Tekstovi autora: XXZ magazin

Markos, sedamnaestogodišnji farmer, otkriva svoju seksualnost u neprijateljskom okruženju. Lokalni tinejdžeri mu daju nadimak Merlinka, i on postaje meta ljudske žudnje i diskriminacije.

U biografiji Oskara Vajlda, koju je napisao svedok događaja pisac F. Haris, stoji da zakonske neprilike u koje je Vajld dospeo 1895. godine nisu bile samo obračun konzervativnog oca i ekscentričnog pisca, već i prilika za obračun konzervativne, takozvane „prave“ aristokratije, privilegovane naslednim titulama, posedima, novcem, a sa liberalnom, intelektualnom aristokratijom, koja se svojim sredstvima i prednostima – obrazovanjem, talentom i znanjem – borila za transformacije u društvu. Tako je Vajldov poraz bio i sredstvo za obračunavanje sa njegovim pristalicama i uticajem koji je imao na mlađe generacije.

Deseti, jubilarni, Međunarodni festival queer filma „Merlinka“ održaće se od 6. do 9. decembra u Domu omladine Beograda. U toku četiri festivalska dana na programu će biti više od 100 filmova iz 35 država, među kojima i ostvarenja iz evropskih zemalja, Paragvaja, Argentine, Perua, Brazila, Kenije, Izraela, Irana, Indije, Burme, Tajvana, Kine, Australije... Mnogi od filmova nagrađivani su na najprestižnijim svetskim festivalima poput Berlinala, Festivala u Kanu, Sundance festivala, Međunarodnog festivala u Torontu i drugih. U fokusu ovogodišnjeg festivalskog programa je Nemačka, i nemačka kinematografija.

U Beogradu će se od 22. od 24. novembra u organizaciji Fondacije Vasilije Mokranjac održati prvi Vasilije Mokranjac Fest – festival posvećen jednom od najznačajnijih i među publikom najomiljenijih srpskih kompozitora, čija dela ulaze u sam vrh muzičkog stvaralaštva čitavog regiona.

Krivično delo, ukoliko je motivisano mržnjom prema nekome samo zato što je drugačiji, predstavlja zločin iz mržnje. Iako zločin iz mržnje nije novina u praksi, u srpsko krivično zakonodavstvo uveden je tek 2012. godine, a kao posebna otežavajuća okolnost u slučajevima kada je neko krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta žrtve.

Sve je više onih koji se okreću retro dizajnu na različitim poljima, te trend nije zaobišao ni gejming i muzičku industriju u okviru kojih nadareni dizajneri korisnike vraćaju u samo svitanje video igara i muzičkih uređaja. Love Hultén spaja tradicionalne veštine sa modernom tehnologijom, stvarajući jedinstvene objekte u neočekivanom spoju forme i funkcionalnosti. Igrajući se sa doživljajima umetnosti i dizajna, a koji uključuju društvene, kulturološke i istorijske odnose korisnika i određenih uređaja, ovaj umetnik kida stare veze, te stvara nove konekcije koje raduju sve ljubitelje prošlosti, ali i budućnosti.

Čovek o kome nam govore i koji treba da postane slobodan već je, po sebi, rezultat potčinjavanja čiji koreni sežu mnogo dublje u prošlost. Jer, njega nastanjuje ona ’duša’ koja je i sama točkić u mehanizmu ovladavanja i upravljanja telom. Duša je rezultat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela. ( Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjevati: Nastanak zatvora, Prosveta, Beograd, 1997)

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o hrabrosti koja već neko vreme menja tokove kvir istorije. Subjekti na fotografijama ne drže transparente, ali ipak prenose jednostavnu poruku, ispisanu na koži i u svakodnevnom životu, koja odjekuje, te nudi simbol samopouzdanja i volje za ljubav uprkos svemu.

Gradsko vijeće Grada Sarajeva u srijedu je jednoglasno odlučilo da priznanje Počasni građanin Grada Sarajeva dodijeli Bruceu Dickinsonu, frontmenu Iron Maidena i solo umjetniku

Noć veštica prilika je da svi oni koji poštuju strah, monstrume, veštice i razna druga čudovišta proslave svoj praznik, a kvir sadržaji oduvek su sastavni deo svih kostimiranih prilika, te uslova u kojima identiteti nisu strogo fiksirani raznim heteronormativnim momentima.

Ove pretanke ruke dobila sam od njega, Volim se ponekad i dobro napiti, Kao prava kćer šefa hotelske sale Lakrdijašica mala, gledala sam ga na djelu, Skrivena iza poker aparata, dobro podmićena, Čokoladom iz duty free shopa koja je u Vukovar, Stigla prekasno, Kao i međunarodni crveni križ, Kao i ljudskost, Kao, uostalom, i sve dobro što beskrajno kasni, U ovaj dio svijeta, Ove pretanke ruke dobila sam od njega, Nije mi krivo zbog mene, Nego, kako se njima mogao braniti kad su ga tukli

Vampiri su već dugo, između ostalog, i simbol za nesputanu seksualnost, kako na filmu, tako i u književnosti. Tako su, na primer, u svetu kinematografije ova bića koja dolaze s one strane mraka neretko upotrebljavana da bi opravdala homoerotične scene, te prikrila seksualnost koja je u svetu izvan velikog platna bila nešto o čemu se ne govori. Vampiri i druge drakule su takvim delovanjem bitno doprineli vidljivosti jedne manjine, a tajne signale su mogli da prepoznaju samo oni koji su žudeli za vidljivošću, čak i kada im nije bilo jasno šta je to što osećaju. Takav je slučaj i sa pesmom „Vampir“ Antuna Branka Šimića, u kojoj stvorenje straha, koje obično pripada svetu mrtvih, te postoji bez otkucaja srca i cirkulacije krvi, ima ruku koja je „mala topla mekana“, kojom lirskog subjekta odvodi u dubinu večeri, gde „grli njegovo telo i pije njegove usne.“

Valente je na ovom projektu radila naredne dve godine, te ističe da i dalje smatra da je ovo veoma važna priča koju je bilo neophodno ispričati, budući da svedoči o tome šta je tolerancija, i koliko je važna ljubav prema sebi, te život u skladu sa istinskim identitetom.

Hapšenja, koja bismo lako mogli da nazovemo i uvodom u holokaust, se u Čečeniji dešavaju već godinu i po dana. Godinu i po dana! Prema analitičaru Paulu Gobleu već više od godinu dana postoji i logor u koji se šalju muškarci za koje se sumnja da su gej, a nalazi se u nekadašnjim vojnim objektima u Argonu. Porodice se odriču svojih kvir članova, a kako bi „sačuvale obraz“, a prema glasinama neke mogu i da biraju hoće li same da ih ubiju, i tako spreče da se sazna o „njihovoj sramoti“, ili će ih, pak, prepustiti organima reda, koji će pre ili kasnije zapečatiti njihovu sudbinu.