Tekstovi autora: XXZ magazin

Otkud na XXZ portalu foto galerija Plavog orkestra, baš sad, bez naročitog povoda? Pitajte Rajka Vasića! Dodikov kućni ljubimac, ničim izazvan, umalo se nije obesio o vlastiti tviter kad je napisao: “Plavi orkestar je vjesnik Srpskog Muslimanskog Unitarizma, najava Saveza Za Promjene, Srpske Izdaje. Suada. Jebem vam mater. I Suadu”. Za ovu urnebesnu misao trebalo mu je svega 33 godine, jer su Plavi orkestar 1985. objavili album “Soldatski bal”, te u Beogradu 13. septembra zakazali potpisivanje ploče u prodavnici tik uz palatu “Albanija”. Desilo se ono što Vasić Rajko nije slutio: ispred prodavnice ploča okupilo se, po procenama, preko četiri hiljade navijača Plavog orkestra; red je morala da održava narodna milicija, kojoj su pomagali vatrogasci u civilu. Na fotografijama Kamenka Pajića očigledno se vidi da je omladinska masa “vjesnik Srpskog Muslimanskog Unitarizma i Srpske Izdaje”, jer ko sem izdajnika može da sluša pjesme “Odlazi nam raja” ili “Šta će nama šoferima kuća”. Naročito je Vasića potresla “Suada” koju bi, poručio je, pojebao pod stare dane. Neće moći, Rajkane; Plavi orkestar je pod zaštitom SFRJ i glavnog urednika Petra Lukovića koji je lično i vredno radio na njihovoj promociji tj. promociji “srpskog muslimanskog unitarizma” na 33 obrtaja; zbog tviter-manijaka iz Šumske, Suadu smo sklonili u video, a Vasiću ostavili fotografije sa koncerata i turneja Plavog orkestra da poplavi od naslova kojeg se uvek bojao - “Bolje biti pijan nego star”…

Kad je vaskoliko srpstvo otkrilo tviter, toalet je izgubio svaki smisao; sve ono što je nekad išlo u kanalizaciju odjednom je stalo u 140 ili 280 pravoslavna karaktera. Rajko Vasić se setio da posle 32 godine pojebe Suadu iz pjesme Plavog orkestra; neki drugi Vasićev pajtaš setio se da je Zoran Đinđić izdajnik; radikali se sećaju koliko vole Vojislava Šešelja, a ima i onih koji priželjkuju Treći i Četvrti svetski rat sa idejom da Australija i Kanada budu mete atomskih udara... Tu je i neki retard koji se setio mrskog i mrtvog Dražena Petrovića! Ukratko, mentalno svinjogojstvo u punom je sjaju!

Po ugledu na slične organizacije u svetu, Dugine obitelji okupljaju LGBTIQ parove, te pojedince i pojedinke, koji imaju decu, ili samo žele da se informišu o izazovima koje roditeljstvo donosi. Grupa se prvi put okupila 2011. godine, a u cilju pružanja psihosocijalne podrške pripadnicima LGBTIQ populacije, da bi 2017. godine Dugine obitelji postale udruženje.

Žene u crnom objavile su 2007. godine knjigu „Ženska strana rata“, u kojoj su objavljena i pisma žena iz Sarajeva pod opsadom. Prenosimo njihove potresne priče o životu pod Mladićevim i Karadžićevim granatama i snajperima, u nekoliko nastavaka

Žiri fotografskog takmičenja World Press Photo objavio je dobitnike nagrada za najbolje fotografije koje su napravljene tokom 2017. godine, a pobedila je "Man on Fire" fotoreportera Ronalda Schemidta. Prema rečima žirija „slika pokazuje dramatičnost i ostavlja i vizuelni i emotivni utisak”. Nagrade je osvojilo još 60 fotografa za radove u deset kategorija.

Predstava o ubogom piscu, koji svoje dane provodi bez dinara, duboko je ukorenjena u kolektivnoj mašti, a uglavnom prikazuje onoga ili onu koji pišu do iznemoglosti, da bi se tek onda setili da u organizam unesu nešto hrane, ali tek nekoliko zalogaja, budući da im budžet ne dozvoljava više od toga.

