Tekstovi autora: Rade Drainac

Više moje glave ni ploče ni poprsja, / Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba / Ne treba časti skitaču / Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba

Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem/ izašao iz kafane;/ Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi./ O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane/ Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!

O, ti, što si bos lutao Vitlajemom i krvavio noge o jerusalimske ploče/ Bio pljuvan, uhođen i nikad počašćen sa bogataške trpeze,/ Brate u plaču, prijatelju u velikoj tuzi miliona;/ Ti koji si zavoleo Magdalenu kao i raspevane breze/ Pojmi ovaj težak bol nesrećnog Skarona:/ Dođi i spasi nas bede!

Izgubio sam pojam vremena na plavom krugu neba,/ na dlanu bore ocrtavaju pređene puteve./ na ogledalu spazih jesen i lišće u jezeru očiju./ Ne plačem

Proteraj čamac, niz krvotok moj pre no što mi kose osede,/ Biće kao da je petao sa bunjišta probudio moje detinjstvo/ Sa kljunom s one strane neba, zaboden u srce jedne zvezde/ Od jutra blede!

Njegova stradanja nisu radi toga što tako život svirepo i im­perativno nalaže. Ta je beda literarne podloge, jer je biografija jed­noga pisca, često, interesantnija od njegovih dela. To nije rođeno umetničko ludilo jednoga Van Goga, koji se ubija kad počinje da bude slavan pred svojom slikom u pejzažu; to nije fatalnost koju je Ulderiko Donadini, naš prijatelj, vukao od krčme do ludnice, da najzad u toj groznoj kući sam sebi preseče grlo brijačem; on svoju ljubav nije platio samoubistvom sa draganom kao Šelej, niti je svoj katolicizam platio najvećim egzaltacijama do perverznosti kao Verlen; Ujević je ostao kao igrač, Hamlet. koji se pretvorio u klovna, a u toj razlici leži jedna tragedija svoje vrste, tragedija poze, tragedija literature!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,/ Pobornik/ trgova i pisoara, / Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela, / U hajdučkom liku sa lavovska oka dva: / Eto to sam ja!