Tekstovi autora: Milan Živanović

Ako nemate vremena i ne znate da kuvate, naša rubrika je mesto za vas, a zbog toga što smo i sami spremni da sopstveno neznanje i životne nevolje podelimo sa onima koji su voljni da čitaju

Kolji se taj odgovor nije dopao. Već je navikao na muškarce s lažnim imenima, lažnim adresama i brojevima telefona, na mračne tipove, pijane, ali je i dalje od njih zazirao. Jednom su mu tako prebili noge. Zbog toga je napravio korak unazad i Mesar je to primetio. Nasmejao se kao da je naglo promenio raspoloženje

Betonski džinovi dremaju po gradu. Sirovi beton se dobro uklapa u sadašnjost, budući da je sve više onih koji se među grubim zidovima osećaju kao kod kuće. Turisti im dolaze kao hodočasnici, stidljivo k njima okreću kamere telefona kako bi sa sobom poneli dokaz da je čovek jednom gradio. Neki nose i profesionalne aparate. Na primer Norvežanin Marius Svaleng Andresen čije ćete fotografije moći da vidite u Beogradu 16. juna 2023. – postavka "Life in the New" u Velikoj galeriji u DKSG (Dom kulture Studentski grad)

„Lep si“, opet je pročitao poruku. „Zna…“ počeo je da kuca, ali je to obrisao i napisao „Hvala“. Voleo bi da je sve počelo kao slučajan susret, na primer u tramvaju. Prvo bi ga gledao, a onda bi se polako provukao između ostalih putnika i stao iza njega. Kada bi vozilo skretalo ne bi se trudio da kontroliše svoje telo, zbog čega bi se sudarali sve dok pokreti ne bi dobili sopstveni ritam. Izašli bi na istoj stanici, on bi mu zatražio cigaretu. To se nikada ne događa

Ovo je i priča o odrastanju u surovim okolnostima. Jedna nesreća pokreće lavinu preispitivanja, a Lucas je usred svega toga. Baš kao i mnogi drugi mladi gej muškarci oseća krivicu, jer nam svet od početka poručuje da smo za nešto krivi. On je dobar primer za to kako homofobija, internalizovana homofobija i strah mogu da unište mlado biće – uprkos tome što živi dobro, što ima podršku i razumevanje najbližih, strašno pati. S porodičnom tragedijom se ta patnja pogoršava, jer se požar koji već tinja lako pretvara u katastrofu

mrtve zvezde/ u krevetu/ bez posteljine./ nebo je gore/ na nebu,/ plavo./ zato nas niko ne vidi...

Ako nemate vremena i ne znate da kuvate, naša rubrika je mesto za vas, a zbog toga što smo i sami spremni da sopstveno neznanje i životne nevolje podelimo sa onima koji su voljni da čitaju

pijem vodu/ iz kolena/ češem obraze/ prolaze/ trenuci na Zemlji/ hranim te/ kao kad starci/ kljukaju golubove

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

Potreba za mržnjom se često lomi na leđima LGBTIQ+ građana, a najveći broj incidenata ostaje neprijavljen. Surova stvarnost se dakle dešava mnogo češće nego što znamo. Psihološkinja Ana Mirković u intervjuu za televiziju N1 podseća da živimo u atmosferi koja apsolutno toleriše nasilje. Mržnja se, kaže, pothranjuje, a ono što se na taj način neguje, jača i razvija se. Deca se vaspitavaju da vrate istom merom, da udare još jače, da mrze sve što je drugačije, a neretko im se poručuje da je to jedini način da ostalima dokažu da se ne razlikuju, da pripadaju čoporu i da su mu odani. U tim njihovim inicijacijama stradaju oni koji s pretnjama žive oduvek

Dok se tuširao, raspakovao sam nekoliko kutija i na zidove okačio naše slike. Kroz odškrinuta vrata kupatila se čulo flop i potom tup udarac. Zamišljao sam kako zatvorenih očiju pokušava da napipa sapun, dok mu se zateže koža na leđima, neprirodno svetlucava pod neonskom sijalicom koju smo pre dve godine ukrali iz biblioteke. Ili pre tri.

Priroda je ponekad toliko daleko, da zaboravimo da su prava čuda u šumama, listopadnim i zimzelenim, džunglama, savanama, tajgama, na običnim poljima, usred snega i leda na dalekom severu. Nova dokumentarna serija „Chimp Empire“ (Netflix) je tu da nas još jednom podseti na to – okružene drvećem i žbunjem, porodice šimpanzi ratuju kao pravi junaci grčkih tragedija

Reditelj Elegance Bratton se možda nije do kraja posvetio onome što se dešava u Elissu, ali je od homoerotskih fantazija napravio mala remek-dela. Scene kojima počinje skoro svaki porno film je oblikovao kao majstor, a tako da ne budu vulgarne, već zgodne za upoređivanje „muških“ razgovora iz svlačionice i običnog flertovanja. Gledaocu je time pokazao da i nema neke velike razlike – svi smo jednaki u svlačionicama i izvan njih (ali nismo isti). U tim trenucima film iskače iz kalupa po kojem se prave skoro svi filmovi o vojnicima na obuci, što nije mala stvar

Čovek od samih svojih početaka teži besmrtnosti – između ostalog i kroz muziku. Ono što je otpevano ostaje, a u svakoj pesmi živi komadić onoga koji ju je izveo, ali i svih onih koji su je slušali. Melodija, poput nekakve religije koja ima smisla, okuplja građane i građanke koji veruju da je život više od radnog vremena i tri obroka na dan. Nekada su se prenosile s kolena na koleno, a s razvojem novih tehnologija ostaju duže – s njima i oni kojima je pošlo za rukom da pesmu ukrote.

Svi su toliko šokirani, da nasilje više nikoga ne uznemirava. To ne znači da mediji i novinari ne snose odgovornost za „naslove“ koje smišljaju samostalno ili s kolegama, posebno ako se radi o širenju mržnje i dezinformacija. Primer: „Gejevi šire sidu“