Tekstovi autora: XXZ magazin

Sve je više medija, te platformi koje se zalažu za jednakost, ili različitost – zavisno od ugla posmatranja, ali je činjenica da većinska publika često odbija modele koji ne ilustruju njihove identitete, pa se kreatori filmskih i TV sadržaja često odlučuju da zastupljenost manjina ukinu, ili je sakriju drugim scenama koje se tumače kao važnije.

Aretinova pesnička dela, te pozorišni komadi, bogati su gej motivima, a najočigledniji su u komediji „Il marescalco“ u kojoj muškarac koji je bio prisiljen da se oženi ženom koju nije voleo biva egzaltiran kada sazna da je njegova supruga zapravo mladić u haljini. Pored toga, u jednom pismu Giovanniju de' Mediciju, napisanom 1524, Aretino opisuje svoju ljubav prema jednoj kuvarici, te dodaje da se privremeno sa mladića preusmerio na devojke.

Povodom sjajnog eseja Jurice Pavičića o Hotelu Jadran u Tučepima, smatrali smo da tekst zaslužuje i posebnu fotogaleriju, posvećenu arhitektonskoj ljepotici Branka Bona. Bez obzira što su, piše Pavičić, tijekom godina kad je hotel bio napušten „skupljači otpada i lokalni maroderi sljuštili su s hotela doslovno sve: keramičke pločice, elektroinstalacije, drvenariju, lustere, rukohvate, umjetnine, čak i takav – ogoljen, nagrđen, devastiran – hotel krčkog arhitekta i dalje je bio lijep“. Pavičić u tekstu „Udba kao turistička sudba“ zaključuje: „Izdizao se nad tim čudesnim komadom prirode svojom stražarskom kulom na kojoj su se kočili stup za stijeg i ura. Pred njim su i dalje bili žalo i koljenasti mul, još uvijek se vidio konkavni ulazni zid dostojan Jamesa Bonda i terasa na kojoj je mladi Mišo pjevao Čehinjama. Smrvljen i ponižen, Hotel Jadran stajao je nad tim možda najljepšim jadranskim žalom i pričao priču o barem trima epohama. Priču o zemlji koja je prošla poratni, ružni totalitarizam, prešla u neki svoj čudni bonvivanski socijalizam, a onda završila u abortiranom tranzicijskom kapitalizmu“. Na fotografijama ćete vidjeti sve tri faze: Kako je Hotel Jadran izgledao nekad, potom - kako je devastiran tokom godina, te konačno: kako izgleda danas.

Akt je estetski shvаćenа zаbeleškа nаgog ljudskog telа. Može dа bude slikаrsko delo, fotogrаfija ili vаjаrsko delo. Zа rаzliku od pornogrаfije ovа delа nisu nаmenjenа dа utiču nа seksuаlne nаgone i imаju zа cilj dа govore o čistim umetničkim vrednostimа. Grаnica između аktа i pornogrаfije nije stаlnа i zаvisi od kulturnih i religioznih uticаjа u društvu i ličnih iskustаvа posmаtrаčа.

Ovog ćemo leta obeležiti čak 34 godine od spektakularnog Live Aid koncerta održanog na londonskom Wembley stadionu. Ali, uvek je prilika da se podsetimo kako su Freddie Mercury i grupa Queen te večeri bili veličanstveni – da se i danas smatra da je to bio njihov najbolji koncert u karijeri. Budući da je film ““Bohemian Rhapsody” nanovo probudio talas nostalgije – evo serije spektakularnih fotografija s londonskog Live Aida, te daleke, vrele 1985. godine.

Izložba dokumentarnih fotografija koja se bavi životom transrodnih ljudi iz Srbije i regiona, autora Aleksandra Crnogorca, biće otvorena u utorak, 5. februara u galeriji beogradskog Doma omladine

„Čujte, ako želite moju pažnju, dozvolite mi da crtam – ako želite da vas slušam i da se osećam dobro”, rekao je Edi Rama čoveku sa kojim je imao sastanak, a koji se žalio na to što premijer Albanije crta, činilo mu se da ga ne sluša. Nekada slikar, a potom ministar kulture, gradonačelnik Tirane i danas predsednik vlade ne prestaje da razmišlja kao umetnik i dok se bavi politikom. Poput deteta sa bojankom, on boji „izvan okvira“. Tako je pre 15-ak godina odlučio da tada sivu i ruiniranu  Tiranu ofarba jarkim bojama, dok mu je danas kabinet prepun crteža i slikarskog materijala. Iako ovdašnji mediji pokušavaju da ga predstave kao zagovornika velike Albanije, švercera, dilera, diktatora (dopisati po izboru), činjenice i rezultati njegove politike govore drugačije. Renovirani gradovi, uređena obala, unapređen turizam bili bi samo neki od golim okom vidljivih rezultata. A ono što im je prethodilo je Edi Rama – slikar. Zato vam u ovoj fotogaleriji predstavljamo njegove umetničke radove nastale na pozadinama onih političkih, a koji su bili deo njegove izložbe u Hong Kongu 2015.

