Tekstovi autora: Lav Šestov

Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (5)

Postoji u svetu neka nesavladiva sila koja pritiska i sakati čoveka

Idealizam u svim oblicima, otvoreni i prikriveni, kod Čehova je izazivao osećanje nepodnošljive gorčine. Lakše je podnosio da sluša neumoljive pretnje pravolinijskog materijalizma nego da prihvati slabašne utehe humanističkog idealizma. Postoji u svetu neka nesavladiva sila koja pritiska i sakati čoveka – to je toliko jasno da se može osetiti. Dovoljna je mala nepažnja i najveći kao i najmanji postaju njena žrtva. Možete obmanjivati sebe do onog trenutka dok o tome znate samo iz priče. Ali ko se jednom našao u čeličnim kandžama predodređenosti, taj je zauvek izgubio bilo kakvu zainteresovanost za idealističko samoobmanjivanje
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (4)

Beznadežni čovek koji udara glavom o zid

Ispostavlja se da destruktivno načelo uvek pobeđuje i Čehovljev junak je, na kraju krajeva, prepušten samom sebi. On ništa nema, on sve mora sam stvoriti. I to je „stvaralaštvo iz ničega“, odnosno mogućnost stvaranja iz ničega predstavlja jedini problem koji može privući i nadahnuti Čehova. Kada u potpunosti ogoli svog junaka, kada njemu preostane samo da udara glavom o zid, Čehov počinje da oseća nešto poput zadovoljstva, u njegovim beživotnim očima se raspaljuje čudna vatra i nije slučajno što se Mihajlovskom ona učinila zlom
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (3)

Na kobnoj granici koja deli čoveka od večne tajne

O čemu god da započnete razgovor sa Čehovljevim junakom, on ima isti odgovor na sve: niko ništa ne može da me nauči. Vi mu nudite novi pogled na svet, ali on još od prvih reči oseća da se sve svodi na pokušaj da se na novi način rasporede stare cigle i kamenje, i nervozno, često grubo, on od toga okreće glavu. Čehov je veoma pažljiv pisac. On se plaši javnog mnjenja i ima obzira prema njemu. Ali ipak, kakvo neskriveno gađenje on ispoljava prema prihvaćenim idejama i pogledima na svet. U „Dosadnoj priči“ on makar ne odstupa od pristojnog tona i početnog stava. Kasnije on odbacuje sve predostrožnosti i umesto da prekoreva sebe što ne može da se pokori opštoj ideji, on otvoreno negoduje i ismeva je
Anton Pavlovič Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (2)

Tragač za blagom, vrač, mađioničar

Čehov je bio tragač za blagom, vrač, mađioničar. Time se može objasniti ovo isključivo interesovanje za smrt, raspadanje, truljenje, beznađe. Nije Čehov, naravno, jedini koji je kao glavnu temu svojih dela uzimao smrt. Ali ne radi se o sadržaju, već o tome kako se taj sadržaj tumači. Čehov to ovako razume: „U svim mislima, osećanjima i shvatanjima“, priča on, „kakve ja stvaram o svemu nema ničeg opšteg, što bi sve to povezivalo u jednu celinu. Svako osećanje i svaka misao žive u meni zasebno i u svim mojim mišljenjima o nauci, književnosti, učenicima i u svim slikama koje stvara moja mašta, čak ni najiskusniji analitičar neće naći ono što se naziva opštom idejom, odnosno bogom živog čoveka. Ako nema toga, znači nema ničega. U takvoj bedi dovoljna je bila ozbiljna bolest, strah od smrti, sticaj okolnosti i ljudi, pa da se sve ono što sam smatrao svojim pogledom na svet i u čemu sam video smisao i radost svoga života, prevrne tumbe i razbije se u paramparčad.“ U ovim rečima je izražena jedna od „novijih“ Čehovljevih misli, što će kasnije definisati i njegovo celokupno stvaralaštvo
Čehov

Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (1)

Pesnik beznađa

Da bih odredio njegovu tendenciju u dve reči, reći ću: Čehov je bio pesnik beznađa. Uporno, potišteno, jednolično u toku skoro celog svog dvadesetpetogodišnjeg književnog stvaranja Čehov je samo jedno i radio: na ovaj ili onaj način ubijao je ljudske nade. U tome je, po mom mišljenju, suština njegovog stvaralaštva. O tome se dosad nije mnogo govorilo, a razlozi su itekako ubedljivi, jer ono što je radio Čehov na običnom jeziku se naziva zločinom i mora se najstrože kazniti. Ali kako da kaznite talentovanog čoveka? Čak se ni Mihajlovski, koji je za života više puta bio primer neumoljive surovosti, nije usudio da digne ruku na Čehova
Sokk 01 S

Dimenzije mišljenja

Da je budio samo sebe i svoje prijatelje, to bi mu oprostili

Ljudi su, kaže Spinoza, uobrazili da ne predstavljaju sastavne elemente ili karike onog jedinog koje se naziva prirodom, i hoće da stvore u prirodi nešto kao državu u državi. Nije li obrnuto? Nije li pravilnije kazati da se ljudi osećaju kao obespravljeni i slabi točkići jedne velike mašine; oni su zaboravili da je svet sazdan za njih?