Tekstovi autora: Branko Geroski

Svi znaju da su u vreme naše Jugovine, pa i ranije, svi ozbiljniji scenariji u Makedoniji stizali sa Severa. Čak i filmski scenariji, prijatelju. Zajedno sa glumcima. Ako se sećaš makedonskih filmova iz tog vremena, onda znaš da su svi snimljeni po scenarijima koje su napisali srpski i hrvatski scenaristi. I glavni glumci i glumice su bili iz bivše Juge, pa su svi govorili onako, sa mekim „l“ (recimo, kada Neda Arnerić glumi Delfinu). I sada, odjednom, odnekud se pojavi neki Makedonski scenario, koji, kako je sam Aleksandar Vučić rekao, preti čak i Srbiji. Vau! Možeš samo zamisliti kakvo je to iznenađenje bilo za mene i za sve Makedonce, za nas koji smo godinama bili ili posmatrači ili neki od nas tek trećerazredni statisti u scenarijima i filmovima koji su dolazili iz Srbije. Biti deo Makedonskog scenarija za mene je odmah postalo pitanje nacionalnog ponosa

Možda Gruevski pokušava da se odupre suštini potrebe primitivnog čoveka da vlast svojih kraljeva okončava nasilnom smrću – moć kralja, esencija vladavine, ne sme ostariti i umreti prirodno, zajedno sa čovekovim telom, nego se mora u punom naponu preneti na naslednika. Naravno, danas zbog toga mi ne ubijamo svoje vladare, barem ne prečesto. Ali od njih očekujemo da vladaju pošteno i kada dođe vreme, da vlast predaju svom nasledniku u punom kapacitetu, sa svim polugama, mirno i bez odupiranja

Makedoniju “ne daju” Makedonci, verujući da je odbrana kriminalne bande njihova “patriotska dužnost”. Ne daju je ni Srbi, a bogami ni Grci. Ne daju je ni Albanci. Čak i Makedonci koji žele srušiti režim. Kada će se neko setiti da se Makedonija ipak mora “dati”, kako ne bi ostala “stara moma” koju niko više neće hteti?