Tekstovi autora: Sandra Dančetović

Kad smo objavljivali ili kad god ponovo postavimo na Facebook stranicu našeg magazina delove feljtona „Najbolje ex-Yu pjesme koje niste čuli“, neko uvek napiše: „Jesmo!“ Verujemo tako da su mnogi gledali „Cunk on Earth“, ali nama je promakla. Zato nikad nije kasno da pogledamo ili se prisetimo nekih odličnih serija koje su zahvaljujući hiperprodukciji i jurnjavi za novim, novijim i najnovijim ostale neprimećene

"Empire of Light" je film o moći i magiji ne toliko same filmske umetnosti koliko bioskopa i čitavog iskustva koje gledalac proživljava. To je mesto susreta i povezivanja sa drugima, kao i mesto za svojevrsnu izolaciju, osamljivanje i povezivanje sa samim sobom; mesto utehe i nelagode, mesto slobode i ograničenosti koje u svakom trenutku možemo da napustimo kad nas snop svetla ne bi vukao nazad

Film "Living" nam za kraj ostavlja još jednu važnu poruku, s kojom se možemo i ne moramo složiti. Ona podrazumeva spoznaju da nije važno da li će neko naše delo (šta god to podrazumevalo) ostati da živi večno, u bilo kom obliku. Štaviše, verovatno i neće. Ali, ograničenost njegovog postojanja ne znači da nije vredelo i da nije imalo smisla, baš kao i život sam

Tár je ostvarenje koje dopušta svima nama da isprojektujemo sopstvena viđenja, uverenja, političke i društvene stavove. Ipak, ma koliko bio pretenciozan, precenjen i kvaziintelektualan, Tár je pokrenuo toliko pitanja povodom kojih bi se polemika mogla voditi danima, što je, pretpostavljam, i bio cilj, posebno ako uzmemo u obzir marketing filma i sve krive tragove na koje nas navodi ne bismo li se svi, baš kao i Lydia Tár, počešali tamo gde nas svrbi. Ovo je film koji ne stvara nikakav emocionalni naboj i ne ushićuje, ali poziva na razgovor nakon završetka

Svi "Babylon" nazivaju "ljubavnim pismom...", pa dopisati po izboru – Holivudu, filmu, njihovom zlatnom dobu, glumcima, filmofilima... Međutim, samo u jednom naslovu piše istina – ovaj film je ljubavno pismo kinematografiji, a pismo mržnje Holivudu

To Leslie je potresna studija karaktera, donekle zasnovana na istinitim događajima i ličnostima, ali je toliko univerzalna i prepoznatljiva da je pozadinska priča nepotrebna. Nakon što je osvojila 190 hiljada dolara na lutriji, Leslie planira da kupi kuću, otvori lokal i pomogne sinu tinejdžeru da uspe kao muzičar. U sledećoj sceni zatičemo je šest godina kasnije u svratištu iz kojeg je izbacuju, ogrezlu u alkoholu, dugovima i nemaštini

Ne, nisu svi krivi za nečiju smrt, ali doprinose atmosferi u kojoj takva tragedija postaje tek jedna u nizu. To je ono što ova serija ispituje, mimo i iznad čuvenog pitanja ko je ubica. Zanimljivo je da niko, kako to često biva u trilerima, nije označen kao psihopata, sociopata, otpadnik od zakona i društva, trula jabuka sklona tome da zatruje neposrednu okolinu. Ne postoji niko ko bi se mogao „odstraniti“ da bi sredina prodisala i postala zdrava

Za razliku od specijalizovanih magazina ili web-sajtova koji pomno prate svaku od nekoliko stotina ovogodišnjih TV serija, naš tročlani tim recenzenata mogao je da se bavi samo onim što je stigao da vidi tokom poslednjih 12 meseci. Svako od nas imao je prava da izabere pet voljenih naslova, te su ove preporuke naš izbor, naša odgovornost i naš mali ekran...

Kada se bavi savremenim temama, novi nemački film najbolji je u oslikavanju života „običnog malog čoveka“. Neopterećen isuviše političkim i istorijskim nasleđem, finansijski dovoljno stabilan, u relativno predvidivom i sigurnom okruženju, taj obični mali nemački čovek okreće se sebi i ne dopada mu se ono što vidi. Otkriva da su mu prodali laž i da čezne za nečim drugačijim, samo je problem što ne zna šta je to i što se svog malograđanskog komfora ne bi odrekao ni po koju cenu

„Jok“ je, premda se čini drugačije, neverovatno zabavan i duhovit film, u kojem će se mnogi prepoznati na ovaj ili onaj način. Uz sav humor, poigravanje žanrovima, nekad i farsične elemente, adresira i ozbiljne teme poput problematičnih porodičnih odnosa, zlostavljanja, traume, odakle zapravo i potiče ta nemogućnost samospoznaje, a potom i povezivanja s drugim

Od rođenja osuđeni na marginu, domaćini i posetioci bara Atlantic na istoj toj margini čine čuda – sanjaju o nemogućem, kući na obali i pristojnom životu, a predvodi ih Nathalie, gazdarica i jedina žena među njima. Atlantic Bar je njen show, kao što i sam bar ne bi postojao bez nje. Ona nas svojim prisustvom, harizmom i humorom uvlači u taj prostor, ali zadržava nas ono što slutimo ispod površine

„Da li ste videli ovu ženu?“ je važna priča koja, iz ma kakve žanrovske perspektive posmatrana, ima utemeljenje u istini, u realnosti koju svi živimo, koju pokušavamo da osmislimo, izmaštamo, domaštamo, ulepšamo, u kojoj konačno želimo da pronađemo svoje mesto

Neki fokusiranje na veličinu tela glavnog junaka i čitavu protetiku i masku koju Fraser ima smatraju diskriminatornim, fetišizirajućim, senzacionalističkim ili fobičnim. Naročito se to pokazuje u reakcijama likova koji prethodno nisu videli Charlija. Međutim, gojaznost jeste diskriminisana, debljina je prokazana i ljudi se nje boje. Što je telo veće, veća je i odbojnost okoline. I to je društveno, kontekstualno i medijski uslovljeno, naročito u poslednjih nekoliko decenija. Zato „Kit“ pre oslikava društvo nego što mu se divi

Moguće je da izuzetno konzervativno društvo vidi Joyland kao subverzivan, čak direktno provokativan i provokatorski film. No, u samom narativu toga nema. Joyland se bavi ljudima od krvi i mesa, njihovim osećanjima i odnosima. I svesno nam stavlja do znanja da u patrijarhatu svi pate, čak i oni koji ga slave, ali da najveći teret svakako snose žene

Prvi dugometražni film Juraja Lerotića, ovogodišnji pobednik Sarajevo film festivala, osvajač triju nagrada na festivalu u Locarnu i hrvatski kandidat za Oscara, u Srbiji će premijerno biti prikazan na Festivalu autorskog filma u ponedeljak, 28. novembra u sali 6 MTS dvorane od 21:15. Naredno prikazivanje biće upriličeno već u utorak, 29. novembra u Dvorani Kulturnog centra s početkom u 19 časova, takođe u sklopu FAF-a