Tekstovi autora: Radomir Konstantinović

Pejzaž

Pohvala putovanju (1)

Atentat na moju smešnu taštinu

Službeni glasnik objavio je knjigu iz ostavštine Radomira Konstantinovića “Pohvala putovanju” koju je priredila piščeva udovica Milica Konstantinović. To je priča o šestomesečnom putovanju kroz Evropu na koje su Kaća Samardžić i Radomir Konstantinović krenuli u proleće 1962. godine. Itinerer: Beč–Hamburg–Amsterdam–Brisel–London–Pariz–Provansa–Italija–Švajcarska. „I daleko je blisko, pa i dugačka putovanja prebrzo prolaze. Nadam se da vam je lepo i želim da znate da lepšega nema“, piše im u pismu Oto Bihalji Merin. Bila je ovo i jedna vrsta putovanja kroz umetnost, pa su se u knjizi našli i eseji o Rembrantu, Mirou, Pikasu i Sezanu. Iz Konstantinovićeve knjige prenosimo nekoliko eseja
Radomir Konstantinović

Od kritike do zanosa

Jesmo li oslepeli za sadašnjost koja čeka da joj se vratimo?

Ako je kritika neizbežna, sme li ona da nas učini mrtvima za zanos, za strast i oduševljenje, pa čak i za onu radost koja je spremna da pogreši, živa ljudska radost? Integralni duh je samo u ovome spoju kritičkog duha i duha radosti, prosuđivanja i strasti.
Radomir Konstantinović

Osvajanje Evrope

Egzotični klovnovi koji skakuću u opancima

Ovaj pokušaj da se svedemo na egzotiku, na egzotične klovnove koje će Evropa da vidi, i primi, samo ako skakuću pred njom u opancima, udaraju u bubnjeve i sviraju u zurle, ovu bubnjarsku i zurlašku estetiku koju piše kompleks inferiornosti i došaptava čemerna duša rođena za Čičikova, osećam pre svega kao atak na literaturu: literatura nikad nije nastajala, sem po cenu da izgubi sebe, iz potrebe da nekome ugodi, da se nekome “dopadne”, a pre svega savremena literatura koju, kao ljudski ponos i prkos, i mi, na ovom jeziku iskonskog prkosa i inata (i trgovcu i bogu!) pokušavamo da ostvarimo
Faffa 10 S

Palanka, pozorište normativnosti: Duh podsmeha svemu pojedinačnom

Beskrajna mržnja svake različitosti

Pojedinac se podređuje u ovome svirepom pozorištu kojim vlada neobuzdani smeh većine, od talasa do talasa poruge, duhu palanke ne samo u načelu, i ne samo u velikim ”trenucima” koji bi mogli biti egzistencijalno iskušenje za sami taj duh, on mu se podređuje u životnoj praksi, i to svakodnevnoj. Time što je nosilac jedne osobine ili mane, u koju je pretočeno njegovo ime koje je dobio po rođenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojim pravim imenom), on je u praksi trajno podređen palanci: svakim dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimku, upućuje, duh palanke pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen