Tekstovi autora: David Albahari

Poslednjih desetak godina, koje sam proveo daleko od Zemuna, nisu ništa izmenile u slici koju sam ovlaš skicirao u prethodnim fragmentima. Jedan od razloga za to svakako treba potražiti u činjenici da u novoj sredini nisam ni pokušao da postanem deo njene književnosti i kulture. Da sam to pokušao, ne sumnjam da bih se – uprkos ovdašnjoj zvaničnoj multikulturalnosti – suočio sa čvršćim i surovijim granicama od onih na koje sam povremeno nailazio u mom starom okruženju

U subotu uveče ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu on je bio živ, a ja mrtav. Ležao sam na krevetu; kratak beli čaršav pokrivao mi je bedra; stopala i skočni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se očajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i počeo da čita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske reči lome u njegovom grlu. Čulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, počeo da kašlje, i naočare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod.

Kada se vratim kući, kada ovlada mrak, ili svetlost, kada ona potapše jastuk, kada u ogledalu ugledam lice koje mi je dobro poznato, a ipak me svaki put iznenadi, pomislim kako smo svakog dana sve bliži trenutku kada će tišina biti jedini način našeg opštenja.

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard šlink, Dragan Klaić i drugi. Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći.