Tekstovi autora: XXZ magazin

Poznata američka pjevačicaa Aretha Franklin, koju su nazivali "kraljicom soula", preminula je 16. avgusta u 77. godini života nakon teške borbe s rakom. Osvojila je ukupno 18 diskografskih nagrada Grammy, a s više od 75 milijuna prodanih ploča ubraja se u najprodavanije glazbenike/ce svih vremena. Za života je održala skoro 300 koncerata, no zbog straha od letenja vrlo rijetko je putovala izvan SAD-a. Bila je prva žena primljena u Rock and Roll Hall of Fame.

Neke građevine ne prežive odsustvo čoveka, te postoje još neko vreme da bi svojim raspadanjem doprinosile postapokaliptičnoj atmosferi u oblastima koje su davno napuštene, a pošto su prethodno iscrpljena sva sredstva koja su mogle da pruže. Nekadašnja sela, fabrike, crkve, te ostale strukture, u koje su mnogi nekada hrlili da obrađuju zemlju, da rade, da se mole, ili jednostavno žive, danas su samo ljušture u kojima ne obitava ništa osim duhova prošlosti. Širom nepreglednih ruskih prostranstava raspada se ono što je sagrađeno, te potom napušteno, a među ruševinama su i carske palate, katedrale, naselja od masovnih betonskih blokova, koja su jednom bila simbol Sovjetskog saveza. Fotografi već godinama putuju kroz ovu zemlju u potrazi za napuštenim gradovima, praznim fabrikama, te božjim hramovima koje je i bog napustio.

Ono što crtaju Yehuda i Maya Devir uklapa se u stihove koje je jednom napisao Pablo Neruda: „Ali/ ako svaki dan,/ svaki sat,/ pristaneš da mi budeš sudbina/ s neumoljivom slašću,/ ako se svakoga dana popne/ jedan cvet do tvojih usana tražeći me/ o ljubavi moja, o moja/ u meni se sva ta vatra ponavlja,“ budući da nepretenciozno ilustruje svakodnevni život koji se prevazilazi jedino uz pomoć ljubavi. Mladi bračni par živi i radi u Tel Avivu, a postao je poznat, te viralan, zbog ilustracija koje pokazuju kako se uživa u malim stvarima, i kako se potencijalni konflikti prevazilaze dobrom voljom i kompromisima. Stripovi koje crtaju poznati su kao “One of those days,“ a prikazuju realne događaje iz života ovog para, i prate kako jedna ljubav raste malo-pomalo.

Weberow rad je čitavim generacijama predstavljao prvu asocijaciju na seks, te je neosporno da je homoerotiku uveo u mejnstrim, i to ne na zadnja vrata. Izabrani subjekti ličili su na neke drevne atlete, a fotografsko oko hvatalo je baš ono što je blisko gej senzibilitetu. Ipak, mnogi u njima prepoznaju i preteranu invazivnost koja, za razliku od onoga što su radili neki drugi kvir fotografi, subjektima oduzima lice, te akcenat stavlja na neke druge delove tela.

Tako film „The Idea of Us“ donosi nežnu reprezentaciju napora da se prevaziđe prethodna ljubav, a preko dirljivih manifestacija onoga što je bilo, koje su tu da posmatrača podsete da se svako iskustvo ugrađuje u konačni doživljaj života, te da svaki odnos donosi dragocene lekcije o drugima koji se, na kraju, ne razlikuju puno od nas.

Na ovogodišnjem West Herzegowina Festu (No16), tradicionalno su podeljene nagrade za najbolju priču iz regiona. Stiglo je preko 350 radova, a u uži izbor ušlo je tridesetak priča. Dodeljene su dve prve nagrade; dobitnice su Marta Glowatsky Novosel (za priču „Izlet“) i Renata Srečić („Kratka priča o umiranju“). Treću nagradu dobio je Almir Kaplan za priču „Zastava“. Naš portal objaviće sve nagrađene priče – a kao drugu objavljujemo „Kratku priču o umiranju“ Renate Srečić.

"Dajte malo, dajte rijetko i iznad svega, dajte negodujući" glavni je seksualni savjet za nevjeste 19 stoljeća. A ako do seksa dođe, pravite se mrtvi.

Mnoga pisma koja su tokom istorije razmenjivali istopolni ljubavnici nisu sačuvana, a najčešće zbog toga što bi pisani tragovi „greha“, a nakon što su tražene sume novca isplaćivanje ucenjivačima, bivali uništavani od strane članova porodice, te bilo koje druge zainteresovane strane. Sa druge strane mnogi biografi nisu verovali u dokaze o homoseksualnoj ljubavi, čak ni kad bi se ovi našli pred njima, pa je tako, na primer, Alexander Thayer, koji se bavio Betovenovim životom, završavao sa glavoboljom svaki put kada bi naišao na dokaze o kompozitorovoj naklonosti prema mladom Karlu, pa je biografija na kraju ostala nekompletna.

Na ovogodišnjem West Herzegowina Festu (No16), tradicionalno su podeljene nagrade za najbolju priču iz regiona. Stiglo je preko 350 radova, a u uži izbor ušlo je tridesetak priča. Dodeljene su dve prve nagrade; dobitnice su Marta Glowatsky Novosel (za priču „Izlet“) i Renata Srečić („Kratka priča o umiranju“). Treću nagradu dobio je Almir Kaplan za priču „Zastava“. Naš portal objaviće sve nagrađene priče – a za početak evo nagrađenog „Izleta“ autorice Marte Glowatsky Novosel

Pored toga što životinjama pruža neku vrstu utehe, ova muzika služi i kao izvinjenje, budući da slonovi služe čoveku još od samih početaka istorije, te su za njega ginuli u ratovima, i pod teretom drvene građe koju su izvlačili iz sopstvenih staništa, te na svojim leđima poneli teret udobnosti za koju je ljudsko biće smatralo da mu je neophodna.

