Tekstovi autora: Milan Živanović

Robert bira onu drugu selidbu – odlazi u obećanu zemlju, u fabriku za preradu ribe. Cilj mu je da zaradi novac i vrati dugove. U tom procesu nas pušta u svoj svet, drugu Norvešku koja nije ista za sve. Ništa tamo ne pada s neba – „Ova zemlja liči na Mesec“ kaže mu majka, ali ne na onaj iz bajki – ne misli ona na srebrnu mesečinu koja osvetljava put, već na goli pejzaž koji kao da preslikava ono što radnici iz dalekih zemalja osećaju kad im se uskrati obećani novac

Ako nemate vremena i ne znate da kuvate, naša rubrika je mesto za vas, a zbog toga što smo i sami spremni da sopstveno neznanje i životne nevolje podelimo sa onima koji su voljni da čitaju

Ranije tog dana, ne znajući šta će od dosade, kliknuo je na link koji mu je stigao od nepoznatog pošiljaoca. U vrhu stranice koja se otvorila je masnim, ljubičastim slovima pisalo NAJBOLJI VIDOVNJACI, ispod: Sudbina je predodređena svakom od nas. To znači da lako možete da saznate šta će se i na koji način dogoditi

Briga o starima izvan uobičajenih porodičnih zajednica je sve veći problem koji ne pogađa samo pripadnike LGBTIQ+ populacije. Simon Chambers, i sam gej muškarac, u jednom trenutku u filmu kaže da ga je briga o ujaku podsetila na sopstvene strahove – „imao sam nekoliko lepih veza u životu, ali su sve došle u vreme kad mi je nezavisnost bila važnija“. Ponavljam: prisustvo partnera, dece i familije ne garantuje mirnu starost. Prema mnogim istraživanjima veliki broj ljudi (najčešće muškaraca) napusti svoje partnere/ke u slučaju teške bolesti. U tom saznanju ipak nema ničeg utešnog – i sloboda da biramo loše partnere i s njima starimo dok nas ne napuste je ljudsko pravo

„Broj 43“ je postavljen 18. oktobra, na platou kod autobuske stanice u Beogradu, u kraju u kojem je Merlinka provela dobar deo svog života. Rođena je 1958. godine u Zagrebu, a neko vreme je živela i na jugu Srbije, u Prokuplju. Potom je stigla u Beograd i osvojila ulicu Gavrila Principa. Umrla je sama u beogradskom naselju Krnjača, pre tačno dve decenije. Slučaj u to vreme nikoga nije interesovao, pa sve što danas imamo su glasine o osumnjičenima, te ulogama koje su igrali u njenom životu. Ponavljam: uhapšeni su, potom pušteni zbog nedostatka dokaza

žuta, zgrčena mrlja/ kao sunce/ koje se ugasilo/ juče./ ništa nam o tome/ nisu rekli

Dok maštamo o životu koji nije preživljavanje drugi to vreme koriste da od društva uzmu sve i ništa ne vrate. Breaking Social se bavi sličnostima koje povezuju korumpirane širom sveta. „Bogati vas plaše novcem“, kaže jedna od sagovornica, „Kad vam daju puno, vi onda ništa ne možete da kažete protiv njih. Prave od vas lažove“

E. M. Forster je priču o zaljubljenim gej muškarcima pisao između 1913. i 1914. godine, a izašla je tek 1971, godinu dana nakon njegove smrti. Ideja se začela kad je 1913. posetio imanje pesnika, filozofa i aktiviste Edwarda Carpentera. Ovaj je živeo s partnerom Georgom Merrillom, mladićem iz radničke klase, a njihov odnos je poslužio kao model za vezu Mauricea i Aleca Scuddera. Kad je završio, roman je pokazao samo najbližim prijateljima, ali do kraja života nije pokušao da ga objavi

Ako nemate vremena i ne znate da kuvate, naša rubrika je mesto za vas, a zbog toga što smo i sami spremni da sopstveno neznanje i životne nevolje podelimo sa onima koji su voljni da čitaju

Razlike su odlične. Da nema razlika, ne bi bilo ni sveta. To je ono što bismo deci mogli da govorimo, I odraslima, posebno slučajnim prolaznicima koji misle da im sličnost daje prednost. „Kad kažeš Cigan ili crn“, nastavlja Tea u pomenutom intervjuu, „Ukazuješ na svoju privilegiranost, moć, bijelost. Izgovaranje tih riječi nanosi bol drugome. Onima koji to govore bih rekla: nemojte to raditi i naučite svoju djecu da to ne rade“

Od razmišljanja o majci je ogladneo. Jednom je, i nikad više posle toga, napravila pitu s mesom. On je tu đakoniju zauvek vezao za njen lik. Zbog toga bi se često s mislima o njoj pojavila i uspomena na slatkasti miris mesa pomešanog s crnim lukom. Ponekad ju je sanjao s pitom u krilu

očnjak – udica/ grize./ razmišljam dok kapi/ kaplju/ bele, masne ./ ustajem/ da umirim/ glad

Mladi fudbaler čezne za slavom. Želja je toliko jaka da je spreman da s puta uklone svakoga ko mu smeta. Isprva mu verujemo, jer bi retko kome palo na pamet da je neko spreman na takva zlodela. Mladić stoji po strani, ćuti. Kad ga niko ne gleda igra izmišljene utakmice. Istina se izliva napolje kad je sam, u kupatilu

Pčele prave med i vosak. Te materije okružuju trans* devojčicu koja pokušava da shvati šta se to sa svima njima dešava. Mekan i fluidan, sladak i fleksibilan, toliko da lako menja oblik, med je ukusan sve dok se ne ušećeri. Fina, nežna smesa se kristališe ako predugo stoji, postaje hrapava i gruba, teško se guta. Baš kao i život koji miruje u mestu

Sjajna Eli Skorcheva je vremešnoj udovici ulila baš onoliko života koliko je potrebno za umiranje. Tamnim očima gleda u kamenoresca i vlasnika grobnog mesta. „Imate sreće“, kaže joj, „Grob je na centralnom mestu, blizu autobuske stanice, gleda na jug, leti nije vruće, zimi je hladno“. Ne veruje on da posmrtni ostaci pate od vremenskih promena – prodaje kao svaki prodavac, svestan da oni koji kupuju mesta za život posle smrti misle na svoje potomke – ne žele da ih opterećuju, jer je kovčeg ionako težak