Tekstovi autora: Milan Živanović

Različita čitanja ove epizode su naravno moguća, ali to ne umanjuje činjenicu da se scenarista poigrava odnosom homoseksualnosti i homofobije, što se najbolje vidi u sceni u kojoj Karl svom virtuelnom ljubavniku, koji mu je samo prijatelj, nakon pauze u igranju objašnjava da je sve pokušao, probao druge avatare, nepoznate ratnike, ali da ništa nije bilo dovoljno dobro jer ni jedan od njih nije bio Danny.

Kako povratiti nadu? Potpuno otvorenim i iskrenim razgovorom. Bez ikakvog okolišanja, uvijanja, bežanja, bez ulepšavanja ili prećutkivanja. Realno, istinito, iskreno. Nikad, ali nikad ne smete lagati pacijenta. Istina vas čini slobodnim. I nema čistijeg i lepšeg osećaja od istine koja izgradi neverovatno poverenje! Kada najteži period prođe, pacijenti rado dođu da zajedno popijemo kafu. I tada se najlepše ispričamo. Pričamo o svemu. I o teškim momentima. I o lepim; I o budućnosti. I o nadanjima. To su tako "filigranski" momenti ... sitnice koje jako mnogo mogu da znače.

U Drop-in centru LGBTIQ osobe mogu da prijave nasilje, da dobiju podršku i pomoć, razgovor sa stručnim licima i osobama koje su prolazile kroz iste ili slične probleme. U planu je i besplatna telefonska linija za sve one kojima je potrebna pomoć, a do tada u centar mogu da se jave preko mejl adrese dpc.egal@gmail.com.

Video kulminira kad grupa skinsa sa početka, i imigranata iz sredine spota, na ramenima ponese debeljuškastog plavog dečaka koji pokušava da maše ruskom zastavom, te se zajedno probijaju kroz blato urbane Rusije, hrleći ka nepoznatom cilju, kojeg verovatno i nema, budući da ono što kritikuju samo po sebi ne vodi nikuda.

Nova cyber punk antologija Tima Millera drugačiji je pogled na budućnost, iako ponekad izgleda kao odjek iz prošlosti, te često zaliči na Heavy Metal iz 1981. Ako se na serijal pogleda kao na celinu, možda je najvažnije to što kultiviše ekstremnu ravnodušnost koja je postala glavna odlika čovečanstva, dok briše razlike između hvalospeva i krivice, budući da i jedno i drugo vode neminovnom kraju, i čoveka guraju u ruševine onoga što se jednom nazivalo civilizacijom.

Od serije Pose, preko dokumentarnog filma o Alexanderu McQueenu, pa sve do filmskih priča koje prate odrastanja onih koji su drugačiji, 2018. godina je obezbedila dovoljno plodne površine za kvir kinematografiju, TV serije, ali i rijaliti programe. Čini se da je vremenu tišine došao kraj, i da, iako još uvek umiru od AIDS-a, te se nose sa teretom auto i internalizovane homofobije, filmski kvir junaci brže rastu i dobijaju jače okvire u kojima se lica jasno vide, a imena dobro čuju.

Da bi se institucionalizovana, te bilo koja druga homofobija sasekle u korenu neophodno je da se pojedinačni homofobični ispadi ne posmatraju kao izuzeci od pravila, već upravo kao signali za to u kojem smeru se neka društvena grupa kreće. U svetu koji je obuzelo desnilo ovo je neophodno i kako bi se građani odvojili od horde koja deluje isključivo iz mržnje, a da bi se sprečilo da se ponovo poveruje u to da se spas krije u takozvanim tradicionalnim vrednostima, te gušenju svega što je drugačije.

