Tekstovi autora: Milan Živanović

Homofobija u Poljskoj nije ništa novo, pa čak ni pre anti-LGBTIQ kampanje, kako tvrde neki građani, nije bilo lako biti gej u konzervativnom Bjalistoku. Nema gej klubova, friendly kafića, te drugih mesta za okupljanje, a držanje za ruke sa partnerom je, kao uostalom i u Srbiji, nešto što nije moguće ni zamisliti. Život se živi između četiri zida, pod uslovom da su zavese neprozirne i dovoljno teške, pa je sve više onih koji napuštaju zemlju u potrazi za normalnijim i bezbednijim životom

„A šta je..“ – „Pssst…“, pa bih sačekao kraj filma da postavim pitanja koja bi do tog trenutka toliko sazrela da više nisam mogao da podnesem njihovu težinu. „A kako…! „Hajde, na spavanje.“ Ujutru bi me pored kreveta sačekala knjiga „Upoznajmo muškarce“, jedna od nekoliko iz kompleta Savremena žena, ali ne samo da žena odavno nije bila savremena, već muškarci sa slika nisu ni malo podsećali na one iz Almodovarovih filmova

Esej "Queen Theory: Notes on the Pet Shop Boys", koji je objavljen 2002. godine, nudi još jedan ugao iz kojeg pesma može da se sluša, budući da Ian Balfour u njemu tvrdi da je prva neobjavljena verzija pesme napisana kao aluzija na situacije koje je Elton John imao sa mladim seksualnim radnicima, a da su je članovi benda nakon toga prepravili kako bi izbegli tužbu.

Veliki korak je postao moguć tek kada drugačiji više nisu mogli da trpe, pa su se protesti proširili ulicama Njujorka nakon još jedne policijske racije u klubu Stonewall Inn, danas legendarnom Greenwich Village gej baru. Poznatiji kao „Stonewall pobuna“, ovi su protesti postali prvi korak ka politizovanju identiteta, i rođendan modernog LGBTIQ pokreta. Istina je da ni tog junskog jutra jednakost nije izgledala kao nešto što je moguće, već samo kao fantazija onih koji se toliko razlikuju da nemaju šta da izgube. San o jednakosti je u mnogim delovima sveta i danas samo fantazija, ali neophodna, budući da je strah od svega građane počeo da gura u desno, baš tamo gde su i neki njihovi dedovi tražeći utočište od nepoznatog pronašli pakao za druge

Različita čitanja ove epizode su naravno moguća, ali to ne umanjuje činjenicu da se scenarista poigrava odnosom homoseksualnosti i homofobije, što se najbolje vidi u sceni u kojoj Karl svom virtuelnom ljubavniku, koji mu je samo prijatelj, nakon pauze u igranju objašnjava da je sve pokušao, probao druge avatare, nepoznate ratnike, ali da ništa nije bilo dovoljno dobro jer ni jedan od njih nije bio Danny.

Kako povratiti nadu? Potpuno otvorenim i iskrenim razgovorom. Bez ikakvog okolišanja, uvijanja, bežanja, bez ulepšavanja ili prećutkivanja. Realno, istinito, iskreno. Nikad, ali nikad ne smete lagati pacijenta. Istina vas čini slobodnim. I nema čistijeg i lepšeg osećaja od istine koja izgradi neverovatno poverenje! Kada najteži period prođe, pacijenti rado dođu da zajedno popijemo kafu. I tada se najlepše ispričamo. Pričamo o svemu. I o teškim momentima. I o lepim; I o budućnosti. I o nadanjima. To su tako "filigranski" momenti ... sitnice koje jako mnogo mogu da znače.

U Drop-in centru LGBTIQ osobe mogu da prijave nasilje, da dobiju podršku i pomoć, razgovor sa stručnim licima i osobama koje su prolazile kroz iste ili slične probleme. U planu je i besplatna telefonska linija za sve one kojima je potrebna pomoć, a do tada u centar mogu da se jave preko mejl adrese dpc.egal@gmail.com.

