Tekstovi autora: XXZ magazin

Ova i slične video-igre dobar su primer za interaktivnu edukaciju, budući da proživljavanje iskustava i diskriminacije pruža najbolji način za razumevanje svih prepreka sa kojima se suočavaju oni koji se ne u klapaju u heteronormativne sisteme. Tako bi nove generacije mogle da se vaspitavaju na drugačijim sistemima vrednosti, te da se uče kako je za kvalitetan život neophodna ne samo tolerancija, već i suštinsko razumevanje drugog koji se sticajem okolnosti nije rodio u okvirima koji obezbeđuju sve privilegije.

Jedan od epiteta koji se pridavao lezbijstvu u ranonovovekovnoj Evropi bio je amor impossibilis, nemoguća ljubav, budući da reč „lezbijka“ nije postojala za učenjake toga vremena. Ipak, reč lezbijka upotrebljava se bar od X veka, kada je priča o Sapfo počela da se povezuje sa seksualnim odnosima između žena. Nema dokaza da su žene koje su volele žene koristile tu reč kako bi opisivale sebe, budući da je u to vreme bila oznaka za sramotu, ne za identitet. Za razliku od muške sodomije, protiv koje su se vodili mnogobrojni sudski postupci, koncept lezbijstva nije se temeljio na jasno definisanom seksualnom činu. Malo je ljudi u ranom novom veku čulo za termin lezbijka, a i oni koji su ga znali nisu ga tumačili kao što se to čini danas, što važi i za mnoge druge termine, poput prijateljstva, ljubavi i seksa, koji su u to vreme takođe imali različita značenja u odnosu na to kako ih danas razumemo.

Glumica Milena Dravić preminula je u noći sa subote na nedelju, u 79. godini u Beogradu. Jedna od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih glumica rođena je 5. oktobra 1940. u Beogradu

„Pitanje gej kulture – pri tom ne mislim samo na romane o homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja raznovrsne načine povezivanja, vrste egzistencija, tipove vrednosti, tokove razmene između pojedinaca koji su zaista novi i nisu identični sa postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce, već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce.“ (Fuko)

Homofobne modele ponašanja osnažuje celokupno većinsko društvo, a u rasponu od ignorisanja, pa sve do aktivnog pozivanja na nasilje prema LGBTIQ osobama. Pojedinci koji se iz samo njima poznatih razloga odlučuju na nasilni čin, praktično su od detinjstva oblikovani u tom smeru, te su uglavnom naučeni da sve što je drugačije nije zaista ljudsko, iz čega proizilazi da bilo koji intenzitet nasilja koji se primeni nad drugačijima ne podleže kazni, što osnažuju i zakoni nekih država, pa se u Srbiji, na primer, nasilje nad LGBTIQ osobama ne ubraja u zločine iz mržnje kao što bi trebalo.

Povodom obilježavanja i proslave značajnih događaja iz Narodnooslobodilačke borbe, Savez antifašističkih boraca i antifašista Republike Hrvatske upriličio je prije nekoliko godina veliku izložbu koja je obišla Zagreb, Dubrovnik, Split, Varaždinske Toplice… Nažalost, izložba nije imala regionalni karakter, te je mnogi iz novonastalih država bivše SFRJ nisu vidjeli. Zahvaljujući portalu Saveza antifašističkih boraca RH, u prilici smo da u nekoliko nastavaka na našem sajtu predstavimo ovu dragocenu dokumentarnu zbirku. Za početak odabrali smo deo izložbe pod naslovom “Žene u borbi” gde u katalogu piše sledeće: Početkom ustanka i u vrijeme osnivanja prvih organa narodne vlasti, žene su se uključivale u široki narodni front. Širom zemlje osnivane su razne organizacije žena ciljevi koji su bili isti: oslobođenje zemlje od okupatora i borba za ravnopravni položaj žena u društvu. One su se masovno priključivale NOP-u kao borci, vojni i politički rukovodioci, liječnice, bolničarke, a posebno kao aktivne sudionice u zaleđu fronta (…) Žene su žrtvovale svoje mlade živote, svjesne da je put do ciljeva NOB-a u Hrvatskoj moguće ostvariti samo bespoštednom borbom s nositeljima najstrašnije ideologije u povijesti naših naroda – fašizma. Nije se rijetko dešavalo da su borci poslije napornih pokreta i borbi padali od umora, a partizanke nastavljale obavljati razne “domaćinske poslove”. Samo spretne ženske ruke mogle su pomoći borcima u brizi za lakše ranjenike i bolesnike, te u izvršavanju mnogobrojnih „neborbenih poslova“. U kulturno-zabavnom životu svojih jedinica partizanke su bile nezamjenjive sudionice. Kao odlične pjevačice, recitatorke i glumice sudjelovale su u umjetničkim programima priredaba organiziranih za borce i narod. (…) O značajnom učešću žena svjedoče i podaci da su u NOB-u u Hrvatskoj s puškom u ruci sudjelovalo 43.660 žena, da je živote položilo 4.579 žena, da je 40.150 žena stradalo kao žrtve fašističkog terora, ali je od 290 proglašenih narodnih heroja samo 18 žena, od kojih su njih 14 položile svoje živote u NOB-u… Slava im!

U prvoj polovini XX veka mali broj umetnika, uključujući Marcela Duchampa i Clauda Cahuna, koristili su drag, i uklapali ga u dela koja su proizvodili. Forma je počela još šire da se koristi od šezdesetih godina prošlog veka, kada je drag postao deo većeg broja nastupa, i počeo da se koristi u pokretima za borbu za ljudska prava, te u okviru feminističkih pokreta.

