Nastavi priču
Willi 14 S

Photo: William Eggleston

Asfiksija

"Ala Rozencvajga prijatelji su zvali Klavir. Pristao je da se nađemo i pojedemo sendvič s dimljenim mesom u Švicerovom Deliju. On je bio ogroman čovek koji je delovao prijatno zbog svojih sporih kretnji i izraženih rumenih obraza i vilice. Znao sam da je ubica. Policija je znala da je ubica. Nisu to mogli da dokažu, ali znali su da se, nakon što je porodica Magadino iz Bafala pokušala da ubije Maksija Bejkera ispred Gradske kafane, kako bi mafija preuzela kockanje koje su u Torontu držali Jevreji, Al odvezao do Nijagarinih vodopada i udavio dvojicu Magadinovih ljudi klavirskom žicom. Ipak, nisu ga zbog toga zvali Klavir. Razlog je bio taj što je svirao klavir za preživele Holokausta svakog četvrtka u klubu u soliteru u ulici Batherst i pevao im pesme Irvina Berlina i Kola Portera.

Učinimo to

Zaljubimo se

Kad sam došao do stola, Klavir je pevuckao za sebe. Pogledao me je i rekao: „Izvoli, s Ješom se pomoli.“

Pojeli smo sendviče s dimljenim mesom, a zatim sam mu rekao: „Klaviru, razumem da je posao posao, ali obojica dugo poznajemo Solija Klimansa. On je dobar tip.“

„On jeste dobar tip. Poznavao sam i njegovog oca, Debeli, i za njega sam polagao opklade, ali duguje novac, previše novca.“

„Zabrinut sam za njega.“

„Zašto se brineš? Ako plati, sve je u redu.“

„Izbezumljen je od straha, Klaviru, kaže da će se ubiti.“

„Neće se ubiti.“

„Ja mu verujem.“

„Ti mu veruješ?“

„Aha, verujem mu.“

„Jevreji se ne ubijaju.“

„Veruj mi, on će se ubiti.“

Klavir je obrisao usne salvetom.

Lupkajući prstima po stolu, počeo je da pevuši ptice to rade, pčele to rade, a zatim je dodao, dodirujući mi šaku: „Jevreji se ne ubijaju. Ponekad ubijaju jedni druge, ali, veruj mi, ne izvršavaju samoubistva.“

Slegnuo je ramenima, kao da je trebalo da znam da smo nemoćni pred istinom, onom koja mu omogućava prijateljsku uviđavnost prema meni.

„Učini sebi uslugu“, rekao je, „uzmi neki desert, čizkejk, dobro će ti doći.“

(Beri Ilizd, kratka priča Klavirova svirka)

Njegova krupna šaka zauzimala je previše prostora na stolu. Moja se skupila u nespretnu loptu. Ohrabrila se tek kad je stigao kolač. Pokušavao sam da je kontrolišem, ali je kidisala na tacnu. Čizkejk sam smazao u tri zalogaja.

„Slušaj“, rekao je Klavir, a ona šaka je sad jahala moju, „Znam da misliš da je dobar tip, znam i zašto. Mali puno priča. Nemam ništa protiv da ti vratiš dug“.

Pljuvačka mi je zastala u grlu. Bio sam zadovoljan što sam kolač pojeo na vreme. Ustao sam bez reči. Tek sam se kod vrata okrenuo i klimnuo glavom u znak pozdrava.

Povratio sam se kad sam izašao na ulicu. Da li mi je poverovao?, pitao sam se dok sam ubrzavao korak. Noge su se utrkivale u strahu da se ne predomislim. Začas sam stigao do sive dvospratnice. Srce mi je tuklo, kao da je htelo da me podseti da je tu. Udahnuo sam duboko i ušao u zgradu.

Nozdrve su mi se napunile ustajalim vazduhom iz hodnika. Kad sam pre dve godine iznajmio stan u potkrovlju, sve je izgledalo veselije. Sad je bilo mračno, plesnivo. Čitao sam negde da čestice crne buđi mogu da zarobe ćelije mozga i da utiču na promene raspoloženja. Svi misle da ne čitam.

Vrata stana su bila odškrinuta. Na trenutak sam pomislio da se sve nekim čudom svršilo bez mene. Možda kosmos stvarno ispunjava želje. Kad sam ušao u sobu, Soli je ležao na krevetu. Živ i zdrav. Nije se pomakao, tobože udubljen u neki časopis. Uvek to radi – glumi da me ne čuje. Pravi se važan.

„Soli“, rekao sam grubo, iako nisam imao nameru.

Ništa.

„Soli“, ponovio sam glasnije.

Okrenuo se. Potom je skočio s kreveta, dotrčao do mene i bacio mi se u naručje. Kao dete. Soli ipak nije dete, skoro mu je trideset. Osećao sam kako mi se u naručju meškolje koščice.

„Trebalo bi da se ugojiš“, rekao sam, a od toga mi se napravila knedla u grlu.

„Ti to radiš za obojicu, a dogovorili smo se da ćeš da prestaneš“, odgovorio je i jače me stisnuo.

Osećao sam prijatno treperenje u grudima. Ispustio sam ga kao da je šolja vrućeg mleka.