Sve je počelo kada je anonimna umetnica korisnicima interneta predstavila svoje drugo slikarsko delo – belog ždrala na plavoj pozadini, a uz bojazan da rad neće naići na odobravanje ostalih umetnika. Umetnička internet zajednica odlučila je da joj pruži podršku, te je ohrabri da nastavi dalje, iz čega je nastao neobičan pokret koji je brzo privukao pažnju. Umetnici se tako nisu zadržali na tekstualnim pohvalama, već su u čitav proces uložili mnogo više napora. Tako je prvi od njih naslikao anonimnu umetnicu, a po ugledu na fotografiju na kojoj drži sliku pomenutog ždrala, da bi sledeći naslikao umetnika koji je naslikao umetnicu kako drži sliku na kojoj je umetnica koja drži ždrala od kojeg je sve i počelo, i tako u nedogled…

Povodom 27. januara, Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, u nedelju je širom sveta prikazan dokumentarno-igrani film „Who Will Write Our History“ rediteljke, scenaristkinje i producentkinje Roberte Grosman i izvršne producentkinje Nensi Spilberg

Oni koji su čitali istoimenu priču mogli su da te signale dožive na daleko drugačiji način, te da deo: "Nikada nisu razgovarali o seksu, samo su puštali da se dogodi, u početku obično noću u šatoru, a onda i preko dana, dok ih je pržilo sunce, uveče pored vatre, brzo, grubo, smejući se i uzdišući, ali ne izgovarajući ni jednu jedinu reč, sem kad je Enis jednom rekao: “Ja nisam peder.” Na šta je Džek skočio: “Ni ja. To se nikoga ne tiče sem nas,” tumače upravo kao nedostatak političke volje, što je film promenio, te čitavu priču učinio značajnijom za savremene gledaoce.

Sex Education se bavi i onima koji svom seksualnom identitetu pristupaju iz negativnog ugla, što od njih stvara nasilnike i najvatrenije homofobe. „Ako nekom kažeš za ovo jebeno si mrtav,“ pretnja je koja odjekuje i danas, a kao poricanje sopstvenog identiteta, te mera predostrožnosti koja garantuje da će tajni ljubavnik ćutati, budući da je, veruju oni koji pate od autohomofobije, homoseksualnost samo faza koja se leči nasiljem.

Dušan Makavejev, jedna je od glavnih figura filmskog crnog talasa, tvorac filmova kojima je kritikovao opšte društvene pojave: "Parada" (1962), "Čovek nije tica", "Ljubavni slučaj illi tragedija službenice PTT" (1967), "Nevinost bez zaštite" (1968), "Nedostaje mi Sonja Heni" (1972), "Sweet Movie" (1973), "Gorila se kupa u podne" (1993), te drugih, preminuo je u Beogradu u 87. godini. U njegovu čast podsećamo na delove iz teksta Sanjina Pejkovića koji je objavljen u e-novinama u novembru 2009. godine.

Rodni identitet odgovara na pitanje: "Da li sam ja žena ili muškarac ili nešto sasvim drugo?" Mnogi ljudi o ovome ne razmišljaju puno, već dozvoljavaju da njihov spol znači i njihov rodni identitet. Ali identitet je osobna stvar: to je ono što osjećamo da je naš rod u nekom određenom trenutku. Naravno, taj osjećaj može biti pod utjecajem bioloških faktora s naljepnicom "made in Culture". Ovdje mislimo na razna kulturološka uvjerenja koja priče i ideje o tome što "muškarci" i "žene" jesu, što rade i što se od njih očekuje prikazuju kao prirodna i univerzalna. Osjećaj da smo nekog roda može isto tako imati veze i s našim seksualnim fantazijama, ili sa sklonošću prema nekoj ulozi. Postoji isto toliko dobrih razloga za imati ili za izabrati rodni identitet koliko postoji i ljudi.

Rami Malek, zvezda filma „Bohemian Rhapsody“, tvrdi kako se film čiji je cilj bio da isprati život Freddia Mercurija ipak nije dovoljno pozabavio pojedinim aspektima pevačevog života.

Dok ostatak sveta provodi ovaj blue monday u oskudici i depresivnom raspoloženju, redakcija XXZ magazina ima i više nego dobar razlog za slavlje. Uz bezalkoholna pića, kolače i muziku iz bolje prošlosti obeležavamo rođendan Petra Lukovića, našeg glavnog i odgovornog urednika, prijatelja i saborca. Zato smo sa vernim čitaocima odlučili da podelimo nekoliko omiljenih ex Yu prepeva svetskih hitova, uz koje proslavljamo 21. januar. Ako želite lično da mu čestitate, javite se na e-mail petar.lukovic@xxzmagazin.com. Rock on!