Tekstovi autora: Ivo Andrić

Tako je to već odavno ovde u nas: ko je srčan i ponosan, taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu, taj opet toliko izgubi od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa.

Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja, naravno bez vizuelne komponente. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo

Po stotinu puta sam čitao meni nepoznata imena pisaca i naslove tih knjiga. Ne imajući nikog da me obavesti i uputi, ja sam tim naslovima sam davao neki smisao i značenje, nalazio među njima svoje simpatije i antipatije. Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju maštu da radi i da nagađa šta bi moglo iza njega da se krije i da, poslije uzaludnog nagađanja, sama izmišlja sadržinu tih nepristupnih knjiga

U svojim mislima odavno se ona pomirila s tim da se njena muka ne može nikome ni nagovestiti, kamoli kazati, i prema tome da joj nema ni leka

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i pređosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napon volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji

Jedni se bore za veliki posjed, drugi za milijune, a treći za priznanja od lažna zlata, on se je borio za svoj go život, grješan i bolan ko i drugi, tek on je imao manje sreće i podlegao je u neravnoj borbi; na tuđem mračnom tavanu ubio ga je onaj, koji je jači bio i branio svoje. Vi pišete: pravo je. Jest. Ali kad bi ta ista pravda svakome od vas koji je jednom dirnuo u tuđe, dosudila tane, ja se bojim da carski arsenal ne bi imao dovoljno metaka za svu tu rpu poštenih hajduka

Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirli sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumorljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno i napredno u svetu, mi sve manje i sve ređe učestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas, svet vene i umire pred našim očima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta

Gledajući neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na časnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu? Kako ne pomisle da će, radeći neprestano tako, morati ostati u manjini, možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti, časni, nepogrešni i na pravoj strani? I gledajući ih sve duže i još bolje, morao sam doći do čudne pomisli. Možda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji, posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto, veći zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko, jedan način borbe za prevlast, i iskorišćavanje svega oko sebe

Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more, visoke planine, gole i šumovite, i mala mesta razasuta obalom, drevne ljudske puteve i vekovna boravišta, čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao

Neko je negde napisao da sam ja potpuno ovladao duhom našeg jezika i da je taj jezik u mojim rukama „postao poslušno sredstvo“. Da, mnoge stvari su postale i postoje. To vidimo svi. Zanimljivije bi bilo potražiti odgovor na pitanje: zašto i kako postoje? O tome ovaj pisac ne govori. A zašto? Ako ćemo već ispredati bajke i legende, moglo bi se, na primer, pričati kako sam ja sa tim duhom našeg jezika, koji je kao neki zao Duh, sklopio faustovski pakt. Otprilike ovako: dok živim i pišem, Duh će meni služiti svim svojim snagama i sredstvima, a kad dostignem vrhunac savršenstva, što znači i svoj kraj - ja ću njemu predati svoju dušu, da čini sa njom šta hoće. (A pravo govoreći, ne vidim šta će mu ta moja duša i šta bi mogao da radi sa njom. Ali kad se već izmišlja i laže, onda treba ići do kraja: jedna legenda više, jedna istina manje)

Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno

O putovanju i putopisu. Mi bismo možda mogli bolje da zapamtimo jedan predeo, lepše da kažem nešto o njemu, i više da kažemo, kad bismo ga pustili da on govori, a ne da mi njemu pričamo o sebi. Ali sve pokvari naša prokleta potreba za brbljanjem

U najgorim trenucima, kad je graja oko mene na vrhuncu, kad se pomrače i poslednji tragovi razuma i dobrote i kad sve reči i grimase izražavaju samo zle i pogrešno upućene nagone, tada ja jednim očajničkim pokretom misli, kao munjom, uništim ceo svet, zbrišem i survam u ništavilo sve, do poslednjeg traga postojanja. Nad svim onim što su ljudi radili i govorili, neopisivo strašnim, ali iščezlim i pokopanim zauvek, zacari se tišina, ne mrtva i bezlična tišina ljudskih naselja, nego velika vasiona tišina, jedan nov svet, sav od tišine, divni Jerusalim, božiji grad, nem, veličanstven i neprolazan

Ono što je glavno u životu, ono što nas diže i nosi, rukovodi i održava, to nije umetnost, pa ni književnost. Mi smo se samo uhvatili za književnost, jer nismo imali za šta drugo da se hvatamo u tom životu koji nikad nismo potpuno ni sagledali a kamoli shvatili i savladali, a u kome i nas same nikad niko nije tačno ocenio ni pravo shvatio. Čudo takvog života je u tome da smo uopšte - pa ma i ovako zaobilazno, skupo i teško - prošli kroz njega. Književnost je, u stvari, bila povod, samo pokazatelj, „nur ein Gleichnis“. Tako treba sve gledati i razumeti