Tekstovi autora: Vujica Rešin Tucić

Rakija, vino, pečenje, puding,/ muzika creva što peva,/ skrušena kičma jutro otvara,/ smrt pod krevet u pola devet!

Oblaci plove./ Vagina bubri./ Lišće opada./ Mleko kipi./ Bolesnici leže./ Ud nadire./ Stolovi škripe./ Smrt smrdi./ Supa se hladi.

Poetski demonizam Oskara Daviča tradicionalizam nije uspeo da savlada. Davičo nije pisao da bi unapredio književnost. Pre bih, ne bez osećanja zadovoljstva i izvesne podsmešljivosti, ustvrdio da je on, značajno, oštetio našu književnost. Čerečio je, do besvesti, tu malograđanski mrcinu dostojnu prezira. I najveći među našim, i ne samo našim piscima - Miroslav Krleža, Marko Ristić - recimo, ipak su bili samo književnici, pripadali su književnosti, evocirali njene mitove. Mislim da je Davičo književnost odavno napustio, ako joj je ikada i pripadao. On se samo kretao prostorima književnosti, razarajući je, raskidajući jezičke lance, urnišući je do neprepoznatljivosti - i u tome je sva muka književne kritike sa njegovim delom

Ljudska stvorenja prosto nanjuše kad je čovek jadan i usamljen pa će, shodno tome, svima biti jasno: Aleksandar Tišma je mnogo ljubio, ali nije saznao šta je ljubav. I njega su ljubili, ali ga nisu voleli. Mentalna i emotivna pustoš prekriva tegobne dane njegovog ljudskog vremena pa nam je sada jasnije i o čemu neprestano, po svemu sudeći, govore njegove pripovetke, romani, putopisi i ostali zapisi i razmatranja. Opisujući ljudske mane, naš pisac beše duboko svestan i svojih ljudskih slaboština pa se, pišući neprekidno, samobičevao i nalazio u tome lepu utehu. Kao i mi, uostalom.

Za Vujicu Rešin Tucića na početku nije bio jezik, reč, već ljudski pogled, lep i nevidljiv. Gledati, to je veliki rizik, piše on. Kao i za Crnjanskog, život je za Tucića širi i veći od literature, nespoznatljiv i neobuhvatljiv u svojoj veličanstvenosti. Jezički i vizuelni eksperimenti, jednostavnost forme, otvorenost duha dovode ovde do snažnih uvida koji nisu traženi već dolaze kao nagrada za formalnu raznovrsnost i neopterećenost. Te spoznaje se mogu učiniti u nekim pesmama beznačajne i bez poente, obične, prostačke, u drugim urnebesno smešne u rasklapanju i razaranju ideoloških oblandi i tabua, ali one govore samo o jednom, o tom neponovljivom životu i njegovoj nesamerljivoj vrednosti (Dragoljub Stanković)

Da bi porekao lažljivu knjišku poeziju (koja danas, na žalost, ne zatvara svoja prljava usta), Vojislav Despotov se, kao i svi mi, odao prekomernom isticanju sopstvene telesnosti, telesnosti sveta i same ljudske inteligencije, kroz esejizam koji je ponekad bio nerazumljiv, ali jedno beše uvek jasno: ogrezli u stvarnosti koja nam se nije dopadala, mi smo morali, kako je to učinio i sam pesnik, da svoje postojanje ponovo pronađemo, ali ovog puta kao čistu magiju - bekstvo u kosmos. Bežeći iz literature a i iz bedne stvarnosti Vojislav Despotov stvorio je novu energiju jezika, novo pevanje, ne bi li se iščupao iz kandži poznatog sveta.

Setio sam se da je Vojislav Despotov, osim na stotine svojih poetskih pronalazaka, smislio i jedan, sudbinski. Proglasio je, jedne godine, Mesec dana borbe protiv smrti. Malo zatim, kad minu taj jesenji mesec, on reče da je to malo i proglasi Godinu dana borbe protiv smrti. Ali i to prođe, pa smo se suočili sa projektom pod imenom Život borbe protiv smrti. I to je trajalo.

