Tekstovi autora: Milan Živanović

Sve što je potrebno za ples jeste prosečno, ili blago natprosečno telo, jer je ples, izgleda, stvoren za one koji nemaju ništa. I dok je talenat dobro oružje i savršena maska, a kontrola pokreta dobar put da se postane simbol za nešto što je veće od nesvečanog postojanja, ples je uglavnom više od načina da se dođe do savršenog ja, jer pripada i svakodnevnim pojavama, pa se u najobičnijim trenucima pojavljuje kao koprena koja pada na nedovoljnu stvarnost.

Pored pokreta, reči, muzike, teatarske imaginacije, Hani inspiraciju nalazi i u osećanjima, te se istina, po njemu, nalazi u odnosima između ljudi, i meri se ljubavlju, mržnjom, žrtvovanjem i strašću. Čini se da je igra koju stvara oslobođena suvišnih pokreta, te se svodi na studije pojedinaca u metežu društva, stvarajući na taj način svojevrsni jezik seksualnosti, a samim tim i života. Haos, konfuzija, mizerija, nasilje, senzualnost, sreća i vitalnost čovečanstva, koje posmatrač doživljava gledajući plesače, čine da se i sam pronađe, i da spozna da pozicije često nisu jasne, te da nije usamljen u zbunjenosti pred životom.

Kao što je govorio Žil Delez, linije bega iz društva od kojeg se trpi neka opresija ne predstavljaju nikakav povratak prirodi, već samo izlazak iz određene teritorije, a da bi se zadovoljila želja koju to društvo brani. Negde na toj mapi nalaze se i popularna mesta za takozvani kruzing, praksu u okviru koje muškarci traže anoniman seks sa drugim muškarcima, a na skrovitim mestima, daleko od očiju onih koji takve prakse, i seks uopšte, osuđuju. Praktikovanje ovakvih radnji u modernom društvu, te paralelno sa savremenim tokovima borbe za gej prava, potpuno je skrajnuto, budući da se zajednica već decenijama trudi da spreči svođenje gej pojedinca na seksualni čin.

Kada je dvadeseti vek u pitanju, tokom Velike depresije 1932. godine mnogi muškarci okrenuli su se prostituciji kao 'straight-acting' muške prostitutke, preuzimajući posao od feminiziranih muškaraca koji su bili poznati kao 'fairies'. Situacija će se kasnije bitno promeniti, a kako su gej muškarci postajali vidljiviji zbog gej oslobodilačkog fronta, heteroseksualni i oni poznati kao 'straight-acting' prostitutke počeli su da se povlače iz posla, budući da nisu želeli da ih poistovećuju sa homoseksualcima.

Budući da nam prethodna loša iskustva nalažu da od onih koji imaju autorska prava jasno zatražimo dozvolu, učinili smo to i ovaj put. Huniewicz je rado pristao da sa nama podeli deo materijala, i pregovori bi tekli kao i obično da nam u jednom trenutku nije ponudio fotografiju koja do sada nije objavljivana.

Retko je da reklama, koja je uglavnom osmišljena da bi se ostvario profit, šalje tako snažnu poruku, te jasno poručuje onima koji se po nečemu razlikuju da veruje u njih, te da poštuje to što I sami veruju u sebe. Nepretenciozna promocija ravnopravnosti, bez dramatičnih momenata na koje smo navikli, tako klijentu obećava više od proste egzistencije, te nudi svet u kojem je poštovanje moguće.

Do nedavno se homoseksualnost retko prikazivala na velikom platnu, a i kada jeste bilo je to nešto čemu bi se trebalo podsmevati, što bi trebalo sažaljevati, čak nešto čega bi se trebalo plašiti. Holivud, taj veliki kreator mitova, naučio je strejt ljude šta da misle o homoseksualnosti, a gej ljude šta da misle o sebi. Niko nije odoleo tom uticaju.

Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka broj žena programera počeo je da opada, od 40% se do danas spustio na 17% . Postoje mnoge teorije o tome zašto je to tako. U to vreme Steve Jobs i Bill Gates počeli su da se pojavljuju u medijima. ”Programiranje je postalo stvar prestiža, i dečaci koji su do tada obraćali pažnju samo na hardver, postal su bolji kandidati za ovaj posao od devojčica koje su volele matematiku,” kaže Janet Abbate, koja se bavi ovom temom.

Video klubova se danas sećamo sa nostalgijom. Iako ih u Beogradu još uvek ima, rituali, koji su u njima počinjali, danas su ipak stvar prošlosti. Prvobitni video klubovi su bili oličenje reda i futurističkog minimalizma: ujednačene boje, kopije filmova poređane po azbučnom ili abecednom redu i zaposleni, koji je pre interneta, činilo nam se, bio nepresušni izvor filmskog znanja.

Čovek o kome nam govore i koji treba da postane slobodan već je, po sebi, rezultat potčinjavanja čiji koreni sežu mnogo dublje u prošlost. Jer, njega nastanjuje ona ’duša’ koja je i sama točkić u mehanizmu ovladavanja i upravljanja telom. Duša je rezultat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela. ( Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjevati: Nastanak zatvora, Prosveta, Beograd, 1997)

Queer je upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. Queer identitete zato ne smemo da pozicioniramo samo uz različite seksualne prakse i uloge, već je taj identitet važno ponovo promisliti i u vezi sa političkim opredeljenjem priče ali i stajalištem, koje je Homi Baba opisao kao ’ne - tačno/ne - pravilno’ (Michael Hardt, Antonio Negri, „Neka te sila prati“)

Stounvolska vizija bila je da prajd treba da bude produkt autentične pobune ugnjetenih kvir grupa, i da se toj pobuni pridruže i druge diskriminisane grupe, koje bi se zajedno borile za pripadanje i prihvaćenost u javnom tj. svakodnevnom životu. Tako da nam jedino preostaje da idemo napred, sećajući se slogana Queer nacije koji je ušao u antologiju: „We're here. We're queer. Get used to it. „ Ili onoga što je Conchita Wurst izgovorila pošto je pobedila na Evroviziji: „We are unstoppable!“, a što će tek ući u antologiju.

Neki savremeni filozofi misle kako nije dovoljno problematizovati samo jedan identitet koji jedinka poseduje, nego da se mora preispitivati istovremenost različitih identiteta kojima određeni subjekt raspolaže, koje prihvata, izvodi, ili od kojih odustaje. Tako se subjekat može odrediti kao izražavanje koje raspolaže aktuelnim identitetima, a ima svu slobodu da ih prihvati ili odbaci

Nacionalna država sa muškom figurom u centru postala je norma tokom celog XX veka, nacionalna Jagodina sa muškim Palmom u centru detaljno sledi taj primer. Iako ne odiše militantnom maskulinošću, pa samim tim izgleda manje opasno, jasno je da cenjeni političar bitno doprinosi kolektivnom homofobičnom umu bar u poslednjih deset godina

“Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom, zahvaljujući inicijativama grupe ’Magnus’. Upravo je ta grupa u Sloveniji bila prva koja je počela sa edukacijom i podizanjem svesti o AIDS-u, ne samo u okviru gej populacije već generalno, u Sloveniji. Kampanja je započeta pričom o sigurnom seksu – šta je to siguran seks i koje su mere prevencije. I tek nakon mnogo godina, ovoj inicijativi pridružile su se i državne institucije – a trebalo je da su do tada već bile aktivne godinama, intervenišući, itd. One su se, dakle, pridružile mnogo kasnije, kao i zdravstvene ustanove i relevantna ministarstva. A ovu misiju prosvećenja, u smislu prevencije i svesti, kako bi se sprečilo širenje HIV-a i AIDS-a, podržano je od strane nekoliko nevladinih organizacija, koje su bile aktivne radeći u oblasti homoseksualnosti.” Tatjana Greif