Veliki rat, kako su ga nazvali savremenici koji su ga preživeli kao vojnici na frontovima ili civili izmučeni oskudicom, bolestima i iscrpljujućim radom, doneo je savremenicima jedno sasvim novo iskustvo. Bez obzira na to da li su pripadali pobedničkoj ili poraženoj strani, svi su kao duboki ožiljak nosili taj rat što je imao snagu ogromne, neočekivane prirodne kataklizme koja je velikim nanosima smrti, razaranja, bola i patnji, zatrpala iluziju i utopiju o svetu „belle epoque“. Neke od najupečatljivijih fotografija iz ovog rata ne prikazuju tehnološka čuda ili prizore sa bojnih polja, već ljudska bića uhvaćena u haosu. Vojnici su dolazili sa svih strana, tek obični ljudi, mladi i stari, i mogućnost da se pogleda na bojna polja koja su napustili pre sto godina, a ne u uniforme i nacionalna obeležja, pravi je prozor u svet star čitav jedan vek. Šume još rastu./ Njive još rađaju./ Gradovi još stoje./ Ljudi još dišu. (Bertold Breht, Mazalo govori o budućim velikim vremenima/ Nemački ratni bukvar)

"Pitanje gej identiteta je već duže vremena postalo paradoksalno pitanje, ako ne i nerešivo: gej identitet je istovremeno politički nužan i politički katastrofalan. Gej identitet je nužan, suštinski bitan i neophodan, jer je uvek u opasnosti od nestajanja, potiskivanja i „nevidljivosti". To je identitet koji treba po svaku cenu afirmisati, neprekidno, i to utoliko više ukoliko je i dalje obeležen kao sraman, patološki i devijantan. To je, međutim, i jedan opasan identitet i čak obmanjiv, identitet koji je neophodno odbaciti i kojem se uvek treba suprotstavljati, jer on igra ulogu normalizatora i nadzornika u društvu, jer funkcioniše u cilju zadržavanja seksualne i socijalne razlike, kako u heteronormativnoj kulturi tako i u gej kulturi. To je politički katastrofalan identitet jer dopušta društvu da mirno upravlja seksualnim razlikama i funkcioniše zapravo kao sredstvo za stabilizaciju i konsolidaciju samog heteroseksualnog identiteta (koji bi bio mnogo fluidniji, nestabilniji i nebezbedniji entitet kad ne bi bilo gej identiteta da ga podupire). Ukratko, gej identitet je u isti mah homofobni identitet po svojim totalizirajućim i normalizirajućim posledicama i identitet čija su negiranja, poricanja i odbijanja ništa manje homofobna." Fuko

Paralelno sa feljtonom „Bolja prošlost“ koji se bavi istorijom jugoslovenske estrade, krenula je photo-slikovnica iz muzičkog života autora ove knjige. Iz zaboravljenih kutija i albuma, na svetlo dana izvučene su njegove fotografije u društvu estradnih zvezda i drugih prijatelja među kojima su, recimo, Bebi Dol, Goran Bregović, Dražen Vrdoljak, Mišo Kovač, Čarls Simić, Vesna Pešić, Momčilo Bajagić Bajaga, Olivera Katarina, Sanja Doležal, Dunja Blažević, Massimo Savić… Biće toga još, sve u ime Bolje prošlosti!

Postoje tri aspekta u istoriji gej filmske produkcije: nevidljivi, zatvoreni i otvoreni. Prve dve kategorije su najčešće povezane sa mejnstrim (čitaj ''holivudskom'') produkcijom, dok se ova poslednja uglavnom vezuje za dokumentarnu, nazavisnu i avangardnu produkciju. Iako možda nikad nećemo znati ko su oni bili i kakav je tačno bio njihov doprinos, možemo slobodno reći da je na hiljade homoseksualaca učestvovalo u snimanju svih vrsta filmova tokom svih ovih godina. Ovi ljudi čine ''nevidljivu'' istoriju gej filmske produkcije. Najdalje što možemo otići u pokušaju da proniknemo u ovu nevidljivu, nezabeleženu istoriju je kada imamo ''čudan osećaj'' tokom neke scene, pa pomislimo: “Ovo je sigurno radio neki kvir umetnik”. Sve veći deo ove nevidljive istorije izlazi na videlo zauzimajući mesto u okviru istorije produkcije zatvorenog gej filma, zbog činjenice da se pojedinci javno deklarišu kao homoseksualci, odnosno autuju.

Baš kada nam se učinilo da je ovaj 24. jul mogao i nestati iz kalendara, vest da je na današnji dan rođena glumica Elisabeth Moss - promenila je sve. Upoznali smo je pre svega kao Peggy iz kultne „Mad Men“, iako je još kao dete igrala u filmovima i serijama. Nakon Peggy, uspešno je otelotvorila detektivku Robin iz „Top of the Lake“, a danas je gledamo kao June, odnosno Offred, u potresnoj seriji „The Handmaid's Tale“. Dok se uloge i uspesi polako nižu, redakcija XXZ magazina čestita rođendan omiljenoj glumici prigodnom fotogalerijom. Nolite Te Bastardes Carborundorum!