Međunarodni filmski festival u Rotterdamu
Assault 1

Photo: iffr.com

Assault: Podgrevanje očekivanja

Assault / Šturm

2022.

scenario i režija: Adilkhan Yerzhanov

uloge: Azamat Nigmanov, Aleksandra Revenko, Berik Aitzhanov, Daniyar Alshinov, Teoman Khos, Yerken Gubashev, Nurlan Batyrov, Nurbek Mukushev, Nurlan Smayilov

Adilkhan Yerzhanov je ponovo „udario“. Ni dva meseca nakon što je njegov film Herd Immunity imao premijeru na Black Nights festivalu u Tallinnu, Assault je zaigrao u Rotterdamu u programu Big Screen Competition.

Za one koji još nisu upoznati s ovim fenomenom kazahstanske kinematografije, da se podsetimo o čemu se tu zapravo radi. Yerzhanov je jedan od pionira nove, postsovjetske generacije i pokretača kazahstanske kinematografije. Obrazovan u svojoj zemlji i u Sjedinjenim Državama, Yerzhanov po pravilu „pakuje“ društveno-relevantne teme u žanrovsku kinematografiju, u čemu se u velikoj meri vodi vlastitom filmofilijom. Tempo kojim snima je jednostavno fascinantan, radi se tu o filmu ili dva godišnje, uglavnom snimljenim sa skromnim budžetom, što ne mora nužno da se preslika na produkcijske vrednosti, a svi njegovi filmovi su smešteni u „sinematični univerzum“ (polu)fiktivnog sela Karatasa po pravilu nastanjenog ludacima, glupacima, nesposobnjakovićima i pokvarenjacima, gde su pozitivne ljudske osobine tolika retkost da se na njim umalo gleda kao na strano telo.

Žanrovski okvir za Assault je talačka kriza u lokalnoj osnovnoj školi, što uglavnom percipiramo kao društveni fenomen vezan za Ameriku. Yerzhanov, međutim, verovatno više ima u vidu situacije koje su pogodile njemu susednu Rusiju (Assault je inače snimljen u koprodukciji sa ruskim produkcijskim kompanijama), i traumu koje su pucnjave u Kazanju i Beslanu ostavile u kolektivnoj svesti. Situacija u filmu više podseća na Beslan, budući da imamo grupu maskiranih napadača, među kojima je i jedna žena opasana eksplozivom, dok je masakr u Kazanju bio delo usamljenog napadača tinejdžerske dobi. Ako vam ovo intuitivno zvuči kao okvir za akciju s puno pucnjave, na krivom ste tragu, jer Yerzhanov okvir koristi da studira društvene fenomene kroz prizmu trilera (tako kroz film imamo odbrojavanje do konačnog napada na teroriste) začinjenog sa mnogo crne komedije i „deadpan“ satire bez namigivanja.

To je jasno od samog početka i toga kako maskirani teroristi sa isukanim automatima upadaju u školu dok se nastavno osoblje bavi svojim stvarima. Nastavnik fizičkog Sopa (Atizhanov) pokušava da s vrata skine seosku budalu Turba (Alshinov) dok klincima objašnjava važnost borilačkih veština otrcanim citatima Brucea Leeja. Tunjavi direktor (Khos) trenira strogoću na pijanom noćnom čuvaru Dalbychu (Gubashev), a domar Jamjysh (Mukushev) i nastavnik muzičkog Maks (Batyrov) kojeg se kroz film „časti“ kako je feminiziran i gej prepiru se oko popravke radijatora. Konačno, i profesor matematike Tazshy (Nigmanov) ima svojih problema i to s bivšom ženom Lenom (Revenko) koja njihovog sina (a njegovog učenika, ipak smo na selu) želi da odvede sa sobom u Moskvu.

Kada napad počne, a teroristi upucaju jednog nesrećnog dečaka koji se silom prilika zadesio u toaletu dok su se grupisali, nastaje metež u kojem Tazshy kardinalno zabrlja i svoj razred ostavi zaključanim, dok ostala deca uglavnom uspevaju da pobegnu. Tek nakon sastanka u policijskoj stanici kod nesposobnog načelnika (Smayilov) i malo batina, Tazshy priznaje svoju grešku i, kako bi se iskupio, formira odred dobrovoljaca za akciju spasavanja koji uključuje sve nabrojane. Situacija je takva da je Karatas pod snegom, da su prilazni putevi zavejani, pa se ne može očekivati pomoć sa strane (vojska ili neka sposobnija policija, ako je ima), a teroristi su misteriozna sila koja ne ističe zahteve i uopšte ne komunicira ni sa kime. U okviru odreda očajnika će se ispostaviti da i oni otpisani mogu pronaći neku svoju ulogu...

Kroz scene priprema za sam napad i bizarne i apsurdne situacije kroz koje naša gomilica (koja deluje kao da je pokupljena iz ratne, borilačke i western-parodije, simultano) prolazi, Yerzhanov secira društvo i priprema nas na neku snažniju poentu pred kraj koja ipak izostaje. Zbog toga Assault ipak ne dostiže visine njegovih najuspelijih filmova, primera radi fuziju žanrovskih standarda, filmofilije i tople ljudske priče kao u filmu Yellow Cat (2020) koji je zaigrao u Veneciji u sekciji Orizzonti ili artikulisanu društvenu kritiku kao u crno-belom trileru Ulbolsyn (2020) čiju smo kritiku iz Tallinna mogli da pročitamo i na ovim stranicama, ali se makar ne gubi u širokopoteznoj satiri kao korona-uradak Herd Immunity.

Iako će se na kraju možda ispostaviti kao film koji više podgreva očekivanja, nego što ih ispunjava, „vožnja“ dotle je dovoljno zanimljiva, oku ugodna i vrhunski realizovana, između ostalog i zbog impozantnih zasneženih lokacija uhvaćenih kamerom Aidara Sharipova s kojim je Yerzhanov radio i ranije, primera radi na krimi-drami A Dark, Dark Man (2019) ili elektronskog pulsirajućeg „soundtracka“ Galymzhana Moldanazara s kojim je takođe sarađivao na pomenutom filmu. Yerzhanov se takođe može osloniti na glumce, kako profesionalne, tako i naturščike, ali i one između: veterane njegovih filmova kojima je to prvo ili čak jedino glumačko iskustvo. Dužna pažnja je posvećena i detaljima poput jezika na kojem je većina dijaloga (ovde je to ruski, i to ne samo iz marketinških razloga ili razloga prigodnosti, već i kao klasna oznaka likova). Sve u svemu, valjalo bi nastaviti sa praćenjem onoga što se dešava u Karatasu...

Oceni 5