Tekstovi autora: Vladimir Nabokov

Kazn1

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (3)

Šta ne valja u Zločinu i kazni?

Budući svestan slabosti svog položaja, Dostojevski je koristio sve moguće ljudske motive koji bi mogli Raskoljnjikova da gurnu u ponor iskušenja da ubije, ponor koji je, moramo da pretpostavimo, pred njim otvotila nemačka filozofija koju je prihvatio. Očajno siromaštvo, ne samo njegovo, već i voljene majke i sestre, predstojeća sestrina žrtva, potpuno uniženje morala izabrane žrtve - ovo obilje slučajnih uzroka pokazuje koliko je Dostojevski i sam bio svestan da će teško postići ono što je nameravao. Kropotkin spremno kaže: »Iza Raskoljnjikova, čovek ošeća samog Dostojevskog koji pokušava da razreši dilemu da li bi on sam, ili čovek poput njega, možda dospeo u takav položaj da lično uradi ono što je Raskoljnjikov uradio... Ali pisci ne ubijaju«
Klanj1

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (2)

Dramski pisac zalutao u roman

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima "realizma" ili "ljudskog iskustva" kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu: kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale.
Kazn 02 S

Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (1)

Osrednji pisac, s povremenim bljescima izvanrednog humora

Ipak, nadugačko ću govoriti o jednom broju zaista velikih umetnika – i samo sa tih visina treba donositi sud o Dostojevskom. Suviše sam malo akademski profesor da bih predavao ono što ne volim. Ne mogu da dočekam da raskrinkam Dostojevskog. Svejedno, jasno mi je da će oni, koji nisu mnogo pročitali, možda biti zbunjeni mojim sistemom vrednovanja.
Aaffa 01 S

Pogovor Loliti

Zašto čitati o manijacima?

Verovatno je svaki ozbiljan pisac svestan ove ili one svoje objavljene knjige kao stalnog bodrećeg prisustva. Njena signalna sijalica postojano svetli negde u podrumu i puki dodir našeg privatnog termostata namah urađa tihom malom eksplozijom prisne topline. To prisustvo, taj sjaj knjige u uvek dostupnoj daljini, neobično je druževno osećanje, a što se knjiga bolje saobrazila svojoj predodređenoj konturi i boji, utoliko obilnije i mirnije sja. No, ipak, postoje izvesne tačke, bogate, omiljene dolje koje čovek dočarava žudnije i u kojima uživa nežnije no u ostatku svoje knjige. Lolitu nisam ponovo čitao otkako sam u zimu 1954. godine pregledao otiske, ali je smatram divnim prisustvom sad kad se tiho maje po kući poput letnjeg dana za koji znamo da je vedar, tamo iza izmaglice.