Japanska fotografkinja Miyoko Ihara već više od 15 godina fotografiše svoju baku Misao i njenu mačku, a kako bi dokumentovala i od zaborava sačuvala odnos koji ove dve imaju. Mačka je dobila ime Fukumaru, što na japanskom znači „krug sreće“, a nakon što se jednog dana pojavila u dvorištu devedesetogodišnje starice, i od tada postala njen nerazdvojni saputnik koji joj pravi društvo u svakodnevnim aktivnostima. Čini se da je Vislava Šimborska mislila baš na ovakve saputnice, a kada je pisala o mačkama: Mačka ne bi da umre./ Jer šta da radi mačka/ u praznom stanu./ Da se penje na zidove./ Da se češe o nameštaj./ Kao da je sve ostalo nedirnuto,/ pa ipak izmenilo se./ Kao da ništa nije pomereno,/ pa ipak ispremeštalo se./ I uveče lampa više ne gori./ Čuju se koraci na stepeništu,/ ali nisu to ti./ Ruka koja stavlja ribu u činiju/ opet nije ona stara./ Nešto ovde više ne počinje/ u svoje uobičajeno vreme./ Nešto se ovde ne odvija/ kako treba./ Neko je ovde bio i bio,/ a zatim odjednom iščezao/ i uporno ga nema./ Pregledala je sve ormane./ Optrčala sve police./ Zavukla se pod tepih i pregledala./ Čak je prekršila zabranu/ i razbacala papire./ Šta ima više da se radi./ Da se spava, da se čeka./ Samo neka se vrati,/ samo neka se pojavi./ Pokazaće mu već/ da se tako s mačkom ne može./ Ići će mu u susret/ kao da to čini preko volje,/ polagano,/ na veoma uvređenim šapama./ I bez velike radosti, za početak. (Vislava Šimborska, Mačka u praznom stanu)

Zahvaljujući stranici My Own Private Travel Experience – MOPTE i našoj fotografkinji i snimateljki Mariji Đoković vodimo vas u šetnju po Zemunu, i pozivamo vas da se zajedno sa nama popnete na najlepšu kulu u ovom kraju.

Australijski umetnik Joshua Smith je svoju ljubav prema urbanim ambijentima pretvorio u minijaturu, pa u poslednje dve godine kreira gradske pejzaže koji su bogati detaljima. U procesu stvaranja koristi materijale iz svakodnevnog života, a da bi minijaturne konstrukcije učinio što verodostojnijim. Zgrade koje prevodi u minijaturu obično su odavno zaboravljene, i predviđene za rušenje, a Smith ih hvata u stanju u kakvom se trenutno nalaze, a koje je tek odjek njihove prvobitne funkcije, te sjaja. Njegove kreacije ipak nisu samo svedočanstvo o postojanju prostora koji sve brže nestaju, već i umetnička dela koja su proizvod ozbiljnog i predanog rada, te veštine umetnika.

Tek nakon što je najveći hit 2017. godine konačno počeo da pada u zaborav, redakcija XXZ magazina otkrila je njegovu odličnu parodiju – „Diž' se, Tito“, umesto „Despacito“

Škotski bend Texas održaće u subotu, 29. septembra koncert u Hali sportova „Ranko Žeravica“ u Beogradu, s početkom u 20:30 časova

Na kraju, u njegovom stvaralaštvu nije reč o klasičnom nadobudnom „znam ja sve, pa ću da vam pokažem“ stavu, a problem je jedino u tome što nisu svi Xavier Dolan - mladić koji je kada je počinjao na filmu imao tako malo godina, a uprkos tome vrlo brzo napravio nekoliko dobrih uradaka, te sa svakim nastavio da bude sve bolji. I ne pravi se čak ni toliko pametan koliko bi to mogao za svoje godine - snima, glumi, oduševljava, ali ne može to svako.

Interesovanje za reportaže iz Severne Koreje objašnjava činjenica da ih jedva ima, a kada do nas i dođu fotografije iz zemlje koja je poprimila oblik jedne od najbolje čuvanih tajni na svetu, obično se radi o materijalu koji je nastao krišom, i zbog kojeg je fotograf rizikovao mnogo više od novčane kazne, te proterivanja iz zemlje. Izuzetak su proslave i velike parade, kada zemlja pristaje da sa ostatkom sveta podeli masovne događaje, koji demonstriraju odanost građana, te moć aktuelnog vođe. Tako je i ove godine, a da bi obeležila 70. godišnjicu, Severna Koreja organizovala vojnu paradu, masovne igre sa gimnastikom i umetničkim ponašanjem uopšte, da bi se sve završilo sa mnogo vatre i baklji. Svečanost je mesecima pripremalo na desetine hiljada vojnih uposlenika, a ovogodišnje parade su se nešto manje fokusirale na vojnu moć, a više na internacionalne veze.

Jezik provokacije stalno menja svoju paradigmu i u suštini je neulovljiv, a provokacija koju praktikuju savremeni magovi laganja samo je bledi odsjaj prave provokacije. Nama je uvek drago ako smo provokativni, iako nam provokacija nije glavni cilj i za nas nije toliko bitna koliko se misli. Ne trudimo se da budemo provokativni po svaku cenu da ne bismo upali u neku neudobnu nevolju, pa je zato provokacija ponekad samo mimikrija. Među ljubiteljima istine, ali i onima koji je ne vole, "gola istina" spada među najčešće korišćene termine, ali malo ko zna odakle potiče.