A čime?/ Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja./ Ali opijajte se./ Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate,/ na zelenoj travi u nekom jarku,/ u sumornoj samoći svoje sobe probudite...
Ne znam kad me očarava,/ šta posebno me tu privlači./ Ona me kao noć stišava/ i kao Osvit na me zrači;/ I saglasje je preveliko/ što njenim lepim telom vlada...
Upravo nasuprot nama zastane na cesti muškarac od četrdesetak godina, čovjek umorna lica i prosijede brade. Jednom rukom drži malog dječarca, a drugom u naručju privinuo neko sićušno čedance, još preslabo da hoda. Poput dadilje izveo je svoju dječicu na večernji zrak. Svi u dronjcima. Njihova su lica neobično ozbiljna, a šest očiju zuri u novu kavanu istim, tek prema dobi različito izraženim udivljenjem.
Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže: "Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima.Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate"
Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;/ Tvoj pogled je miluje, tvoj zagrljaj je hvata;/ Srce ti se raduje odjeku svoga bata/ U toj neukrotivoj i divljoj tužbalici
Uzimam u obzir hiljadu okolnosti koje obavijaju ljudsku volju i koje i same imaju svoje opravdane uzroke; onaj su krug u kome je zatvorena volja; no taj krug je u pokretu, živ, on se okreće, i menja svakog dana, svakog minuta, svake sekunde svoju periferiju i svoj centar. Na taj način, njim ponesene, sve ljudske volje u njemu zasužnjene izmenjuju svoju recipročnu igru, pa to i sačinjava slobodu
Jedna od najsmelijih pesama Cveća zla koja, začudo, nije bila optužena iako se u dvanaestoj strofi opisuje nekrofilija. Na ovnovu Banvilove priče Romantična nota, moglo bi se zaključiti da je Bodler ovu pesmu napisao u stanu glumice Rozine Štolc, u koji je drsko ušao sa namerom da čuvenoj lepotici izjavi ljubav. Lična imena u ovoj priči su izmenjena, ali se može prepoznati mnoštvo detalja iz Bodlerovog života
Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija“
Jedna od šest „osuđenih“ pesama - ova rana Bodlerova pesma (postoji jedan primerak iz rukopisa 1852) nosi obeležje poezije frenetičnog romantizma u kome ne nedostaju ni veštice ni vampiri
U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost/ Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:/ Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,/ Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost...
U veče od plave i rumene tajne/ grcanje će dugo tuge oproštajne/ da u istu munju salije nas strasnu/ Anđeo će, potom, vrata da otvori,/ pa, veran i vedar, ponovo razgori...
