Tekstovi autora: Vladimir Nabokov

Marijpo 18 S

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (6)

Braća Karamazovi: Krupne greške u krimiću

Postoji jedna okolnost koja bi lako sredila celu tu stvar i spasla Dmitrija, a koju pisac potpuno zanemaruje. Smerdjakov je priznao Ivanu, još jednom bratu, da je on pravi ubica i da je zločin počinio teškom pepeljarom. Ivan na sve moguće načine pokušava da spase Dmitrija; svejedno se ova suštinski važna činjenica na suđenju uopšte ne pominje. Da je Ivan na suđenju ispričao sve o pepeljari, ne bi bila potrebna velika mudrost da se ispita da li na njoj ima tragova krvi i da li njen oblik odgovara obliku smrtonosne povrede. To se ne dešava - krupna greška za kriminalni roman.
Aatk 32 S

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (5)

Veličanstvena glupost sa bljescima genijalnosti

Dostojevski je, kao što znamo, veliki tragač za istinom, genije duhovnog morbiditeta. ali, kao što i to znamo, nije veliki pisac kao što su to Tolstoj, Puškin i Čehov. I, ponavljam, ne zato što je svet koji on stvara nestvaran - svi književni svetovi su nestvarni - već zato što je taj svet stvoren u žurbi, bez bilo kakvog smisla za sklad i ekonomičnost koje i najiracionalnije remek-delo mora da poštuje (da bi uopšte bilo remek-delo). Zaista, može se reći da je Dostojevski bio isuviše racionalan u svom sirovom metodu, pa, iako su njegove činjenice samo duhovne činjenice, a njegovi likovi samo ideje u Ijudskom obličju, njihovo preplitanje i razvoj pokreće mehanički metod prizemnih, konvencionalnih romana s kraja osamnaestog i s početka devetnaestog veka.
Aaajo2

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (4)

Ponavljanje reči i fraza, rečitost uličnih govorancija

I tako, do petog poglavlja imamo sledeću situaciju. Čovek-miš ispunjava svoj život lažnim osećanjima jer mu nedostaju prava. Osim toga, on nema osnovu, nema polaznu tačku sa koje bi prihvatio život. On traži bilo kakvu definiciju sebe samog, neku etiketu koju bi mogao da nakači, recimo »lenština« ili »poznavalac vina«, bilo šta. Ali šta ga to tačno nagoni da tu etiketu traži, Dostojevski nam ne daje na znanje. Čovek, kojeg on slika, živi samo kao manijak, kao splet nastranosti. Osrednji podražavalac Dostojevskog, Sartr, francuski novinar, nastavlja ovaj trend do dana današnjeg.
Kazn1

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (3)

Šta ne valja u Zločinu i kazni?

Budući svestan slabosti svog položaja, Dostojevski je koristio sve moguće ljudske motive koji bi mogli Raskoljnjikova da gurnu u ponor iskušenja da ubije, ponor koji je, moramo da pretpostavimo, pred njim otvotila nemačka filozofija koju je prihvatio. Očajno siromaštvo, ne samo njegovo, već i voljene majke i sestre, predstojeća sestrina žrtva, potpuno uniženje morala izabrane žrtve - ovo obilje slučajnih uzroka pokazuje koliko je Dostojevski i sam bio svestan da će teško postići ono što je nameravao. Kropotkin spremno kaže: »Iza Raskoljnjikova, čovek ošeća samog Dostojevskog koji pokušava da razreši dilemu da li bi on sam, ili čovek poput njega, možda dospeo u takav položaj da lično uradi ono što je Raskoljnjikov uradio... Ali pisci ne ubijaju«
Klanj1

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (2)

Dramski pisac zalutao u roman

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima "realizma" ili "ljudskog iskustva" kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu: kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale.
Kazn 02 S

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (1)

Osrednji pisac, s povremenim bljescima izvanrednog humora

Ipak, nadugačko ću govoriti o jednom broju zaista velikih umetnika – i samo sa tih visina treba donositi sud o Dostojevskom. Suviše sam malo akademski profesor da bih predavao ono što ne volim. Ne mogu da dočekam da raskrinkam Dostojevskog. Svejedno, jasno mi je da će oni, koji nisu mnogo pročitali, možda biti zbunjeni mojim sistemom vrednovanja.
Aaffa 01 S

Pogovor Loliti

Zašto čitati o manijacima?

Verovatno je svaki ozbiljan pisac svestan ove ili one svoje objavljene knjige kao stalnog bodrećeg prisustva. Njena signalna sijalica postojano svetli negde u podrumu i puki dodir našeg privatnog termostata namah urađa tihom malom eksplozijom prisne topline. To prisustvo, taj sjaj knjige u uvek dostupnoj daljini, neobično je druževno osećanje, a što se knjiga bolje saobrazila svojoj predodređenoj konturi i boji, utoliko obilnije i mirnije sja. No, ipak, postoje izvesne tačke, bogate, omiljene dolje koje čovek dočarava žudnije i u kojima uživa nežnije no u ostatku svoje knjige. Lolitu nisam ponovo čitao otkako sam u zimu 1954. godine pregledao otiske, ali je smatram divnim prisustvom sad kad se tiho maje po kući poput letnjeg dana za koji znamo da je vedar, tamo iza izmaglice.