Tekstovi autora: Milan Živanović

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

"Ako želite da vodite normalan društveni život, morate voditi dvostruki život. Ni na koji način se ne stidim onoga što jesam, naučila sam da živim s tim. Osećam da kada bi bar nekoliko ’običnih ljudi’ moglo to da razume, sve bilo bi mnogo lakše". Ovu rečenicu je izgovorila jedna od akterki dokumentarnog filma rediteljke Ane Dejvison. Snimljen je daleke 1966. godine, a više od pola veka kasnije ova želja i dalje nije ostvarena do kraja. Dokumentarni film „Liefsteling – Sweetling“ Eve van Barneveld uliva nadu da bi to uskoro moglo da se dogodi.

Prošlo je pola veka od kad je prvi put prikazan jedan od najviše hvaljenih filmova u istoriji – The Godfather (1972) reditelja Francisa Forda Coppole. Mnogi su ga proteklih decenija proglašavali najboljim filmom svih vremena, te je na filmskim listama skoro uvek u samom vrhu, rame uz rame s najvećim rivalima – Citizen Kane iz 1941. i Casablanca iz 1942. godine.

Krizne situacije obično suspenduju uobičajena životna pitanja, pa se oni koji su na primer usred nekog strašnog rata uglavnom ne pitaju „Čemu sve ovo?“. U opasnim godinama cilj je jasan – sloboda, mir i izlaz iz pakla uništenja, jer retko koji čovek uživa u osećaju bespomoćnosti i zarobljenosti.

Serija From se temelji na ovoj formuli, a iz nje raste odlično osmišljen svet strave i užasa. Već je na samom početku jasno da nešto nije u redu – izolovani gradić tone u sumrak, a u pozadini se čuje zvono. Šerif (Harold Perrineau) u ruci drži metalni predmet i s mukom ga pomera tako da ovaj odzvanja kao zlokobno upozorenje da se nešto približava. Građani se nervozno okreću k Suncu koje nestaje i polako se povlače u svoje kuće. Dakle, spas je u privatnom prostoru, u četiri zida koja garantuju da će sve potencijalne opasnosti ostati napolju.

"Nalazim se na jadranskim Filipinima. Američani ne mogu naći ljepšu vedrinu na Havajima nego ja ovdje. Nalazim se u dubokom srcu dubokoga mora. Ovamo su me odista vile donijele, u nepoznatom nadnevku kada je globus zadrijemao i nitko nije mogao da me primijeti. Ja sam u carstvu pustolovina, u čudu događaja. Konačno sam doživio da je svijet zaboravio. I postao sam vlasnik jednog otajstva. Otputovao sam ravno prema pravoj slobodi, na jadranski front, na domaku Monte Gargana. I našao sam prije spontan, bolji nego da predstavljam svjetski PEN-club. Badava je to govoriti: Dalmacija, Jadran. Nego ovamo treba dohrliti, na Vis, kamo je stiglo dosta malo Čehoslovaka, i još dalje, na Biševo, na Svetog Andriju, na Palagruž. Poslije toliko godina trome sjedećivosti konačno me zahvatio talas epopeje. I to tako neodoljivo da će sada sva srca sa mnom zatreperiti, da će me svaka ljepota zavoljeti i blagosloviti" (Tin Ujević)

Raj tu ne prestaje – na dvadesetak minuta vožnje brodom se nalazi i ostvo Biševo, koje je ime dobilo po brojnim pećinama koje se u njega usecaju (L ‘ísola dei busi – otok rupa, crvotočina). Ukoliko more nije mirno, vožnja može da bude uzbudljiva, još više za one koji su jedva sišli s kopna. Talasima se sve ipak prašta kad se stigne na ostrvo, posebno do uvale Porat. Sve moguće plave nijanse se tamo mešaju sa smeđom bojom finog peska, a bez turističke euforije je taj doživljaj kao halucinacija.

Umirivalo me tiho brujanje frižidera. Često me budio usred noći, pa sam pomislio da je tako i ovaj put. Zvuk kompresora se mešao sa zveckanjem čaša, koje su se sudarale među sobom, s tanjirima i drugim prljavim posuđem.

Sličnih priča je ruku na srce bilo i ranije, pa Heartstopper liči na neke filmove iz devedesetih godina prošlog veka – na primer na Beautiful Thing (1996) i Get Real (1998). Nova serija s njima deli topli osećaj koji se obično ima kad se priča o ljubavi, samo što je smeštena u današnje vreme

U izmišljenim zemljama ne vladaju nikakva pravila, čak ni ona izmišljena (osim možda onih koja su u vezi s dobrim pričanjem priče). Mora se mešaju s pustinjama, u šumama raste svakojako rastinje, cvetovi govore, plodovi svetle, a nebo pripada zmajevima i drugim letećim stvorovima.

Da bi smislio reč „sloboda“, čovek je prvo morao da ukine ono što predstavlja i da joj izmisli suprotnost – ropstvo. Zahvaljujući ljudskom biću upoznale su ga i druge životinje, pa i dan danas svet gledaju kroz rešetke.

Svakoga dana svedočimo brojnim homofobičnim ispadima svuda u svetu, pa se neretko dešava da nekoga nasmrt pretuku samo zbog toga što su ga percipirali kao homoseksualca (ili „pedera“ – pojam koji homofobi koriste za sve pripadnike LGBTIQ+ zajednice). Ako to može da se dogodi u mirnodopskim uslovima, zamislite šta je sve moguće u ratu. Istina je da bombe ne pitaju za identitet, ali šta je s vojnicima, na primer čečenskim.

Poslednje scene su neubedljive i donekle ruše dinamiku filma, valjda u želji da ponude zaključak koji šokira. Uprkos tome gledalac bi trebalo da bude zadovoljan, jer je sve tu, a najviše kritika onoga što mnogi preziru – društva koje od čoveka pravi ili koku nosilju ili beživotno umetničko delo, svejedno je.

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

U drugom delu filma na scenu izlazi i Misaki (Toko Miura), devojka koja „ne ume ništa osim da vozi“. Odatle i naslov filma – vozi moj auto je ipak više od prostog okretanja volana, glavni junak s upravljačem prepušta još nešto – lozinku za ulazak u njegov unutrašnji svet. U duhu opojne jednostavnosti njih dvoje se polako zbližavaju, a razmena koja između njih postoji je toliko prirodna da bi slobodno mogla da siđe s ekrana i potraži svoje mesto u stvarnom svetu.