Tekstovi autora: Srđan Stojiljković

Dođite, sve pošasti sveta! Dođite, ja ću samo urliknuti: koji će biti uslovi za ulazak u Grčku jula meseca? Mada, ni Golubac nije loš. Iz perspektive instagram fotografija. Pa eto, nosim se sa ovom pandemijom, dostojanstveno i smerno

Novinarsku ekipu odnosi rečna struja ka novim propalim događajima. Nema priloga za Srbiju danas, jebi ga. Ko će da plati frizera i psihoterapeuta? A ko da plati pivo? Jebena anonimna grupa. Purgeri, ili šta…? Slavko konačno izlazi iz sale. Tinejdžeri mu se osmehuju, sve je u redu, ali gledaju mu iznad ramena. Gde je Mladen? Slavko ih gleda kao usmrćenu mladunčad. Glupi Niš!

Stižem kod svojih srpsko-hrvatskih domaćina u Murskom Središću. Svi nasmejani i gostoljubivi. Pitaju me kako sam putovao. Problemi? Iako želim da mi brada zadrhti, da se požalim na hudu sudbinu i da ispričam kako su mi radnici na pumpi ili ljudi na ulicama pokazali mržnju, samo sležem ramenima i pomalo me sramota da se ništa loše nije dogodilo

Ne može biti da smo svi u ovoj zemlji rođeni kao slavuji, pa jedino što želimo je to da gradimo pevačke karijere. Moje lice treba da zvuči poznato ljudima koje poznajem i koje ću upoznati. Ne može biti da odjednom postoji fabrika za štancovanje identičnih devojaka. Život bez posebnosti i individualnosti. Sve one liče na gore pomenutu moju majku. Ja ipak pamtim vreme pre ove medijske revolucije kada je svako u sebi gradio karakterističan izraz, te se na taj način izdvajao iz gomile

Religiozna igra zvana: par-nepar, budila je u nama hazarderski duh i učvršćivala je naše međusobne odnose. I sada pamtim zadovoljstvo zbog dobitka kada sam opelješio jednog novajliju, uz pomoć sreće i malo varanja. I to je jedini put kada sam se trijumfalno vratio kući, ushićen i treperav. To se pamti

Povratkom u Niš, vinil “Paket aranžmana” je zaigrao na mom gramofonu. Toska 20 se povijala od reskog i tako neodoljivog zvuka. Čvrsto verujući da svako od nas ima identičnog parnjaka na svetu, uživao sam prizivajući tog nekog svog dvojnika da čuje potpunu lepotu. Tada, netaknut svom grozotom kasnijih dešavanja, znao sam da pripadam modernom delu sveta. I mislio sam na tog svog zamišljenog dvojnika. Nije mu bilo bolje od mene. To mi je onda bilo bitno

Svaku svoju ploču sam žigosao svojim inicijalima, ispisujući ih na unutrašnjoj strani omota. To je bila zaštita moje svojine. Nešto kao osiguranje. U pola noći sam znao koliko imam ploča, koliko domaćih izvođača, koliko stranih. Stalno sam ih dodirivao, premetao po rukama, peglao najlon u kom je počivala ploča, jer se zbog nestručnog rukovanja najlon nagužva u omotu. Brojao bih ploče kao da će broj narasti preko noći