Tekstovi autora: Milan Živanović

Od serije Pose, preko dokumentarnog filma o Alexanderu McQueenu, pa sve do filmskih priča koje prate odrastanja onih koji su drugačiji, 2018. godina je obezbedila dovoljno plodne površine za kvir kinematografiju, TV serije, ali i rijaliti programe. Čini se da je vremenu tišine došao kraj, i da, iako još uvek umiru od AIDS-a, te se nose sa teretom auto i internalizovane homofobije, filmski kvir junaci brže rastu i dobijaju jače okvire u kojima se lica jasno vide, a imena dobro čuju.

Da bi se institucionalizovana, te bilo koja druga homofobija sasekle u korenu neophodno je da se pojedinačni homofobični ispadi ne posmatraju kao izuzeci od pravila, već upravo kao signali za to u kojem smeru se neka društvena grupa kreće. U svetu koji je obuzelo desnilo ovo je neophodno i kako bi se građani odvojili od horde koja deluje isključivo iz mržnje, a da bi se sprečilo da se ponovo poveruje u to da se spas krije u takozvanim tradicionalnim vrednostima, te gušenju svega što je drugačije.

Kažu da je neki čovek jednom išao po očišćenom trotoaru, a ipak se okliznuo i pao. Palo mu je tada na pamet, kakvog smisla ima čišćenje snega. Obustavite preduzeća za lopatanje – lepše je zavejano. Prosečan građanin Beograda se za životnog veka nagleda kojekakvih besnežnih zima, u okviru kojih saobraćaj ne funkcioniše iz nekih drugih razloga. Najavljivan, dakle, nekoliko dana unapred, i to baš u obimu kakvim nas je mučki zaskočio, sneg nas je ponovo dočekao nespremnih guma, ali spremnih objektiva, tako da u našoj galeriji možete da pogledate kako Beograd izgleda ovog 15. decembra.

Tako se čini da se društvo ipak kreće napred, a uprkos lelecima koji se čuju iz desnih ćoškova planete, te dolaze od pojedinaca i pojedinki koji obično okreću glavu pred društvenim pitanjima koja su zaista važna za budućnost sledećih generacija, te ustaju protiv svega što je drugačije, a u uverenju da u kulturi, obrazovanju i društvu uopšte ima mesta samo za isto. Najglasniji se često pozivaju na seksualizaciju sadržaja, budući da identitet koji je drugačiji automatski biva seksualizovan, te se autovanje i vidljivost pripadnika LGBTIQ populacije najčešće doživljava kao seksualni čin, a ne kao vraćanje dostojanstva koje je generacijama drugačijih odavno oduzeto.

Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom.

Ulazim u zgradu kao posle sedam sati povraćanja, palim lampu na telefonu, sija jače od bilo koje rasvete čini mi se, iza vrata stanova čujem: komeša se život. Nije uvek prijatno, znam.

Sve što je potrebno za ples jeste prosečno, ili blago natprosečno telo, jer je ples, izgleda, stvoren za one koji nemaju ništa. I dok je talenat dobro oružje i savršena maska, a kontrola pokreta dobar put da se postane simbol za nešto što je veće od nesvečanog postojanja, ples je uglavnom više od načina da se dođe do savršenog ja, jer pripada i svakodnevnim pojavama, pa se u najobičnijim trenucima pojavljuje kao koprena koja pada na nedovoljnu stvarnost.

Pored pokreta, reči, muzike, teatarske imaginacije, Hani inspiraciju nalazi i u osećanjima, te se istina, po njemu, nalazi u odnosima između ljudi, i meri se ljubavlju, mržnjom, žrtvovanjem i strašću. Čini se da je igra koju stvara oslobođena suvišnih pokreta, te se svodi na studije pojedinaca u metežu društva, stvarajući na taj način svojevrsni jezik seksualnosti, a samim tim i života. Haos, konfuzija, mizerija, nasilje, senzualnost, sreća i vitalnost čovečanstva, koje posmatrač doživljava gledajući plesače, čine da se i sam pronađe, i da spozna da pozicije često nisu jasne, te da nije usamljen u zbunjenosti pred životom.

Kao što je govorio Žil Delez, linije bega iz društva od kojeg se trpi neka opresija ne predstavljaju nikakav povratak prirodi, već samo izlazak iz određene teritorije, a da bi se zadovoljila želja koju to društvo brani. Negde na toj mapi nalaze se i popularna mesta za takozvani kruzing, praksu u okviru koje muškarci traže anoniman seks sa drugim muškarcima, a na skrovitim mestima, daleko od očiju onih koji takve prakse, i seks uopšte, osuđuju. Praktikovanje ovakvih radnji u modernom društvu, te paralelno sa savremenim tokovima borbe za gej prava, potpuno je skrajnuto, budući da se zajednica već decenijama trudi da spreči svođenje gej pojedinca na seksualni čin.

Kada je dvadeseti vek u pitanju, tokom Velike depresije 1932. godine mnogi muškarci okrenuli su se prostituciji kao 'straight-acting' muške prostitutke, preuzimajući posao od feminiziranih muškaraca koji su bili poznati kao 'fairies'. Situacija će se kasnije bitno promeniti, a kako su gej muškarci postajali vidljiviji zbog gej oslobodilačkog fronta, heteroseksualni i oni poznati kao 'straight-acting' prostitutke počeli su da se povlače iz posla, budući da nisu želeli da ih poistovećuju sa homoseksualcima.

Budući da nam prethodna loša iskustva nalažu da od onih koji imaju autorska prava jasno zatražimo dozvolu, učinili smo to i ovaj put. Huniewicz je rado pristao da sa nama podeli deo materijala, i pregovori bi tekli kao i obično da nam u jednom trenutku nije ponudio fotografiju koja do sada nije objavljivana.

Retko je da reklama, koja je uglavnom osmišljena da bi se ostvario profit, šalje tako snažnu poruku, te jasno poručuje onima koji se po nečemu razlikuju da veruje u njih, te da poštuje to što I sami veruju u sebe. Nepretenciozna promocija ravnopravnosti, bez dramatičnih momenata na koje smo navikli, tako klijentu obećava više od proste egzistencije, te nudi svet u kojem je poštovanje moguće.

Do nedavno se homoseksualnost retko prikazivala na velikom platnu, a i kada jeste bilo je to nešto čemu bi se trebalo podsmevati, što bi trebalo sažaljevati, čak nešto čega bi se trebalo plašiti. Holivud, taj veliki kreator mitova, naučio je strejt ljude šta da misle o homoseksualnosti, a gej ljude šta da misle o sebi. Niko nije odoleo tom uticaju.

Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka broj žena programera počeo je da opada, od 40% se do danas spustio na 17% . Postoje mnoge teorije o tome zašto je to tako. U to vreme Steve Jobs i Bill Gates počeli su da se pojavljuju u medijima. ”Programiranje je postalo stvar prestiža, i dečaci koji su do tada obraćali pažnju samo na hardver, postal su bolji kandidati za ovaj posao od devojčica koje su volele matematiku,” kaže Janet Abbate, koja se bavi ovom temom.

Video klubova se danas sećamo sa nostalgijom. Iako ih u Beogradu još uvek ima, rituali, koji su u njima počinjali, danas su ipak stvar prošlosti. Prvobitni video klubovi su bili oličenje reda i futurističkog minimalizma: ujednačene boje, kopije filmova poređane po azbučnom ili abecednom redu i zaposleni, koji je pre interneta, činilo nam se, bio nepresušni izvor filmskog znanja.