Kažu da je neki čovek jednom išao po očišćenom trotoaru, a ipak se okliznuo i pao. Palo mu je tada na pamet, kakvog smisla ima čišćenje snega. Obustavite preduzeća za lopatanje – lepše je zavejano. Prosečan građanin Beograda se za životnog veka nagleda kojekakvih besnežnih zima, u okviru kojih saobraćaj ne funkcioniše iz nekih drugih razloga. Najavljivan, dakle, nekoliko dana unapred, i to baš u obimu kakvim nas je mučki zaskočio, sneg nas je ponovo dočekao nespremnih guma, ali spremnih objektiva, tako da u našoj galeriji možete da pogledate kako Beograd izgleda ovog 15. decembra.

Tako se čini da se društvo ipak kreće napred, a uprkos lelecima koji se čuju iz desnih ćoškova planete, te dolaze od pojedinaca i pojedinki koji obično okreću glavu pred društvenim pitanjima koja su zaista važna za budućnost sledećih generacija, te ustaju protiv svega što je drugačije, a u uverenju da u kulturi, obrazovanju i društvu uopšte ima mesta samo za isto. Najglasniji se često pozivaju na seksualizaciju sadržaja, budući da identitet koji je drugačiji automatski biva seksualizovan, te se autovanje i vidljivost pripadnika LGBTIQ populacije najčešće doživljava kao seksualni čin, a ne kao vraćanje dostojanstva koje je generacijama drugačijih odavno oduzeto.

Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom.

Ulazim u zgradu kao posle sedam sati povraćanja, palim lampu na telefonu, sija jače od bilo koje rasvete čini mi se, iza vrata stanova čujem: komeša se život. Nije uvek prijatno, znam.

Sve što je potrebno za ples jeste prosečno, ili blago natprosečno telo, jer je ples, izgleda, stvoren za one koji nemaju ništa. I dok je talenat dobro oružje i savršena maska, a kontrola pokreta dobar put da se postane simbol za nešto što je veće od nesvečanog postojanja, ples je uglavnom više od načina da se dođe do savršenog ja, jer pripada i svakodnevnim pojavama, pa se u najobičnijim trenucima pojavljuje kao koprena koja pada na nedovoljnu stvarnost.

Pored pokreta, reči, muzike, teatarske imaginacije, Hani inspiraciju nalazi i u osećanjima, te se istina, po njemu, nalazi u odnosima između ljudi, i meri se ljubavlju, mržnjom, žrtvovanjem i strašću. Čini se da je igra koju stvara oslobođena suvišnih pokreta, te se svodi na studije pojedinaca u metežu društva, stvarajući na taj način svojevrsni jezik seksualnosti, a samim tim i života. Haos, konfuzija, mizerija, nasilje, senzualnost, sreća i vitalnost čovečanstva, koje posmatrač doživljava gledajući plesače, čine da se i sam pronađe, i da spozna da pozicije često nisu jasne, te da nije usamljen u zbunjenosti pred životom.

Kao što je govorio Žil Delez, linije bega iz društva od kojeg se trpi neka opresija ne predstavljaju nikakav povratak prirodi, već samo izlazak iz određene teritorije, a da bi se zadovoljila želja koju to društvo brani. Negde na toj mapi nalaze se i popularna mesta za takozvani kruzing, praksu u okviru koje muškarci traže anoniman seks sa drugim muškarcima, a na skrovitim mestima, daleko od očiju onih koji takve prakse, i seks uopšte, osuđuju. Praktikovanje ovakvih radnji u modernom društvu, te paralelno sa savremenim tokovima borbe za gej prava, potpuno je skrajnuto, budući da se zajednica već decenijama trudi da spreči svođenje gej pojedinca na seksualni čin.

Kada je dvadeseti vek u pitanju, tokom Velike depresije 1932. godine mnogi muškarci okrenuli su se prostituciji kao 'straight-acting' muške prostitutke, preuzimajući posao od feminiziranih muškaraca koji su bili poznati kao 'fairies'. Situacija će se kasnije bitno promeniti, a kako su gej muškarci postajali vidljiviji zbog gej oslobodilačkog fronta, heteroseksualni i oni poznati kao 'straight-acting' prostitutke počeli su da se povlače iz posla, budući da nisu želeli da ih poistovećuju sa homoseksualcima.