Tekstovi autora: Valter Benjamin

Da li svoju snagu prepoznajemo putem pobede i sreće? Ko ne zna da se njegove najdublјe slabosti, dakle, najviše pokazuju upravo kao snaga?

Loš pisac je plodan u zamislima u kojima se iživlјava kao što se loš i neuvežbani trkač razgalјuje u opuštenim i impulsivnim kretnjama svojih udova. Ali, upravo zato on nikad nije u stanju da kaže šta misli

Obrnuto, to golo, apsolutno ispunjenje može, u erotskom smislu, da izgubi svoju vrednost golog, apsolutnog ispunjenja

Ako, dakle, treba da dođemo do pojma sudbine, moramo ga sasvim odvojiti od pojma karaktera, što opet ne možemo postići pre nego što pojam karaktera preciznije odredimo. Na osnovu tog određenja postaće oba pojma potpuno divergentna; tamo gde je karakter, tu sigurno neće biti sudbine, a u kontekstu sudbine nećemo naići na karakter

„... Pre godinu dana bio sam u Vajmaru. Utisak koji je grad ostavio na mene, pomogao mi je u pisanju nekih delova članka, zbog kojeg sam i otišao tamo. Pokušao sam, međutim, da na te dve stranice njegovu suštinu prikažem ne zadržavajući se samo na deskriptivnom planu. ’Marselj’ je pandan svemu tome. Verovatno nije tako dobar, ali mi je drag, iz najskromnijeg mogućeg razloga, zato što sam s tim gradom morao da se rvem kao ni sa jednim drugim. Moglo bi se reći da je iz njega teže izvući jednu rečenicu, nego iz Rima celu knjigu...“ Iz pisma Hugu fon Hofmanstalu (Hugo von Hofmannsthal), od 26. VI 1929. Walter Benjamin, Gesammelte Schriften: Briefe, Bd.1–2 (1978), pismo br. 188. The Correspondence of Walter Benjamin, 1910–1940, University of Chicago Press (1994)

Siromaštvo iskustva. To ne treba shvatiti kao da ljudi žude za novim iskustvom. Ne, oni teže da se oslobode iskustva, oni žude za okruženjem u kojem će moći da svojim siromaštvom, onim spoljašnjim, ali, u krajnjoj liniji, i onim unutrašnjim, raspolažu na neki čist i nedvosmislen način, koji bi mogao da vodi ka nečemu pristojnom. Nisu uvek neupućeni ili neiskusni. Često možemo reći suprotno: da su sve „svarili“, i „kulturu“ i „ljude“, da ih je to iscrpelo i da su sada siti svega

Službeni glasnik objavio je knjigu “Anđeo istorije” Valtera Benjamina koju je priredio i preveo Jovica Aćin. Benjamin je svakako jedna od najmarkantnijih intelektualnih figura 20. veka, a jedna od ključnih problematika u njegovom delu nesumnjivo jeste istorija. Tako, njegove filozofske teze o pojmu istorije, koje je ispisao uoči samoubistva, prema mnogima se mogu uvrstiti u sto najdalekosežnijih spisa svih vremena. Za svaku ličnu biblioteku Benjaminovi spisi o istoriji su neprocenjiv dar. „Tekstovi u ovoj knjizi predstavljaju izabrane spise i odlomke o istoriji koje nam je ostavio Valter Benjamin. Oni se odnose na Benjaminove poglede na istoriju i na sve što je se tiče. Postoji, dabome, još njegovih spisa koji su mogli da budu uvršteni u ovu knjigu, ali ovo su najeksplicitniji i bez ikakve sumnje nezaobilazni. Veći broj ovde sabranih tekstova nisu bili objavljeni za autorovog života i veći broj, koliko znam, nikad nije bio preveden na srpski jezik do danas" (Jovica Aćin). Iz Benjaminove knjige “Anđeo istorije” prenosimo esej “Književna istorija i nauka o književnosti”

Kapitalizam se može posmatrati kao religija, to jest, kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnju i nemir na koje je ranije pokušavala da odgovori takozvana religija. Veza kapitalizma s dogmom o prirodi znanja – koje je zbog svog karaktera za nas u isti mah oslobađajuće i ubistveno. Krajnji ishod je oslobođenje i ruiniranje znanja.

Ukratko, ovaj levi radikalizam je upravo onaj stav kojem uopšte više ne odgovara nikakva politička akcija. On ne stoji levo od ovog ili onog pravca već jednostavno levo od bilo čega mogućega. Jer on od samog početka ne smera išta drugo do da u negativističkom miru uživa sam u sebi. Pretvaranje političke borbe iz prinude na odluku u predmet zabave, iz proizvodnog sredstva u robu široke potrošnje — to je najnoviji šlager ove literature.