Komentari koje su korisnici ostavljali u prostoru koji je za to namenjen su uglavnom reči podrške, ali je, kao i uvek, bilo i onih koji nisu uspeli ili nisu želeli da vide poentu ove filmske pesmice, te nas još jednom podsetili da „oni nemaju ništa protiv gejeva, ali ipak ne bi želeli, ne bi mogli i ne bi podneli da vide dva muškarca kako se ljube.“

Završni deo priče o Đorđu Marjanoviću iz knjige „Bolja prošlost“ zaslužuje posebnu fotogaleriju; ne samo zato što smo uspeli da pronađemo mnogo neobjavljenih slika, već zbog nesporne činjenice da je karijera Đorđa Marjanovića, naročito početkom šezdesetih godina, dobila dimenzije masovne histerije, nepoznate na tadašnjim SFRJ-prostorima. Ono što se tada dešavalo po koncertnim dvoranama, stadionima ili ulicama – gde su hiljade ljudi u transu čekali samo da ugledaju svog idola i započeli s vrištanjem čim bi se Marjanović uhvatio mikrofona – ostaće upamćeno kao doba nevinosti i totalne iskrenosti. Bez Facebooka, lajkova, video spotova, blogera i vlogera, veb sajtova i androida – Marjanović je milione slušalaca širom Rusije i tadašnje Jugoslavije fascinirao pesmom i ponašanjem. Posle njega više ništa nije bilo isto.

Žene u crnom objavile su 2007. godine knjigu „Ženska strana rata“, u kojoj su objavljena i pisma žena iz Sarajeva pod opsadom. Prenosimo njihove potresne priče o životu pod Mladićevim i Karadžićevim granatama i snajperima, u nekoliko nastavaka

Tako Marlott dospeva u sred okršaja koji se odvija između bogatih i siromašnih, religijskih fanatika i naučnika, starog i novog, a u okviru kojeg medicina, a naročito hirurgija, igra važnu ulogu. I tako se rađa solidna detektivska priča, čiji zaplet gledaoca goni na ivicu fotelje, budući da izgleda prilično autentično čak i kada uvodi šablonske momente poput same Mary Shelley, te drugih junaka uz pomoć kojih se implicira postojanje nečistih sila koje smo do sada videli već mnogo puta. Tako je i sam kraj prve sezone, čini se, neočekivan, te otvara niz mogućnosti o kojima se možda nije mislilo, a kojima se ostavlja beskonačno mnogo prostora u drugoj sezoni. U beskonačnoj i uvek aktuelnoj igri između junaka i anti-junaka, heroj, izgleda, postaje monstrum koji je bezopasnije čudovište od onoga koje je čučalo u samom heroju pre transformacije.

Žene u crnom objavile su 2007. godine knjigu „Ženska strana rata“, u kojoj su objavljena i pisma žena iz Sarajeva pod opsadom. Prenosimo njihove potresne priče o životu pod Mladićevim i Karadžićevim granatama i snajperima, u nekoliko nastavaka

Žene u crnom objavile su 2007. godine knjigu „Ženska strana rata“, u kojoj se nalaze i delovi knjige “Priručnik za preživljavanje” koju je uredila Suada Kapić. Tu su objavljena svedočanstva žena koje su preživele opsadu Sarajeva. Prenosimo njihove potresne priče o životu pod Mladićevim i Karadžićevim granatama i snajperima, u nekoliko nastavaka

Edvard Majbridž, fotograf poreklom iz Britanije, poznat je prvenstveno po ranom korišćenju višestrukih foto-aparata da uhvati kretanje, te po zoopraksiskopu, uređaju za projektovanje pokretnih slika koji se koristio pre današnje celuloidne filmske trake. Za Majbridža se prvi put čulo 1867. godine, kada je objavio fotografije Josemitija i San Franciska. Ubrzo se proslavio svojim fotografijama pejzaža, koje su slavile veličanstvo i prostranstvo Divljeg zapada. Slike je objavljivao pod pseudonimom Helios. U leto 1868. godine Majbridž je dobio narudžbinu da fotografiše ekspediciju američke vojske koja se uputila na Aljasku.

Psi su nešto poput vukova koji vole da se maze, te dolaze u različitim oblicima i veličinama – od velike danske doge, do malene čivave. I dok jedni svojim izgledom ulivaju strahopoštovanje, te njihova pojava odvraća svakog od bilo kakvih loših namera prema njihovom vlasniku ili teritoriji koja im je poverena na čuvanje, drugi više liče na bezazlene igračke, na čiju se vučju prirodu skoro zaboravilo.

Presuda Lukoviću za parodiju pesme Radmile Lazić obiluje, blago rečeno, čudnim navodima i zaključcima. Prenosimo najzanimljivije delove, bar za istoriju progona slobode misli i izražavanja, uz prigodne i uzgredne komentare obojene zloglasnom plavom bojom