bežeći pred čeličnom metlom švedskog pravosuđa zavukao u ambasadu Ekvadora u Londonu. Da podsetimo: Prema optužnici, Asanž je još od puberteta maštao gde će koga da siluje i čim se proslavio i obogatio zapucao je parvo u Stokholm – znao je da u patrijarhalnoj Skandinaviji žene ne smeju ni da zucnu kad ih diraš, a čak i da pokušaju, niko im neće verovati. Pogotovo ne policija i sud. Što se na kraju, nakon  povlačenja optužbi, ispostavilo kao tačno. 

Ali, to je bilo posle. Tada, u Ambasadi, domaćini su se pobrinuli da im štićenik dobije sve što čoveku u životu treba: brzi internet, ekvadorsko državljanstvo i električni čajnik. Povremeno bi mu ostavili i pola tacne kanapea od juče sa koktela, a ponekad bi mu dozvolili i posete, pa bi mu Pamela Anderson donela narandže ili Lejdi Gaga bombonjeru, ili Joko Ono 200 grama kafe. 

Tako se to kotrljalo, dok jednog dana nova ekvadorska vlada nije potpisala  ugovor o vojnoj saradnji sa SAD. Tokom susreta s predsednikom Lenjinom (nije tipfeler) Morenom, tadašnji državni sekretar i, slučajno, bivši šef CIA Majkl Pompeo  pomenuo je i Asanža: „Nećemo dozvoliti da slobodu govora koristi protiv nas“, što se opet slučajno poklopilo s odlukom ekvadorske vlade da osnivaču Vikiliksa ukine azil i oduzme državljanstvo. 

Istog dana, engleski policajci su iskočili iz grma ispred ambasade, uleteli unutra, srolali Asanža u tepih, strpali ga u maricu i pravac Old Bejli. Tu ga je dočekala sveže otpečaćena američka optužnica po Zakonu o špijunaži iz 1917. po kojoj je postao prvi novinar u istoriji američkog pravosuđa optužen za špijuniranje. Nakon što je engleski sud odbio da ga isporuči pozivajući se na njegovo “mentalno stanje”, Asanž je postao i prvi aktivista za ljudska prava nakon Andreja Saharova koga je jedan sovjetski sud proglasio psihički poremećenim i zaključao u zatvorsko odelenje. 

I ko zna da li bi za Asanža bilo bolje ili gore to da su ga Englezi isporučili Amerikancima, umesto što su ga ostavili sebi? Ko zna kako bi ga tamo dočekali i šta bi rekao predsednik Sjedinjenih Država Džo Bajden, poznat i po tome što je bio prvi američki zvaničnik, tada u svojstvu Obaminog potpredsednika, koji je Asanža javno optužio za terorizam? I šta bi tim povodom napisala Молодая гвардия?

Ali, što ne znamo, o tome ćutimo.