„Polako!“, negodovao je, „Ubićeš me jednog dana!“

Otišao sam do stola i uzeo zagašenu cigaretu iz pune pepeljare. Pripalio sam. Otpuhnuo sam dim i okrenuo se k njemu. Još je sedeo na podu, kao da se igra. Kad je video da mu ne prilazim, prkosno je ustao.„Jesi li razgovarao s Klavirom?“, pitao je nakon kraće tišine.

„Sredio sam to“, odgovorio sam.

Opet mi je prišao, odobrovoljen novom situacijom. Naslonio mi se na stomak, kao da je šank. Voleo je to da radi.

„A ono drugo?“

„Koje?“

„Dobro znaš koje! Jesi li sa njom razgovarao?“

„Hoću, strpi se.“

„Sutra mi je rođendan, to valjda znaš. Napuniću sto godina! Neću doveka da se krijem u ovom jebenom golubarniku!“

„Strpi se. Već danas će sve biti svršeno.“

To ga je razveselilo. Prišao mi je i poljubio me. Uplašio sam se da ne oseti ukus čizkejka, ali sam se onda setio da to više nije važno.

„Dobar si ti, Debeli“, rekao je i bacio se na krevet.

„Rekao sam ti da me ne zoveš tako!“

„Ti smršaj, pa neću!“

Nisam mu odgovorio – ako se naljuti ništa od posla. Istina, mogao sam to očas posla da obavim. Priđem i kvrc! Ali nisam hteo tako. Nisam želeo da zna.

„Dođi“, pozvao me.

Prišao sam krevetu i oprezno seo. Prošlog meseca sam ga triput popravljao. Spustio mi je glavu u krilo. Ptice to rade, pčele to rade, pevušio sam dok sam mu prstima prolazio kroz kosu. Bila je mekana poput zečje dlake. Ne, ne smem o tome da razmišljam.

„Hoćemo ono tvoje?“, pitao sam kad mi je dojadila pesma.

„Koje?“, uspravio se.

„Pa ono“, rekao sam i počeo da otkopčavam kaiš.

„A to! Mislio sam da ti se gadi.“

„Ne, baš me loži.“

„Ne znam, nisam raspoložen“, nećkao se, ali sam osećao da će pristati.

„Hajde, to te uvek odobrovolji.“

„Znaš šta je smešno? Da sam se pre ugušio, on bi znao da si ti kriv. Klavir sve zna. I onda bi morao da vraćaš moj dug. Ali sad kad si ga već platio…“, rekao je i zakikotao se.

Štrecnuo sam se. Možda je u pravu, mislio sam. Klavir sigurno već sumnja nešto. Nije trebalo onoliko da navaljujem sa samoubistvom.

„Misliš da bi znao?“, pitao sam.

„Sigurno“, odgovorio je i počeo da se svlači.

Nago telo je zaklonilo mali prozor. Izgledao je kao lutka koja je predugo ostala na suncu. Tamna, zategnuta koža bila je poput plastike. U predelu stomaka se gubila u udubljenju, kao da ju je vrelina tu najviše oštetila. Uzeo je kaiš iz moje ruke. Pevaj, rekao je.

Mrmljao sam stihove koje nisam mogao da izbacim iz glave. Glasnije!, komandovao je i otišao do vrata. Ptice to rade, pčele to rade, pevao sam dok je pravio omču od kožne trake. Jedan kraj je vezao za bravu, onda je sitnu glavu provukao kroz maleni obruč. Kunem se da mi ne pesnica tu ne bi prošla.

„Ti nećeš ništa da radiš?“, pitao je.

„Kasnije“, slagao sam, a zapravo sam mislio kako bi to bilo morbidno.

„I nemoj kao prošli put. Pusti me da ostanem bez svesti, trenutak pre toga je najlepši. Onda me skidaj.“

„Dogovoreno“, odgovorio sam i gledao kako mu se diže kita.

Trajalo je duže nego ranije. Hteo sam da pogledam na sat, ali bi to bilo nepristojno. Soli se drmusao, kao kad se pusti papirni zmaj. Samo naopako. Konačno je viknuo Srećan mi rođendan! i izgubio svest. Tad je i svršio.

Sedeo sam nepomično, u strahu da ga ne probudim. Ona ruka u kojoj je do malo pre držao kurac se umirila. Onda se cimnula jednom, pa još jednom. Potom je klonula. Sačekao sam pet minuta – sad sam mogao da gledam na sat. Nakon toga sam ustao. Kad sam se uverio da u sobi nema mojih stvari, pokušao sam da otvorim vrata. Solijevo telo je lupilo o drvenu površinu, kao znak Ne uznemiravaj. Povukao sam snažnije, ipak mi je trebalo prostora da se provučem. Bojao sam se da ga ne zgnječim. Na kraju sam nekako uspeo. Dok su se vrata zatvarala, čulo se još jedno tup.

Tamnoplavi oblaci su se vukli po nebu kao prazni džakovi. Hodao sam ka parku, tamo popodne obično nema ljudi. Onda mi se učinilo da usred ućutanog grada čujem grcanje. Požurio sam nazad.

Oceni 5