Bili smo u manjini. Živeli smo među ljudima koji nisu hteli da misle svoju sopstvenu sudbinu. To se ne sme prećutati. Kao i ona, svi smo mi bili zaokupljeni i zarobljeni sopstvenom svešću o postojanju u ljudskom svetu koji je bio nemilosrdan, grabežljiv, zao i potkupljiv. Ja se pitam da li smo platili i suviše veliku cenu za našu, ondašnju, svesno izabranu slobodu da govorimo ono što mislimo, što osećamo, pitam se da li je Judita Šalgo ponela i suviše veliki teret odgovornosti za sve nas.

Iako je opčinjen svetom mašina, strašnom parnom lokomotivom, vršalicama i drugim čudesima devetnaestog i dvadesetog veka, Raša Popov je ipak čista osamnaestovekovna duša predmeta izrađenih od drveta - škripa drvenih seljačkih kola sanjivo izbija iz svakog njegovog stiha. Ovo je i primenjeno pesništvo. Nema teme koja se ne može opevati u poeziji Raše Popova, nezaboravnim i očaravajućim slikama iz najzabitijih suterena srpskog jezika. Sve je to pravi, unikatni ručni rad majstora pesmopisca, u maloj zanatskoj radnji iz koje, uprkos čestim oskudicama u materijalu i mustrama, danonoćno izlaze komični, lukavo naivni, granginjolski, furiozni turbofolk jezički proizvodi.

Za Vujicu Rešin Tucića na početku nije bio jezik, reč, već ljudski pogled, lep i nevidljiv. Gledati, to je veliki rizik, piše on. Kao i za Crnjanskog, život je za Tucića širi i veći od literature, nespoznatljiv i neobuhvatljiv u svojoj veličanstvenosti. Jezički i vizuelni eksperimenti, jednostavnost forme, otvorenost duha dovode ovde do snažnih uvida koji nisu traženi već dolaze kao nagrada za formalnu raznovrsnost i neopterećenost. Te spoznaje se mogu učiniti u nekim pesmama beznačajne i bez poente, obične, prostačke, u drugim urnebesno smešne u rasklapanju i razaranju ideoloških oblandi i tabua, ali one govore samo o jednom, o tom neponovljivom životu i njegovoj nesamerljivoj vrednosti (Dragoljub Stanković)

Za Vujicu Rešin Tucića na početku nije bio jezik, reč, već ljudski pogled, lep i nevidljiv. Gledati, to je veliki rizik, piše on. Kao i za Crnjanskog, život je za Tucića širi i veći od literature, nespoznatljiv i neobuhvatljiv u svojoj veličanstvenosti. Jezički i vizuelni eksperimenti, jednostavnost forme, otvorenost duha dovode ovde do snažnih uvida koji nisu traženi već dolaze kao nagrada za formalnu raznovrsnost i neopterećenost. Te spoznaje se mogu učiniti u nekim pesmama beznačajne i bez poente, obične, prostačke, u drugim urnebesno smešne u rasklapanju i razaranju ideoloških oblandi i tabua, ali one govore samo o jednom, o tom neponovljivom životu i njegovoj nesamerljivoj vrednosti (Dragoljub Stanković)

Kada neko sebi postavi pitanje koje ne glasi: Gde je život? (Crnjanski) ili Ima li života posle/pre smrti? već: Da li postoji život? (od koga bi radikalnije bilo možda samo ono čuveno filozofsko Zašto Nešto a ne Ništa?), kada se, dakle, stvari izoštre do te granice upitanosti i to se uradi u punoj svesti o sasvim određenom društvenom kontekstu i angažmanu, ne samo spekulativno, onda pesniku koji je to tako postavio sebi i nama, Vujici Rešin Tuciću, i može doći da i nije nužno objavljivati po svaku cenu, već da je od štampanja knjiga bitnije čitanje, tumačenje tog sveta koji ipak ostaje jedna zagonetka i neizvesnost (Dragoljub Stanković)

Svome pobratimu odašiljao je (iznova opako bolesnom) tek otisnute tabake, na uvid, na tumačenje, a zašto je to činio - niko tada nije znao da rastumači. Ima primisli ondašnjih da se jedan veliki srpski pesnik, prijatelj drugog velikog srpskog pesnika, zdušno pravdao pred vremenom i ljudima u vremenu u kojem su obojica živeli, a previđa se da je gest kvarenja proslave bio sasvim prirodan, dostojan obojice značajnih ljudi. Okruženi ljudima svoga doba, usamljeni i upućeni jedni na druge, pesnici su se međusobno razumevali, ali njih nisu razumeli.