Tekstovi autora: Koča Popović

Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili prije sto godina

Marš se odvijao uglavnom prema našoj zamisli. Neprijatelj uopšte nije reagovao. Nepredviđenu prepreku predstavljali su mali potok u Sarajevskom polju, temperatura niža od minus 30 stepeni, i na putu uz Igman duboki sneg i poledica. Teško su se kretali i ljudi i konji. Kolona brigade je stigla na Veliko polje u jutro 28. januara i tu su ostavljeni premrzli, a ostali produžili u selo Presjenica, gde su stigli oko podne. Na maršu su promrzla 172 borca, od kojih je šest umrlo. Niko na maršu nije izostao, niko se nije izgubio, ništa od opreme i naoružanja nije ostavljeno.

Nepojmljivo nam je šta je gđu Sekulić moglo pobuditi da svoju osetljivost, "istananu" tokom života pod specijal­nim uslovima, pristane da uputi na poricanje tuđeg bola i tuđeg žviota - jer je ovaj tuđi život gđa Sekulić toliko oplemenila i oduhovila, da mu očigledno nije dala mesta na zemlji. Sentimentalnost gđe Sekulić je ovog puta posu­dila svoje estetske sudove onima koji ih teško mogu imati, naročito o ovoj "temi". Ona bi htela da bude projekcija njihove estetike izvan njih; njih za koje misao gđe Sekulić ipak nije toliko spiritualizirana da ih, bar svojim odsevima, ne bi mogla bolno pogoditi. Posvećujući im svoju misao, ona misli da im poklanja svoje srce, daruje svoju osećajnost, jer ume da oseti lepotu njihovih prnja. Ali joj oni za to neće reći hvala, i imaće pravo, jer je o toj "temi" njihovo iskustvo beskrajno dublje i sudbonosnije proživljeno od misli gđe Sekulić.

Naš narod, našu vojsku, našu borbu, naš nesavladivi duh - Nemac ne poznaje i ne razume. U njegovoj glavi nema uopšte mere za veličinu naših podviga. On ne zna kako da se probije ni u našu dušu, ni u naš uvek pomični raspored. On godinama, neumorno, zadrto, svaki put poslednji put, baca letke kojim poziva partizane da se vrate kući, ako neće da budu konačno, munjevito uništeni. On ih uporno poziva da se vrate na domaće ognjište, koje opisuje kao raj; a ti ljudi su u šume, koje on opisuje kao pakao, otišli dobrovoljno, svojevoljno, svesno — zato baš što nisu više mogli da podnesu pakao domaćeg ognjišta pod fašističkom okupacijom. On uverava partizane da ih politički komesari mitraljezima gone u borbu. Narode kojima je pred očima sve oduzeo, od slobode do hleba, on ubeđuje da im ie doneo blagostanje. Taocima koje vodi na vešanje tumači da ih spasava od boljševičkog terora