Tekstovi autora: Šarl Bodler

Ne znam kad me očarava,/ šta posebno me tu privlači./ Ona me kao noć stišava/ i kao Osvit na me zrači;/ I saglasje je preveliko/ što njenim lepim telom vlada...

Upravo nasuprot nama zastane na cesti muškarac od četrdesetak godina, čovjek umorna lica i prosijede brade. Jednom rukom drži malog dječarca, a drugom u naručju privinuo neko sićušno čedance, još preslabo da hoda. Poput dadilje izveo je svoju dječicu na večernji zrak. Svi u dronjcima. Njihova su lica neobično ozbiljna, a šest očiju zuri u novu kavanu istim, tek prema dobi različito izraženim udivljenjem.

Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže: "Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima.Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate"

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;/ Tvoj pogled je miluje, tvoj zagrljaj je hvata;/ Srce ti se raduje odjeku svoga bata/ U toj neukrotivoj i divljoj tužbalici

Da l' će novo cvijeće koje duša sniva,/ U tlu što isprano ko pijesak počiva,/ Naći tajnu hranu, da do snage dođe?

Uzimam u obzir hiljadu okolnosti koje obavijaju ljudsku volju i koje i same imaju svoje opravdane uzroke; onaj su krug u kome je zatvorena volja; no taj krug je u pokretu, živ, on se okreće, i menja svakog dana, svakog minuta, svake sekunde svoju periferiju i svoj centar. Na taj način, njim ponesene, sve ljudske volje u njemu zasužnjene izmenjuju svoju recipročnu igru, pa to i sačinjava slobodu

Jedna od najsmelijih pesama Cveća zla koja, začudo, nije bila optužena iako se u dvanaestoj strofi opisuje nekrofilija. Na ovnovu Banvilove priče Romantična nota, moglo bi se zaključiti da je Bodler ovu pesmu napisao u stanu glumice Rozine Štolc, u koji je drsko ušao sa namerom da čuvenoj lepotici izjavi ljubav. Lična imena u ovoj priči su izmenjena, ali se može prepoznati mnoštvo detalja iz Bodlerovog života

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija“

A kad stigne zora siva,/ Prazno mesto gde uživah/ Mrznuće te lednim dahom./ Kao drugi nežnostima,/ Nad tobom, nad tvojim snima...

Jedna od šest „osuđenih“ pesama - ova rana Bodlerova pesma (postoji jedan primerak iz rukopisa 1852) nosi obeležje poezije frenetičnog romantizma u kome ne nedostaju ni veštice ni vampiri

A ipak, ti ćeš biti đubretu ovom slična,/ užasu ovom punom gnoja,/ sunce mog bića, zvezdo ti moja nepomična,/ anđele moj i strasti moja!

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost/ Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:/ Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,/ Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost...

Da li jesenje si voće vlasne slasti,/ Da li pogrebni si sud za suzu groze,/ Miris što će u snu oazama cvasti,/ Jastuk milovanja, stručak tuberoze?

U veče od plave i rumene tajne/ grcanje će dugo tuge oproštajne/ da u istu munju salije nas strasnu/ Anđeo će, potom, vrata da otvori,/ pa, veran i vedar, ponovo razgori...

Danilo Kiš uvrstio je u Bordel muza, antologiju francuske erotske poezije, i dvije Bodlerove pesme koje vam donosimo, napisane u vrijeme dok u francuskom društvu vladaju najveći seksualni skandali iza kojih stoje razvrat i preljube, prostitucija i krvave ljubavne afere, a oficijelna akademska poezija peva barokno i sentimentalno rasplakano o mrtvim dragama i ljubičastoj senci oko njihovih trepavica. Kiš vidi Bodlerovu erotsku poeziju važnom zato što je u tim puritanskim vremenima, kao rukavac žive vode, nastavila tradiciju najbolje renesansne erotske poezije prenoseći je sve do dvadesetovekovnih pesnika na čelu sa Apolinerom.