Video kulminira kad grupa skinsa sa početka, i imigranata iz sredine spota, na ramenima ponese debeljuškastog plavog dečaka koji pokušava da maše ruskom zastavom, te se zajedno probijaju kroz blato urbane Rusije, hrleći ka nepoznatom cilju, kojeg verovatno i nema, budući da ono što kritikuju samo po sebi ne vodi nikuda.

Nova cyber punk antologija Tima Millera drugačiji je pogled na budućnost, iako ponekad izgleda kao odjek iz prošlosti, te često zaliči na Heavy Metal iz 1981. Ako se na serijal pogleda kao na celinu, možda je najvažnije to što kultiviše ekstremnu ravnodušnost koja je postala glavna odlika čovečanstva, dok briše razlike između hvalospeva i krivice, budući da i jedno i drugo vode neminovnom kraju, i čoveka guraju u ruševine onoga što se jednom nazivalo civilizacijom.

Od serije Pose, preko dokumentarnog filma o Alexanderu McQueenu, pa sve do filmskih priča koje prate odrastanja onih koji su drugačiji, 2018. godina je obezbedila dovoljno plodne površine za kvir kinematografiju, TV serije, ali i rijaliti programe. Čini se da je vremenu tišine došao kraj, i da, iako još uvek umiru od AIDS-a, te se nose sa teretom auto i internalizovane homofobije, filmski kvir junaci brže rastu i dobijaju jače okvire u kojima se lica jasno vide, a imena dobro čuju.

Da bi se institucionalizovana, te bilo koja druga homofobija sasekle u korenu neophodno je da se pojedinačni homofobični ispadi ne posmatraju kao izuzeci od pravila, već upravo kao signali za to u kojem smeru se neka društvena grupa kreće. U svetu koji je obuzelo desnilo ovo je neophodno i kako bi se građani odvojili od horde koja deluje isključivo iz mržnje, a da bi se sprečilo da se ponovo poveruje u to da se spas krije u takozvanim tradicionalnim vrednostima, te gušenju svega što je drugačije.

Kažu da je neki čovek jednom išao po očišćenom trotoaru, a ipak se okliznuo i pao. Palo mu je tada na pamet, kakvog smisla ima čišćenje snega. Obustavite preduzeća za lopatanje – lepše je zavejano. Prosečan građanin Beograda se za životnog veka nagleda kojekakvih besnežnih zima, u okviru kojih saobraćaj ne funkcioniše iz nekih drugih razloga. Najavljivan, dakle, nekoliko dana unapred, i to baš u obimu kakvim nas je mučki zaskočio, sneg nas je ponovo dočekao nespremnih guma, ali spremnih objektiva, tako da u našoj galeriji možete da pogledate kako Beograd izgleda ovog 15. decembra.

Tako se čini da se društvo ipak kreće napred, a uprkos lelecima koji se čuju iz desnih ćoškova planete, te dolaze od pojedinaca i pojedinki koji obično okreću glavu pred društvenim pitanjima koja su zaista važna za budućnost sledećih generacija, te ustaju protiv svega što je drugačije, a u uverenju da u kulturi, obrazovanju i društvu uopšte ima mesta samo za isto. Najglasniji se često pozivaju na seksualizaciju sadržaja, budući da identitet koji je drugačiji automatski biva seksualizovan, te se autovanje i vidljivost pripadnika LGBTIQ populacije najčešće doživljava kao seksualni čin, a ne kao vraćanje dostojanstva koje je generacijama drugačijih odavno oduzeto.

Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom.

Ulazim u zgradu kao posle sedam sati povraćanja, palim lampu na telefonu, sija jače od bilo koje rasvete čini mi se, iza vrata stanova čujem: komeša se život. Nije uvek prijatno, znam.