Tekstovi autora: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Zaveštavam da se moje telo ne sahranjuje sve dok se ne pokažu jasni znaci raspadanja. Napominjem to zato što su me još u toku same bolesti obuzimali trenuci onemoćalosti a srce i puls mi prestajali da biju; zato što sam u svom životu bio svedok mnogih tužnih događaja zbog naše brzopletosti u svim poslovima, pa čak i u takvima kao što je sahranjivanje

U svetu se dešavaju čudne, ponekad prosto neverovatne stvari: onaj isti nos, koji je šetao u činu državnog savetnika i koji je podigao toliku prašinu u gradu, odjednom se, kao da se nije ništa dogodilo, ponovo našao na svom mestu, to jest, tačno između obraza majora Kovaljova. To se dogodilo sedmog aprila. Kovaljov se probudi i slučajno pogleda u ogledalo, kad ima šta da vidi: nos! On opipa rukom – zaista, nos! „Gle!“ reče Kovaljov i od silne radosti umalo da onako bos zaigra gopak, ali ga omete Ivan, koji u to uđe u sobu. Kovaljov mu naredi da pripremi sve što treba za umivanje i dok se umivao, još jednom pogleda u ogledalo: nos! Brišući se peškirom, ponovo pogleda u ogledalo: stvarno, nos!

Učinilo mu se da se na zamku zasvetleo uzani prozor. Ali, sve je i dalje bilo mirno. To mu se možda samo pričinilo. Čuje se jedino kako dole potmulo huči Dnjepar, i sa tri strane naizmenično odjekuju udari nakratko probuđenih talasa. Ne buni se Dnjepar. On samo kao starac gunđa i ropće, ništa mu nije po volji, oko njega se sve promenilo, on potajno ratuje sa okolnim brdima, šumama i livadama i žalbu na njih odnosi u Crno more.

Tada u dvorište izvaljaše bure medovine i doneše dosta vedrica grčkog vina, i veselje se ponovo nastavi. Svirači grmnuše, devojke, mlade žene i hitri kozaci u jarkim dolamama zaigraše. U igri im se pridružiše, kad se malo podnapiše, devedesotogodišnje i stogodišnje starine prisećajući se godina koje ne prođoše uzalud.

Zatim se proneo glas da nos majora Kovaljova ne šeta po Nevskom prospektu već po Tavričeskom parku, da je, navodno, već odavno tamo i da se još Hozrev Mirza, dok je tamo stanovao, divio toj čudnoj igri prirode. Neki studenti Hirurške akademije pohitaše tamo. Jedna visoka, ugledna dama posebnim pismom zamolila je čuvara parka da pokaže njenoj deci taj retki fenomen, po mogućstvu, s poučnim pedagoškim objašnjenjima za mladež.

Koleški asesor Kovaljov probudio se prilično rano i napravio ustima: „Brrr...", što je činio kad god bi se probudio, mada ni sam nije znao da objasni zašto. Protegao se i naredio je da mu se doda ogledalo, koje je stajalo na stolu. Hteo je da pogleda bubuljicu koja mu je sinoć iskočila na nosu, ali je, na svoje veliko zaprepašćenje, umesto nosa, ugledao savršeno ravno mesto! Uplašivši se, Kovaljov zatraži vode i peškirom protrlja oči: nosa, zaista, nema!... Poče da se štipka, kako bi se uverio da ne spava. Ne, očigledno, ne spava. Koleški asesor Kovaljov iskoči iz kreveta i otrese se: nosa nema, pa nema! On naredi da mu smesta donesu odeću i pohita pravo šefu policije.

Valja znati da je jedna važna ličnost tek nedavno postala važna, a do tada je bila nevažna. Uostalom, njen položaj se ni sada ne smatra važnim u poređenju sa drugim, važnijim, ali uvek će se naći krug ljudi za koje je nevažno u očima drugih veoma važno. Važna ličnost nastojala je da poveća svoju važnost i mnogim drugim sredstvima, kao, na primer: zavela je da je prilikom dolaska u nadleštvo niži činovnici dočekuju na stepeništu, da niko ne ulazi u kancelariju direktno, već da sve ide utvrđenim redom: koleški asesor referiše gubernijskom sekretaru, gubernijski sekretar - titularnom savetniku ili nekom drugom pretpostavljenom i tek onda stvar dolazi do nje. Tako je to u svetoj Rusiji, gde je sve zaraženo podražavanjem, gde svako oponaša i podražava svog načelnika. Priča se čak da je neki titularni savetnik kad su ga postavili za upravnika neke samostalne kancelarije odmah ogradio posebnu prostoriju za sebe, nazvavši je „uredom", a pored vrata je postavio nekakve razvodnike s crvenim okovratnicima i širitima, koji su otvarali vrata svakom posetiocu, mada se u sobi jedva mogao smestiti običan pisaći sto. Držanje i navike važne ličnosti bili su strogi, ali ne i previše složeni. Osnovu načelnikovog sistema činila je strogost. „Strogost, strogost i samo strogost!", govorio bi često i kod poslednje reči obično bi značajno pogledao onoga kome se obraćao, mada za to nije bilo nikakvih razloga, jer je desetak činovnika, koji su činili upravni mehanizam kancelarije, i onako živelo u strahu; čim bi ga opazili izdaleka, odmah bi ostavljali svoj posao i stojeći bi čekali da prođe kroz sobu. Njegove svakodnevne razgovore s potčinjenima karakterisala je strogost i oni su se svodili na tri rečenice: „Kako se usuđujete? Znate li vi s kim govorite? Shvatate li ko se nalazi pred vama?"

Da mi je da posmatram pobliže život te gospode, sve te njihove smicalice i dvorske podvale, ko su i kakvi su, šta rade u svom krugu - eto šta bih hteo da saznam! Mislio sam nekoliko puta da zapodenem razgovor sa njegovim prevashodstvom, samo, do vraga, jezik nikako ne sluša, samo kažeš da je napolju hladno ili toplo i više ni slovca ne možeš prosloviti. Da mi je da zavirim u salon - samo ponekad su vrata na njemu otvorena - i u još jednu sobu iza salona. Ah, kako je bogato namešteno! Kakva ogledala i porculan. Da mi je da zavirim tamo, u onu polovinu stana gde je njeno prevashodstvo, eto kuda bih ja! U budoar! Tamo stoje razne teglice i bočice, takvo cveće da te je strah i da ga pomirišeš; da vidim kako tamo leži rasprostrta njena haljina, koja više liči na vazduh nego na haljinu. Da mi je da zavirim u spavaću sobu... tamo je, mislim, čarobno, tamo je, mislim, raj kakvog ni na nebu nema. Da pogledam onu klupicu na koju ona stavlja svoju nožicu kad iz postelje ustaje, kako se na tu nožicu navlači kao sneg bela čarapica... Uh! Uh! Uh! Ništa, ništa... tišina!